Ove zime za nas nema zime

Predsednici Srbije i Rusije, Aleksandar Vučić i Vladimir Putin, u nedelju su razgovarali telefonom. Kada ovako ogolite informaciju, zvuči pomalo smešno, jer je telefonski razgovor važna vest valjda samo kada se čuje rodbina posvađana prethodne dve decenije ili kada vam se jave ona zanimljiva devojka ili onaj zanimljiv momak koga ste sinoć upoznali na žurki. Poređenja nisu prikladna, jer se Vučić i Putin nisu upoznali sinoć - naprotiv, već su bili na sastancima - a ni ta rodbina nije u svađi. Možda će biti, ali to je druga priča. No to vam je diplomatija, tu Belov izum sija, nekada se i usija, pa valja istaći da je Vučić telefonski razgovor ocenio „vrlo dobrim“. Sa ruskim kolegom se, tvrdi, dogovorio oko „veoma povoljne cene gasa“, ove zime za nas nema zime, a stigli su i da razmene mišljenja o Ukrajini. Putin je Vučiću navodno rekao da je na stolovima Moskve, Kijeva i Zapada mirovni sporazum, zasad bez potpisa. Sve je to u redu, jer energetika i Ukrajina danas padnu na uglačani svečani sto i pre uvodnih učtivosti, sve bi bilo u redu, zapravo, da Putin i Vučić o gasu i Ukrajini nisu govorili i na prvom sastanku, 8. jula 2014. godine. „Premijer Srbije istakao je da će sporazum o gradnji gasovoda Južni tok uskoro biti potpisan... Gasovod bi trebalo da smanji zavisnost od Ukrajine u prenosu goriva… Osim gasovoda glavne teme su bile cena ruskog gasa, dugovi Rusiji i stanovišta o sukobu u Ukrajini… Vučić je dodao da pozdravlja nedavnu mirovnu inicijativu, koju je pokrenuo predsednik Putin“, pisao je tada BIRN. Projekat Južni tok propao je nekoliko meseci kasnije, ali ostalome, zaključno sa mirovnim papirom za Ukrajinu, ni osam godina nije moglo ništa. O ponavljanju istorije neki mudri ljudi su se već izjasnili - ukratko, nije dobro ni za Srbiju, ni za Rusiju, ni za bilo koga na planeti - ali barem je Putin zaista došao u Beograd oktobra 2014, kako je i obećao. Jeste da smo se zbog njegovog dolaska pretvarali da je Beograd oslobođen četiri dana ranije no što je istorija zapisala, ali bilo je razgovora, bilo je dogovora, bila je i vojna parada, prva od 1985. „Na zajedničkoj konferenciji za štampu Vučić je rekao da ima dobre vesti za građane Srbije, jer je Putin prihvatio izvoz ’Fijatovih’ automobila iz srpske fabrike u Rusiju. Kasnije će se ispostaviti da od toga nije bilo ništa. Rusija je takođe pristala da dozvoli uvoz srpskog sira“, zapisali su BIRN i Balkan insajt 16. oktobra 2014. Ako se pretvaramo da Fijat ne postoji, i ovo se može oceniti kao uspešno, zbog sira i vojne muzike, kako kaže jedna domaća izreka. Tu vojnu muziku slušalo je nekih 20.000 građana, koji su, prema već citiranom tekstu, ispaljivali pokliče poput „Srbija, Rusija“, „Putine, Srbine“, „Ne treba nam Unija“. Teško je reći da li su ti povici, pogotovo ovaj poslednji, i dalje poželjan repertoar na zgodama u režiji režima. „Srbija je na putu za Evropsku uniju, i tu stazu neće napustiti. Zahvalna je Rusiji što to poštuje, i što uvek štiti srpsku suverenost. Srbija je pokazala da je Rusiji prijatelj i u teškim vremenima, a ne samo kada je to prijateljstvo lako. Ova vlada neće Rusiji uvoditi sankcije“, rekao je tadašnji premijer Aleksandar Vučić. Vladimir Putin je na paradi za govornicom proveo solidnih nekoliko minuta. „Najznačajniji udarci neprijatelju naneseni su na Istočnom frontu. Veliki doprinos pobedi dali su i jugoslovenski partizani. Vezali su desetine Hitlerovih divizija, sprečivši da budu prebačene kod Staljingrada ili Kurska, da budu iskorišćene na sudbinskim bojnim poljima Drugog svetskog rata…“ Tome nema šta da se prigovori, mada je izvesno da veliki broj Srba koji su govorniku skandirali, ulogu partizana u Drugom svetskom ratu zamišlja drugačije. No to je tek jedna sporna tačka srpsko-ruske ljubavi, a 2014. se uprkos kiši sve dobro završilo, zaključno sa Putinovim čestitkama „iz dubine duše“ i povikom „Živela bratska Srbija“. O prvim