Od zakona do bezakonja

Divlja gradnja veliki je problem Srbije, sa 2.050.614 nezakonito izgrađenih objekata, prema bazi podataka Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture RS iz 2017. Od te zamašne brojke, u realnosti sada možda i trostruko veće, samo dva odsto (38.954) se odnosi na poslovne objekte. Krivično delo ilegalnog neimarstva najrasprostranjenije je u Beogradu, pokrivajući zvanično 266.655 objekata. U Zlatiborskom upravnom okrugu, gde se nalaze neke od najpopularnijih vikendaških lokacija – Zlatibor i Tara, na divlje je podignuto 103.028 zdanja, a u opštini Nova Varoš, koja potpada pod ovaj okrug, i na čijem se delu prostire Specijalni rezervat prirode Uvac, registrovana su 1.592 bespravna objekta. U malenoj Sjenici od 14.000 stanovnika, koja deli jurisdikciju nad Uvcem sa Novom Varoši, ilegalno je sazidano čak 3.000 građevina. Koliko ih tačno ima na 7.543 hektara Rezervata, Ministarstvo građevine ne navodi, kategorišući bespravne objekte po drugom teritorijalnom osnovu. Sistematizovanim informacijama ne raspolaže ni Zavod za zaštitu prirode Srbije, označen kao jedan od dva moguća davaoca saglasnosti za legalizaciju bespravnih građevina u zaštićenim područjima poput Uvca. „Na nama je samo izdavanje stručne osnove na bazi koje Ministarstvo za zaštitu životne sredine dalje odlučuje“, za NIN kažu u Zavodu. Disparitet između oficijalnog siromaštva Novovarošana i Sjeničana, i broja divlje izgrađenih objekata objašnjiv je nezvaničnom činjenicom da investitora u urbanizaciju „nedirnute prirode“ Uvca ima više iz Beograda, Kraljeva, Užica.., nego lokalnih, dok su lokalni ulagači – biznismeni sa jakim partijskim uporištem. Za razliku između stanja na terenu i zvaničnih podataka odgovoran je nedosledan pristup vlasti procesu legalizacije ili rušenja, kao i princip osvajanja zaštićenog područja. „Počinje se od postavljanja kamp-prikolica, koje po povratku vlasnika kućama bivaju ostavljene, uglavnom na državnom zemljištu, a ređe na privatnim parcelama. Onda se prikolice prekriju drvenim presvlakama, a nikako betonskim elementima, jer bi to privuklo pažnju inspekcija. Neko iskrči i deo šume, doda terasu, stepenice ka vodi, solarne panele...“, kaže Miljka Dučić, v. d. direktora Rezervata, tako opisujući sve prisutniji model uzurpacije obala Uvačkog (Sjeničkog), Zlatarskog i Radoinjskog jezera. Rezervatu onda ostaje problem uklanjanja nedozvoljeno postavljenih prikolica, na šta ima pravo, ali nema mesto gde bi stvari i predmete kojim lica čine prekršaj čuvao do okončanja postupka. To sve ostavlja dodatni prostor da se postavljaju nove kamp-kućice, a već postavljene uređuju i proširuju. Da bi ovo pravno uredila, država je 2015. donela Zakon o ozakonjenju, ubrzavši proceduru regulisanu ranijim zakonima. Stoga se sada naknadno odobravaju nelegalno izvedeni radovi na zidanju i dograđivanju, a preskače retroaktivno dobijanje građevinskih i upotrebnih dozvola. I ekspeditivno stiče pravo upisa u katastar i stavljanja nekretnine u promet, uz bitno smanjene troškove. Uvođenje bespravnih nekretnina u legalne tokove proglašeno je javnim interesom Republike Srbije. Međutim, o novi zakon su se ogrebali i finansijski i stranački potkovani, na kojima počiva eskalacija divlje gradnje. Takve je tadašnja ministarka građevine Zorana Mihajlović previdela, rekavši dva meseca pre donošenja zakona iz 2015. da „objekti građeni na klizištima, javnim površinama, zaštićenim zonama i mestima kao što su nacionalni parkovi neće biti ozakonjeni, već će biti srušeni“. Sve čudeći se kako nekom uopšte može da padne na pamet da nešto gradi u nabrojanim oblastima, „jer to nije ničije, to je vlasništvo budućih generacija“. Međutim, ispostavilo se da tvorci Zakona o ozakonjenju vide širu sliku, čim su članom 5 ogradili iznimke. I rekli da objekti izgrađeni u prvom i drugom stepenu zaštite prirodnog dobra ne mogu biti legalizovani, osim kad su u pitanju „vikendice i drugi porodični objekti za odmor u drugom stepenu zaštite prirodnog dobra“. Ali, i u tom slučaju potrebna je saglasnost „upravljača javnog dobra, odnosno saglasnost organizacije nadležne za zaštitu prirodnih, odnosno kulturnih dobara“. Time je napravljena prava zbrka, jer zašto i luksuzne dvospratnice ne bi bile „vikendice i porodične kuće za odmor“? Posebno ako se u njima „povremeno boravi, te nisu veliki zagađivači“, kako je docnije istakla Mihailović, sad već uzimajući u obzir potrebe onovremenog predsednika Tome Nikolića da se odmori u bespravnoj sojenici na Savi. Ali, fleksibilnost tumačenja dala je i dihotomno sročena formulacija o davanju saglasnosti za legalizaciju objekata u zaštićenim zonama. A nju, po Zakonu, zahteva