Vlasnička i druge transformacije

Boban Rajić se nije prevario da ponovo šalje Igora Isailovića u Agenciju za privredne registre, nego je u vlasnički list Politike otišao da se upiše lično. Biznismen iz okoline Smedereva postao je, prošle nedelje, suvlasnik Politike novine i magazini nakon što mu je biznismen iz Šapca Miroslav Bogićević prodao svojih 50 posto vlasništva u toj firmi. Advokat Isailović, koji je u Rajićevo ime osnovao firmu Medija 026, neposredno pre kupovine Večernjih novosti, avgusta 2019, bio je Rajićeva spojnica sa vlašću, zapravo sa ministrom Sinišom Malim i predsednicom Vlade Anom Brnabić. Pre nego što se Mali pojavio kao promoter afere „Mauricijus“, u kojoj Večernje novosti pišu o ofšor računima tadašnjeg ljutog neprijatelja Dragana Đilasa, Isailovića kao poslovnog partnera pominje i bivša supruga Siniše Malog, nakon čega u javnosti postaju poznate njegove poslovne veze sa ministrom i premijerkom. Da te greške u koracima nije bilo, ostalo bi samo čuđenje kako je vlasnik „Rajić investa“, RCBGD i direktor STR „Coka“ (od Štamparije Borba, koja je preuzela vlasništvo od Milana Beka) uspeo da kupi Kompaniju Novosti. Gotovo po istom modelu po kome je i ranije Politika menjala vlasnike, kada je tek osnovana moskovska firma Ist medija point, isplatila dotadašnjem vlasniku nemačkoj kompaniji VAC 4,7 miliona evra. Ist mediju vodio je javnosti do tada nepoznat Aleksandar Trbović, za koga se brzo ispostavilo da je saradnik Miroslava Bogićevića, vlasnika Farmakoma i biznismena bliskog DS-u, kasnije osuđenog za malverzacije od kojih je sticao protivpravnu korist na štetu u međuvremenu ugašene Privredne banke. Godinama unazad Bogićević svojim delom Politike upravlja iz kuće i s nanogvicom, ali bi to možda ostala najbizarnija crtica iz sage o njegovom vlasništvu, da nije sam dovodio do drugih uzbudljivih obrta. Tako je u početku izričito negirao svaku povezanost sa Ist medija grupom, sve do momenta kada je, po padu DS-a s vlasti, priznao da ga je Boris Tadić „naterao“ da kupi Politiku. Tako je firma s kojom nije imao ništa postala njegova i u Moskvi je zbog toga imao probleme sa zakonskim obavezama, a u Srbiji se našao pod istragom. Otprilike u isto vreme Radisav Rodić, vlasnik Kurira, tvrdi da je zapravo on prvi ispregovarao kupovinu Politike i za to već dao izvestan iznos i optužuje se s Bogićevićem za reket. Komisija za zaštitu konkurencije je tek 2015. izrekla kaznu Ist medija grupi od 143.500 evra zbog nepoštovanja obaveze da od nje zatraži odobrenje o koncentraciji. Po drugim osnovama Komisija ispituje punovažnost ugovora i slučaj prebacuje Republičkom javnom pravobranilaštvu da utvrdi da li je bilo štete po imovinska prava i interese države. Pravobranilaštvo navodno nije moglo da postupa prema pravnom licu, a Vlada je mogla, ali nije podnela tužbu. Kontradiktorni odgovori koji su iz tih institucija stizali svojevremeno novinarima CINS-a pokazale su ilustrativno da volje da se ovaj slučaj završi nije bilo ni nakon što su se, promenom vlasti, promenile okolnosti. Druga mera koju je Komisija izrekla je zabrana otuđenja dela vlasništva, koja je važila sve do aprila ove godine kada je skinuta, a vest o tome takođe je objavio sam Bogićević. Na pitanje da li je kompanija Medija 026 zatražila odobrenje o koncentraciji, iz Komisije za zaštitu konkurencije za NIN odgovaraju da nije i da obaveza prijavljivanja koncentracije, 15 dana od potpisivanja ugovora ili sticanja kontrole, postoji samo ako je „ukupan godišnji prihod svih učesnika u koncentraciji ostvaren na svetskom tržištu u prethodnoj godini veći od 100 miliona evra, s tim što najmanje jedan od njih na tržištu Srbije ima prihod veći od deset miliona evra ili da je ukupan prihod najmanje dva učesnika na domaćem tržištu veći od 20 miliona evra u prethodnoj godini, s tim što najmanje dva učesnika u koncentraciji na tržištu Republike Srbije imaju prihod veći od po milion evra u istom periodu“. Učesnici pritom sami procenjuju da li su u obavezi da podnesu zahtev i to prema prihodima iz izveštaja koji dostavljaju APR-u. Komisija procenjuje poslovne