sastancima Vučića i Putina pisali smo detaljno, jer su ostali bili varijacija na temu. U jesen 2015, u Moskvi, „u otvorenom, dugom i sadržajnom razgovoru“, premijer Vučić je imao priliku da ponovi kako Rusiji neće uvoditi sankcije. Opet se pričalo o nižoj ceni gasa, ovaj put za pančevačku Azotaru, a ruski predsednik je obećao da će rešiti i problem izvoza srpskih fijata. Maja 2016, na istom mestu, Putin je Vučiću rekao da zna da će Srbija uskoro dobiti novu vladu, i da se nada da će u njoj biti ljudi koji će ozbiljno da se posvete razvoju rusko-srpskih odnosa. Dodao je da mu je drago zbog Vučićeve pobede, i da mu čestita. Marta 2017 - opet Kremlj, opet dobre političke želje za Vučića (na predsedničkim izborima), i opet obećanje da od sankcija neće biti ništa. Sumnje u to da „medeni mesec“ dvojice lidera još traje, prvi put se javljaju oktobra 2018. Nakon tadašnje posete Kremlju, Aleksandar Vučić je za rusku novinsku agenciju TASS rekao da je dobio sve što je hteo, i da se sa „dragim prijateljem“ i „cenjenim predsednikom“ u svemu saglasio. Uticajni moskovski dnevnik Komersant stvarnost je video drugačije. NJegovi anonimni izvori tvrdili su da je Vučić od Putina hteo da dobije podršku za priznanje nezavisnosti Kosova - minus sever - što nije dobio, a novinar Komersanta posumnjao je i u iskrenost Vučićevih obećanja da Srbija neće ući u NATO. Bilo kako bilo, najviše se, saglasni su svi, govorilo o Kosovu. Na Kosovu se 1389. zbila bitka, koja je - kako se obično veli - definisala srpski nacionalni duh. Poseti ruskog predsednika Beogradu 17. januara 2019. mediji određenog profila pridavali su otprilike takav značaj, mada su obećavali bolji ishod nego u Kosovskoj bici. „Pred Hramom Svetog Save gungula oprezno korača po blatu, ledu i odvaljenim pločama. Prenos predsedničkih učtivosti iz Palate Srbija na video-bimovima prati u potpunoj ćutnji ako izuzmemo prve redove. Ni povika, ni pokušaja aplauza, čak ni kada Vučić kaže Putinu da je obavešten o velikom broju ljudi koji ih čekaju. Čekaju Putina, zapravo, jer njega viđaju svaki dan, skromno dodaje. Tek ’Kaljinka’ malo zagreva atmosferu, pa se tu i tamo cupka. Za iole ozbiljnu reakciju bilo je potrebno televizijsko obećanje da će se Putin uskoro obratiti okupljenima. Malo pre sedam, nakon sata ili sata i po kolektivnog smrzavanja u polumraku, počinje desetominutna zvonjava. Stiže. Stigao je. Aplauz je masovan, nema šta, ali je isto tako masovno na nivou kojim Kolarac dočekuje gostujuće dirigente kada ne spadaju među najpoznatije. Prevashodno je učtiv, kraće rečeno. U pola osam Putin izlazi pred hram. Najmanje 90 odsto prisutnih ne može da ga vidi. Izgovara ’Hvala na prijateljstvu’. Zadržava se manje od minuta. Kraj. Većina prisutnih deluje kao da je čekala startni pištolj“, tako je NIN 24. januara 2019. pisao o velikom finalu velike posete. Od inspirisanog govora o zajedničkoj antifašističkoj prošlosti i bratskoj budućnosti sa kraja 2014, stigli smo do „Hvala na prijateljstvu“ januara 2019. Imali su srpski i ruski predsednik sastanke i 2020. i 2021, naravno. Vučić je juna 2020. bio u počasnoj loži parade na Crvenom trgu, a 2021. je nakon susreta u Sočiju mogao da objavi da će Srbija i dalje imati najpovoljniji gas. Ali zvanični veb-sajt Kremlja o važnom nedeljnom telefonskom razgovoru nije imao šta da kaže osim rutinskih fraza o „širenju obostrano korisne trgovine i ekonomske saradnje“ i „posvećenosti jačanju strateškog partnerstva zasnovanog na tradicionalno bliskim vezama dva naroda“. Gas i Ukrajina su dakako pomenuti. Zvanični sajt Kremlja prati baš svaku Putinovu aktivnost, pa se moralo naći mesta i za pozdravnu poruku učesnicima 16. policijskog i armijskog turnira u džudu. U takvoj gunguli nema uvek mesta za detalje, pa iz škrtog opisa telefonskog razgovora ne treba ništa zaključivati, ali se svejedno čini da je u prijateljskoj vožnji Putina i Vučića neko skinuo nogu sa papučice za gas. Marko Lovrić