Svaka kultura je antiratna

Ruski disident Kiril Serebrenjikov najinteresantniji je autor 75. Kanskog festivala. Nakon tri godine kućnog pritvora zbog navodnih finansijskih malverzacija u pozorištu na čijem je čelu bio, a potom i oslobađajuće presude, početkom godine napustio je Rusiju i preselio se u Berlin. NJegovi filmovi i ranije su prikazivani u Kanu, a povodom ovogodišnjeg učešća mnogi su osudili prvog čoveka festivala Tjerija Fremoa zašto je uvrstio film koji je finansirala privatna fondacija ruskog oligarha Romana Abramoviča. Fremo je odgovorio da je film snimljen pre početa rata u Ukrajini. Filmove Serebrenjikova, koga prati reputacija reditelja provokativnih i oštrih dela zbog kojih konzervativci negoduju, gledali smo na domaćim festivalima - od Izdaje preko Mučenika odnosno Učenika do Petrova u gripu. I najnovija biografska drama Žena Čajkovskog o ishitrenom, osujećenom braku na papiru slavnog kompozitora s bivšom studentkinjom, nesrećnom i opsesivnom Antoninom Miljukovom, naći će se i pred domaćom publikom. Imajući u vidu da ste tri godine proveli u kućnom pritvoru, kako ste uopšte snimili Ženu Čajkovskog, pod kakvim okolnostima i u kakvim uslovima je film snimljen? Zaista, napisao sam scenario sedeći u kućnom zatvoru. Kućni zatvor mi je omogućio da se koncentrišem. Scenario sam napisao dosta brzo, bez planova za snimanje. Tek kasnije, kada sam pripremao snimanje filma o Limonovu došlo je do odlaganja zbog kovida. Glumac Ben Višo mi je napisao dugačko pismo s molbom da se odgodi snimanje, tako da je cela sjajna filmska trupa ostala bez posla. Tad sam predložio producentu da snimimo film po nekom drugom scenariju dok imamo pauzu. On se složio, pod uslovom da projekat nije veliki. Ja sam mu rekao da je mali i dao mu Ženu Čajkovskog, a on mi je rekao: „Kako to zamišljaš, to je film u drugoj epohi!“ No, rešili smo da rizikujemo i da ga snimimo. Svakim danom on je bivao sve veći, projekat je postao dosta složen, i bilo je vrlo zanimljivo raditi na njemu, jer je reč o 19. veku kog više nema. Uništile su ga revolucije, sovjetska vlast, pa smo morali ponovo da ga osmislimo. Ujedno ste i jedini ruski reditelj koji je ove godine u Kanu. Kako ocenjujete sankcije prema ruskim filmskim radnicima? Iz Ukrajine su dolazili apeli da ruski jezik ne sme da se čuje u Kanu? Mislim da represije koje postoje nisu protiv novinara lično. Znam da će mnogi ruski novinari ovde doći kao deo filmske industrije. To su sankcije protiv izdanja koja rade u okvirima čiste propagande, koja mogu iskoristiti festival kao propagandu. Mislim da je reč o tome. Ali ja sam protiv svakih kulturnih sankcija, ne mislim da su one ispravne. Znam da je bilo onih koji su rekli da ruske filmove ne treba prikazati u Kanu. Naš film je nezavisna produkcija, mi nismo dobili novac od države. Naš film neće biti prikazan u Rusiji. Svi mi se vrlo jasno deklarišemo protiv rata. Zbog toga neki ne mogu da se vrate u Rusiju. Ali precrtati rusku kulturu, kao što neki sad pokušavaju s muzikom Čajkovskog u Evropi, to je vrlo nerazumno, zato što je svaka kultura, a naročito ruska, usmerena na čoveka, usmerena je na dokazivanje krhkosti i važnosti ljudskog života. A rat je, naravno, usmeren na uništenje ljudskog života. To jest, svaka kultura je antiratna. Svaki film ima antiratni stav. Baviti se pozorištem i filmom u vreme rata znači iskazivati se protiv ljudskog uništenja, i boriti se za važnost svakog ljudskog života. Zabranjivati kulturu zbog nacionalnosti je vrlo opasna stvar, takav primer smo već imali u istoriji. To podseća na nešto. Je li tako? Zato hajde da to ne ponavljamo više. Hajde da se prema svakom čoveku odnosimo lično i individualno. Ako je čovek za rat i želi da bude deo rata, to je njegov izbor. Ako je neko protiv rata, to je opet njegov izbor. Zato ne treba govoriti „svi Rusi“. Svako je za sebe, svi su različiti, i svaki film, pa i naš, govori o toj različitosti, o raznovrsnosti i složenosti ljudskog bića. Kako gledate na rat u Ukrajini? Mislim da se vodi strašan rat u Evropi koji je pogodio sve države, ekonomiju svih država, sudbinu velikog broja ljudi, izbegli su milioni ljudi. To je užasna, strašna katastrofa, to je neverovatno bolno. To je neverovatna tragedija i ja tim povodom osećam samo bol. Naš film Žena Čajkovskog je tragičan, nije ni komedija ni zabava. Ali mislim da i u ovako tragičnim, komplikovanim i katastrofalnim momentima naše zajedničke istorije, govoriti i razmisliti o životu kompozitora Čajkovskog i poslušati njegovu muziku možda bude spas za nekog u ovoj teškoj situaciji. U slojevitoj drami Žena Čajkovskog oslikavate 19. vek i prikazujete život jednog od najvećih ruskih kompozitora, koga su pratile priče da je homoseksualac, iz vizure koju do sada nismo videli? Priča je višeslojna. Reč je i o ljubavi i o strasti, ali i o odnosu publike i idola, jer je Antonina Miljukova osoba iz publike. Obična, normalna žena koja se zaljubila u sunce, u umetnika, i nije znala kako da bude s njim. To je odnos publike prema idolu. Prvo deluju kao idoli, a onda padaju i postaju neprijatelji i nestaju. To je ruska priča, ali i priča mnogih drugih nacija ili zemalja. Dojučerašnji vožd pretvara se u prah i to vrlo brzo. Sandra Perović