parametre, ali ni na koji način specifično medijske, poput tiraža, pokrivenosti tržišta ili pluralizma informisanja. Profesor u penziji Rade Veljanovski kaže da je u ovom slučaju pitanje koliko široku publiku pokrivaju ova dva lista zajedno i da li spajanje može da dovede do monopola ili dominantnog položaja u pogledu informisanja. Politika i Večernje novosti dva su najstarija i među četiri najtiražnija dnevna lista od ukupno 12 u Srbiji. Uprkos brojnim strategijama, maratonskim sastancima radnih grupa i zakonskim izmenama, vlasništvo i nad ta dva ostalo je netransparentno dve decenije. Veljanovski kaže da su se okolnosti i zakonske obaveze menjale u, za nas, ne baš dobrom smeru. „Kad smo posle 90-ih usvajali prve zakone, držali smo se odredbe o zabrani koncentracije i po tim pravilima ne bi bilo moguće da jedan vlasnik ima dva lista kao što su Politika i Večernje novosti, ili dve televizije sa nacionalnom frekvencijom, dve televizije i dnevni list i tako redom. Narednih desetak godina Evropa je odustajala od tog principa, preovladalo je uverenje da jedan vlasnik u više medija ne mora štetiti pluralizmu informisanja, jer se podrazumeva da se vlasnik ne meša u uređivačku politiku medija što nije slučaj ni kod nas ni u delu zemalja članica EU.“ Zakonom o javnom informisanju, u članu šest, medijski monopol je zabranjen radi zaštite raznovrsnosti stavova, mišljenja i informacija, ali u praksi se mediji u istom vlasništvu saržajno skoro pa identifikuju. Veljanovski kaže da je atmosfera takva da se mediji posmatraju kao roba na tržištu bez mehanizma da se zaštiti javni interes. „Umesto da učinimo sve da se centri moći - politika, biznis i drugi - udalje od medija, oni se zapravo zajednički koncentrišu da preuzmu kontrolu. Iz drugog dela vlasništva država nije izašla kada je 2012. naterala nekoga da kupi polovinu, tako verujem da je i sada.“ U aktuelnoj kupoprodaji, da ne bude zabune, ne radi se ni formalno, ni suštinski o „povlačenju države u skladu sa zakonskim izmenama iz 2015. godine“, kako su neki mediji preneli. Jer država nije prodala svoj deo, a pitanje od milion dolara da li Boban Rajić, kao Bogićević pre deset godina, kupuje upravo - u ime države. Upitan da li je greška bila zapravo u insistiranju medijskih udruženja i stručne javnosti na izlasku države iz vlasništva po svaku cenu i da li je, s obzirom na tradiciju i poverenje koje Politika uživa u javnosti, trebalo razmatrati drugi model vlasništva kao što je, na primer, zadužbina koju je predlagalo Udruženje novinara Srbije, uz opštu osudu drugih udruženja, Veljanovski kaže da to možda jeste bila greška, ali da se radilo po standardu demokratskog sveta. „Ispostavilo se da nema tog regulatornog načina koji će skratiti put sazrevanja demokratije do one vlasti koja će sama sebe da razvlasti i odrekne se kontrole medija. Možda je greška što Politika nije dobila drugu formu vlasništva, ali svih ovih godina, dok smo mi ulagali napor da se uticaj države ograniči, usvajali su se propisi formalno, a vlasti su ulagale napor kako da ih izigraju. Pođimo od prve privatizacije Politike, kada se formira akcionarsko društvo, čiji su vlasnici akcija zapravo postala javna preduzeća. Novosti su doskoro imale 30 odsto državnog vlasništva, i tako redom.“ Drugu polovinu i kontrolni glas u vlasništvu nad Politikom NM, koju osim dnevnog lista Politika čine i Sportski žurnal i Štamparija u Krnjači, ima Politika akcionarsko društvo, čiji je najveći akcionar država. Taj suvlasnik je, međutim, u dugogodišnjim finansijskim problemima i pod blokadom i s neto gubitkom od 605 miliona dinara u 2020. Rukovodioci Politike AD tvrdili su da im pre prodaje dela vlasništva Ist medija grupi nije ponuđeno pravo preče kupovine, a dotadašnja predsednica Upravnog odbora Politike a. d. da od Vlade Srbije nije mogla da dobije informacije o prodaji. Transakcija kojom je, po svemu sudeći, oštećen državni budžet bila je nedostupna javnosti sve dok je sam VAC nije objavio. I ovoga puta vest je objavio prodavac, ali ne i Politika na svojim stranicama. Nemačka kompanija, čije je interese na sastancima sa