(Ne)zamišljanje evropske Srbije

U osvit povratka u institucije, opozicija kao da nema zajedničkih tema za razgovor. Razloge za tišinu saopštavaju s dosadom i preko volje: rano je za to, ne zna se još ko će s kim, pa sve do: smučilo se više ljudima da o tome slušaju. Ovo poslednje, naravno, nije daleko od istine, ali ne daje odgovor na mnoga pitanja koja nameće razum. Na primer, dok pomahnitali vlastodržac baulja između Evrope i Azije, slika se s konzervama graška i najavljuje Treći svetski rat, nudeći svoju psihozu kao jedini evropski put, nije li vreme da opoziciona Srbija, u ime odbrane uzurpirane države, iznese Briselu svoju evropsku platformu? Nije li vreme da se između nepogrešivo vulinovskim jezikom sročenih dojava o bombama i svakodnevnih Vučićevih pomračenja, iz mraka probiju razumni i beskompromisni evropski aksiomi građanske Srbije? Zamišljam, kada bi cela proevropska Srbija bila jedan školski razred i kad bi tom razredu bio zadat kontrolni na temu Kako zamišljam svoju zemlju u Evropskoj uniji, ti bi pismeni sastavi, verujem, bili toliko različiti, da bi se, i pored svih prepisivanja i došaptavanja, nastavnik na kraju zapitao da li su đaci uopšte pisali na istu temu. I ko zna da li bi taj imaginarni nastavnik, tumačeći sve te fantastične zaplete i žanrove, rasplamsalu maštu, utopijske slike, sav taj isprepletani optimizam i pesimizam, došao do zaključka da Evropskih unija u srpskoj politici ima taman toliko koliko i proevropskih partija u Srbiji, drugim rečima, da je Evropa svakome, pa samim tim i Srbija, nešto sasvim drugo od ideje koju ima onaj drugi. Koliko se te evropske Srbije, pa i te Evrope, uzajamno razlikuju? Da li bi uvidom u njih došli do bliskih ili sasvim neuporedivih predstava? Postoji li, da budemo ilustrativni, više varijanti Vulina ili evropskih Srbija? Eto, zato bi bilo dobro da se evropska opozicija sretne i proćaska, ne bi li zajedno došli do relevantnih odgovora ili bar kakve dijagnoze, jer kao što je sve u Srbiji odavno načeto režimskim ludilom, i tom temom provejavaju mnoga neurotična samozavaravanja, pre svega zasnovana na vrhovnoj igri laži koja se zove Kosovo. Na putu za EU, Kosovo čeka iza prvog ćoška. A poznato je, imati stav u vezi s Kosovom a da u njemu ima trunke razuma i razboritosti, spada u jedan od najtežih srpskih grehova. Najviše čemu se racionalni građanin može nadati da iz redova opozicije čuje o tom pitanju, a da se to što čuje razlikuje od većinskih poziva na kolektivni suicid, svodi se na nemuštu kupovinu vremena: ne znamo mi o čemu se Vučić uopšte dogovara, pa kad saznamo reći ćemo šta mislimo o tome. To je, otprilike, najzgodnija formulacija za menjanje teme u TV emisijama, a slična se sad primenjuje po pitanju sankcija Rusiji: ne znamo šta je posledica neuvođenja, pa dok to ne saznamo ne izjašnjavamo se. Niko odgovoran ne bi stavio potpis na nezavisnost Kosova, kaže poneko od onih što kažu bilo šta, i dobro, da probamo da razumemo kako se ta odgovornost uklapa u ideju Srbije u EU. Kako se zamišlja pristupanje Evropskoj uniji jedne zemlje nedovršenih granica, nerešenog teritorijalnog integriteta, u stanju latentnog sukoba na ratom izgubljenoj teritoriji čija je državnost priznata od većine članica UN, pa i same Evropske unije, i koja upravo podnosi zahtev za članstvo u EU i NATO? Ima li, dakle, ta načelna odgovornost ikakve veze sa sagledavanjem stvarnosti? I kako se, povodom istog pitanja, ta odgovornost tiče srpske manjine na Kosovu, prepuštene kriminalnom diktatu Beograda, pa i albanske manjine u Srbiji, i gde je bila ta odgovornost tokom dve godine trajanja autističnog postbojkot parlamenta u kojem je jedina, pritom vrlo istaknuta opozicija kriminalnom režimu bio Albanac iz Bujanovca? Zašto je Šaip Kamberi, predstavnik albanske manjine koja nesumnjivo nosi priličan značaj za dugoročnu stabilnost zemlje, jednako ignorisan od strane vlasti i od strane celokupne proevropske, građanske opozicije? Pitanja su naravno retorička, a odgovor jednostavan: Kosovo ostaje problem koji ne pripada sferi političke stvarnosti, već isključivo političke fikcije. Samim tim, istom žanru pripada, bojim se, i svako opoziciono zamišljanje naše evropske budućnosti. Ukratko, onaj imaginarni nastavnik sa početka ovog teksta ne bi bio zbunjen samo raznovrsnošću književnih pristupa temi Srbija u EU, već bi, uzevši sasvim ozbiljno svoju nastavničku dužnost, ne pridajući važnost fantaziji koliko činjenicama, naišao na tolike zabune u poimanju geografije, istorije, pa i elementarne logike, da teško da bi bilo ko u razredu dobio prelaznu ocenu.