Sudbina feminističke umetnosti slična je sudbini avangarde

Položaj žene u društvu centralna je tema srpskih kulturnih zbivanja, o čemu govore tekuće izložbe Feministička avangarda 70-ih (radovi iz Verbund kolekcije, Beč) i Na putu slobode (radovi iz kolekcije MSUV), Marama kao kulturni označitelj. Poslednju organizuje Muzej Vojvodine, dok su sve tri postavljene u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. U Novom Sadu se odvija i izložba Heroine Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, u prostoru ove institucije, dok se i u komšiluku razmišlja o ženskom pitanju, postavkom Iz ženskog ugla u Galeriji Kulturnog centra Karlovačka umetnička radionica u Sremskim Karlovcima. Sve izložbe pripadaju programskom luku Heroine u sklopu projekta Novi Sad - Evropska prestonica kulture 2022. Istu problematiku razmatra i izložba Ilustrator/ke: Pogled na žensko stvaralaštvo u savremenoj ilustraciji, u beogradskoj Galeriji Instituta Servantes. O sličnom je bilo reči i u okviru specijalnog programa tek završenog Beldoksa - Žena protiv sistema. Sve to nameće pitanje: da li je ženama bolje sada no što im je bilo u vreme kada su se upustile u borbu za promenu svog ugroženog statusa? Ako trenutnu situaciju uporedimo sa vizuelnim stejtmentom Karin Mek, čiji su radovi deo feminističke postavke u MSUV, onda i nismo daleko odmakli. Jer, žena je sedamdesetih prošlog veka imala toliko posla da bi se radije opružila mrtva po dasci za peglanje, nego i dalje bila poslušna i spremna da se žrtvuje, kakve su vrline od nje tražene, prema grafikama Avguste Kronhajm. Svakodnevno kuvanje ni danas ženi nije omiljena delatnost, što se slaže sa raspoloženjem Marte Rosler u njenom video-radu, opozitu savremenih emisija o kulinarstvu. U njemu ona, umesto da se smeši, bezvoljno započinje pripremu deserta, sve smrknutija dok topi fiktivnu čokoladu, razbija jaja, muti (nevidljive) sastojke.., da bi na kraju u besu sve „porazbijala“. Mnogim je ženama blisko i iskustvo Lidije Šouten, kojoj život liči na zatvor, personifikovan kavezom, po kom kruži kao zverka i pokušava da utekne. Ili na strunu konca kojom Anegret Zoltau gusto obmotava lice, ipak nalazeći izlaz u cepanju tog spleta makazama, za razliku od Renate Ajzeneger, bez zrnca optimizma, čije se lice sukcesivno prekriva zavojima, a da to ona (slepo, gluvo i nemo) dopušta. Za ženu nije prošlost ni diktat lepote što problematizuje Katalin Ladik, prislanjajući lice (ovde najčešću metaforu identiteta) uz komad stakla, što ga tragikomično deformiše. I rodne uloge postoje i dalje, zašto se Sindi Šerman svojevremeno kostimirala i transvestirala, naizmenično zauzimajući zavodljive i muskularne poze, (samo)ironična. Poznat nam je i princip Brigite Lang koja pravi pomagala za izraziti seksepil – nakarminisana usta u vidu eksterne proteze, gde nije važno ko je njen nosilac. Isto važi i za svadbeni veo, simbol tradicionalnog braka, sa čim se poigrava i Florentina Pakosta. Pa na crtežu sebi odseca glavu, odvajajući je od ostatka tela čiji je lajtmotiv - burma. „Čak su i danas poznate umetnice bile tretirane kao nečije supruge, ili čak udovice, što pokazuje primer slikarke Li Krasner, nekad nužno vezivane uz ime ’genijalnog’ muža DŽeksona Poloka“, naglašava Gabrijela Šor, kustoskinja postavke. Ako poslednje ipak više naizgled ne važi, ženska seksualnost se još više zloupotrebljava, a da i dalje nije prepoznata iskreno i intimno. Stoga je masturbacija i danas prihvatljivija kao muška rabota, premda je Anita Minc pre skoro pola veka crtežom ukazivala na to da je i ženska autoerotičnost svrsishodna i poželjna. Šta se, onda, uopšte, promenilo? „Žene jesu osvojile izvesnu slobodu, ali su i dalje neke sfere za njih nepristupačne“, ističe Katalin Ladik za NIN. A da li ičemu služi strategija zacrtanih kvota žena u, recimo, politici, naše pitanje liči na izazov. „To nije prirodna selekcija, i opet predstavlja poniženje za žene, ali da nije takvih propozicija, žena ne bi ni bilo u vrhu sistema“, Ladik kaže, i daje primer Mađarske, gde se odavno preselila iz Srbije. Ne odustajemo od provokacije, na šta su feministkinje i navikle, pa se pozivamo na od Ladekive samo četiri godine mlađu Marinu Abramović. I njenu navodnu izjavu da se ne bavi ženskom emancipacijom jer je to pitanje u SFRJ uspešno rešeno. „Marina je bila u sasvim drugačijoj poziciji od većine žena i umetnica, kao samostalna, slobodna, bez porodice...