zvaničnicima iz Srbije zastupala lično kancelarka Angela Merkel, preuzela je deo vlasništva nad najstarijim dnevnim listom na Balkanu - pogodbom. Bila je to prva od brojnih pogodbi koje će potom uslediti u srpskoj privatizacionoj istoriji i jedna od onih koje su bile predmetom provere Saveta za borbu protiv korupcije. Danilo Šuković, tadašnji član Saveta, koji je učestvovao i u pisanju prvog i poslednjeg Izveštaja o kontroli medija, kaže da su svi postupci nakon toga vodili u netransparentno vlasništvo u medijima, odnosno u situaciju da i kada država izlazi iz vlasništva fiktivno, ona preko svojih ljudi zainteresovanih za biznis ostaje faktor uticaja. „Vlast neće u tom smislu da popusti da ne bi izgubila kontrolu u medijima, jer je ta kontrola glavna poluga svake autokratske vlasti. Kad se po finansiranju medija začeprka vidi se da mediji ne rade u javnom nego u partikularnom interesu od koga zavise“ Srpska napredna stranka, s čijim funkcionerima se u vezu dovodi novi vlasnik Novosti i suvlasnik Politike, obećala je po dolasku na vlast da će raskrinkati taj „politički kriminal uz ekonomske zloupotrebe“ - posao koji je uz kredite domaćih banaka obavila Ist medija u Politici i sa potraživanjem Večernjih novosti i novosadskog Dnevnika u to vreme. Da li DS teži da preuzme kontrolu nad medijima, čudio se Nebojša Stefanović, a tadašnji PPV Aleksandar Vučić obećao je da je „pravo pravde da pobedi“. Ali baš tada Vučić izgovara - za trenutak u kome se „nepravda“ zadovoljava novom prodajom – ne samo ciničnu, već i rečenicu koja trenutno zvuči i zastrašujuće proročki: „Ovu borbu više niko neće moći da zaustavi.“ Dragana PejovićMarko Albunović, v. d. glavnog i odgovornog urednika Politike Ne očekujem velike promene, jer to više ne bi bila Politika Netransparentni vlasnički odnosi godinama su ograničavajući faktor razvoja najstarijeg dnevnog lista na Balkanu. Sa druge strane, desetogodišnje vlasništvo Miroslava Bogićevića nad polovinom udela u kompaniji Politika novine i magazini pokazalo se poražavajućim, pa danas svaki potez koji može da vodi ka uređenju vlasničkih odnosa deluje kao korak napred, smatra Marko Albunović, v.d. glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista Politika od septembra 2020. Na pitanje NIN-a kako će promena u vlasničkoj strukturi uticati na uređivačku politiku i rad redakcije, Albunović odgovara da je „Politika prepoznatljiv brend u regionalnim, pa i svetskim razmerama, ali su najveća vrednost tog brenda zaposleni, te u tom smislu ne očekujem velike promene, jer to više ne bi bila Politika“. Smatrate li da je neophodno sačuvati uređivačke i druge razlike između Politike i Večernjih novosti, bez obzira na „trend“ da se mediji u potpuno ili delimično istom vlasništvu sadržajem i na druge načine približavaju kao O2 i Prva, K1 i Tanjug i mediji u vlasništvu Junajted grupe? Politika i Večernje novosti decenijama unazad imaju različitu čitalačku publiku. Informacije koje smo objavljivali i teme kojima smo se bavili neretko su se i do sada preklapale, ali je bio drugačiji način njihove obrade i plasmana, kako zbog posebnosti novinarskih škola koje dve medijske kuće godinama neguju, tako i zbog drugačijeg senzibiliteta čitalaca svakog od ovih listova. Zato bi bilo dobro očuvati postojeće razlike između Politike i Večernjih novosti, jer bi svako poistovećivanje i uređivačka uravnilovka neminovno vodilo padu tiraža jednog od njih, a najverovatnije i oba lista. Zašto niste objavili vest o promeni u vlasničkoj strukturi Politike? Podsetiću vas da je Politika na naslovnoj strani objavila razgovor sa Miroslavom Bogićevićem u trenutku kada je postalo jasno da će moći da proda svoj vlasnički udeo. O prodaji Bogićevićevog udela saznali smo iz medija, ponajviše iz medijskih nastupa samog Bogićevića. I sami ste svedoci da se od dana upisa novog suvlasnika u APR ništa dramatično nije dogodilo, kompanija Politika novine i magazini nastavlja da izdaje dva kvalitetna lista, Politiku i Sportski žurnal. Kada nam novi suvlasnici budu izložili svoje planove, svakako ćemo o tome upoznati čitaoce. D. Pejović