“, Katalin Ladik reaguje mirno, za razliku od muških kolega koji redovno planu na pomen svetski čuvene performerke. Možda baš rad oslobađa i od sujete, makar bio i prekarijatski, podeljenog radnog vremena na stalni posao glumice, majke/domaćice i vizuelne umetnice (kao i pesnikinje, autorke zvučnih radova, spisateljice...), što je slučaj Ladikove. Postavka dovodi u pitanje i vezu između feminizma i krupnog kapitala, baš zbog podnaslova - Radovi iz Verbund kolekcije, Beč. Jer, Verbund je elektroprivredni gigant, što „pravda“ ulaganjem u umetnost, dok je kapitalizam pogonska snaga iskorišćavanja žena (posebno crnih, afričkog porekla), prema feminističkom shvatanju. Kako to prespaja direktorka i kustoskinja kolekcije, Gabrijela Šor, želi da sazna jedna novinarka. „Mi se jedni drugima ne mešamo u posao“, navodi Šor, zatečena pitanjem. Da li to znači da je ženi dato da u muški svet prodre zakulisnim putevima, praveći se naivna? Jer, ako se već drže za lukave, zašto to žene ne bi iskoristile i tako ušle u mejnstrim, premda svojevremeno omražen? Naime, sve su te autorke prezirale sistem, odbijajući i da prime diplome umetničkih fakulteta, a sad su im radovi ušli u muzejske i privatne kolekcije, kako su konačno dobile priznanje. Nauštrb svojih ideala, doduše. „Sudbina feminističke umetnosti slična je sudbini avangarde, kojoj ona i pripada. Insistiranje na efemernosti i vanistitucionalnosti ne bi joj dozvolilo da danas bude dostupna publici, za šta su se založili kustosi, teoretičari i istoričari umetnosti“, primećuje Sanja Kojić Mladenov, kustoskinja postavke Na putu slobode. Ta izložba podrazumeva ženske radove iz kolekcije MSUV i delimično se hronološki nadovezuje na prethodnu. Postavka priča o „evoluciji“ ženske problematike, sada ogledane u neprikrivenom zlostavljanju i povećanoj toleranciji prema nasilju. Pristup temi se donekle razlikuje od modaliteta preteča, budući da umetnice novog doba pokušavaju da utvrde svoj lični status u odnosu na savremeni društveni kontekst „Jer, one nastavljaju da koriste kritički jezik blizak avangardnoj praksi, ali u odnosu na aktuelne pozicije žene u društvu“, kako navodi Kojić Mladenov. I, i dalje govore u ime svih žena, i kada vizuelno elaboriraju mimikrirani, sveprisutni fašizam, skriven čak i u zakonima (Milica Tomić), simboliku zla ogledanoj u ženi (Vesna Tokin), ulogu žene u istoriji (Vesna Perunović), krize usled migracija, silovanje (Tanja Ostojić)... Svežina njihovih razmišljanja predstavlja novinu u kolekciji MSUV, za šta je zaslužna smena generacija tamošnjih kustosa, a posebno – kustoskinja. Koje žive taj isti život „građana drugog reda“, sa u najmanju ruku - dupliranim obavezama. Premda je i premisa izložbe Iz ženskog ugla u Sremskim Karlovcima ista, hod po mukama žene, od epiteta grešnice, krive za pad čovečanstva, do njene (tobožnje) ravnopravnosti, protagonistkinji problematike prilazi se sasvim drugačije. Posmatra se prvenstveno njen saldo – heroine u i dalje muškom svetu, ali i pokušaju muškaraca da joj na tom putu pomognu. „Kada je na Narodno-crkvenom saboru u Sremskim Karlovcima 1865, prota Pavle Nikolić postavio pitanje prava glasa žena u crkvenim opštinama, ovo je izazvalo čuđenje, a potom gromoglasan smeh, protkan upadicama Svetozara Miletića. Predlog je odbačen kao neumesan“, objašnjava Jasna Jovanov, kustoskinja karlovačke izložbe. Jer, žene su se sve češće školovale, postepeno izborivši mesto u do tada isključivo muškim obrazovnim ustanovama. I osnivale udruženja i dobrotvorna društva, svesne da samo zajedno mogu nešto da postignu. Pojedinačni bleskovi Milice i Anke Ninković, društveno angažovanih na razne načine krajem 19. i početkom 20. veka, Sultane Cijuk Savić, evropske operske dive u sličnom razdoblju, Čehinje Zdenke Živković, posvećene očuvanju srpskog srednjovekovnog i baroknog fresko-slikarstva, Kamile Ile Kofler, sa zavidnom karijerom fotografa u Evropi i SAD, Anice Savić Rebac, koja je sa trinaest godina prevodila Bajrona, a bila primljena za docentkinju Filozofskog fakulteta u Beogradu tek na pragu pedesete, i mnogih drugih, svojim su primerom trasirale rutu ostalih. NJihov je opus isuviše kompleksan i obiman, da su u Karlovačkoj umetničkoj radionici predstavljene panoima sa ispisanim biografijama i fotografijama. Nešto o cikličnoj prirodi ženskog pokreta, i stalnom vraćanju na početak, Jovanov saopštava rečima: „Nakon više talasa borbe za žensku emancipaciju, ženske glave se ponovo kriju pod maramom, velom, nikabom, feredžom. Raspravlja se o pravima žene da raspolaže sopstvenim životom i sudbinom, pojavljuju se zakoni koji ograničavaju njen položaj i status, čine je obespravljenom.“ „Čak ni feministički pokret koji je u drugoj polovini 20. veka u velikoj meri doprineo ravnopravnom položaju žena, nema snagu da savlada novouspostavljenu tvrđavu religioznosti koja predstavlja pravi bastion ženske podređenosti danas“, Jovanov dodaje. U takvim se retrogradnim prilikama zaboravlja i pokušaj prote Pavla Nikolića (na neki način - alfa mužjaka). Važno je znati, i to ne zaboraviti, da se ženski glas ne bori protiv muškaraca apriori, već samo hoće ono što mu sleduje – slobodu i jednakost. I u toj potrebi koristi sva raspoloživa sredstva, pa čak i, često pomodno, institucionalno fokusiranje na ženska pitanja. Dragana Nikoletić