Ministarstvo građevine, ili organ autonomne pokrajine, ili lokalne samouprave, nadležni za legalizaciju. „U prvom talasu ozakonjenja, SO Nova Varoš je zatražila saglasnost od Rezervata Uvac, kao upravljača zaštićenog područja, ali se naša ustanova za to proglasila nenadležnom“, objašnjava Darko Ćirović, pravnik Rezervata. Od 2019, kada je organizovan seminar predstavnika različitih institucija uključenih u ovu temu, Rezervat u svim dopisima osim svog izuzeća dodaje i mišljenje da je prava adresa Zavod za zaštitu prirode Srbije. „Čak i mi pitamo Zavod za stručno mišljenje kad vršimo sitne intervencije poput postavljanja klupa“, Ćirović dodaje. Da li je i Opština tražila stav Zavoda, on ne zna, ali je za par godina na zaštićenom području ozakonjeno oko 60 objekata. Ni ovaj podatak nije dobijen od SO Nova Varoš, već indirektno, preko Republičke građevinske inspekcije, i to 7-8 meseci nakon podnošenja zahteva za informacijama Opštini. Opština zasad ne reaguje ni na pitanja NIN-a, što će se, nadamo se, promeniti tokom objavljivanja serije tekstova u zajedničkom interesu – blagostanja prirode Uvca. Na terenu, sled događaja je ovakav: čim se primeti neka građevinska aktivnost, čuvari zaštićenog područja tu dolaze, u nameri da utvrde da li vlasnik ima sve dozvole i uslove zaštite. „A, kako ih obično nemaju, sastavi se zapisnik koji se prosleđuje Republičkoj građevinskoj inspekciji“, kaže Ćirović. Ako je investitor sa lokala, Republička inspekcija delegira opštinsku koja sprovodi sličan postupak, a ako nije, to radi sama, preko svog ogranka u Užicu. „U slučaju da vlasnik nema potrebne dozvole, inspekcija donosi rešenje o uklanjanju objekta, ali i naredbu da se sve vrati na pređašnje stanje“, Ćirović dodaje. Do rušenja ipak ne dolazi, osim u primeru 36 objekata (još pre primene Zakona), koji su uklonjeni sa javnog zemljišta, dok oni na privatnim parcelama nisu dirani. Divlja gradnja se tretira i sudski, u odvojenom postupku, po članu 219 Krivičnog zakonika Srbije, pa se inspekcijski zapisnik dostavlja i Rezervatu koji po tom osnovu podnosi krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu (u Prijepolju, ako je objekat na teritoriji Nove Varoši, ili u Sjenici, ako se na divlje gradilo na toj opštini). Sud onda pozove i čuvare, i inspektore, i okrivljene. Međutim, i najregularniji postupak ispostavlja se kao motivišući za divlje graditelje, s obzirom na niske kazne. Po kojim neko ko je u izgradnju uložio nekoliko desetina hiljada evra, treba da plati (obično) svega 100.000 dinara. Još manje je svrsishodna nagodba sa Tužilaštvom, kada se pribegava načelu oportuniteta, pa okrivljeni, umesto da završi u zatvoru od tri meseca do tri godine, sve rešava sličnom sumom novca, uplaćenom u humanitarne svrhe. „Tako još ispada plemenit, iako se ogrešio o zakon“, primećuje Ćirović. U tom smislu Rezervat je pisao pritužbe Ministarstvu pravde, buneći se da se tako niskim kaznama obesmišljava rad čuvara koji rade za male plate, a onda se još i objekti kasnije legalizuju. Dobijen je odgovor da je sve rađeno po zakonu. Zakon o ozakonjenju (bar) još jednom daje mogućnost vrdanja. Naime, on propisuje da mogu biti legalizovani objekti „koji poseduju noseće elemente: temelj, armiranobetonske ili čelične stubove sa gredama, odnosno armiranobetonske tavanice i krovnu konstrukciju“. Shodno tom članu, pomenute kamp-prikolice, po pravilu sukcesivno nadograđivane, ostaju u sivoj zoni. Sve dok se jednog dana ne pretvore u palate, finansijski osnaženih vlasnika kojima je put legalizacije već utaban. „Ali, čak i kad ostanu u tom, naizgled skromnom okviru, oni su najveći zagađivači vode i zemljišta, jer nemaju rešeno pitanje regulisanja otpadnih materija“, ističe Aleksandra Popović, članica neformalne grupe građana Studenac. Zabrinute nad vodnim dobrima svog kraja, najugroženijim i prvim na udaru. Poseban problem su zone sanitarne zaštite, koje se obično odnose na vodoizvorišta. Međutim, kako je zoniranje tog područja izvršila jedna privatna firma iz Aranđelovca, čiji stručnjaci nemaju praktična saznanja o stanju na terenu, zone oko jezera potpale su pod manji stepen zaštite od onih na visinskim kotama, gde niko ništa i ne gradi. Studenac je dokument o zoniranju zatražio od Opštine, a ona loptu prebacila na teren JKP 3. septembar, koje je sama osnovala. Pa će lako moći da svog osnivača adresira kao nadležnog za odgovore, i eto igara bez granica. Paradoksalno, ni Rezervat nema uvid u ovaj dokument. U zaštićenom području Uvca, krši se i Zakon o zaštiti prirode. Jer, na sve strane turiraju kvadovi, dok mir vode tri akumulaciona jezera narušavaju gliseri. Donedavno je bila moda i obilazak gnezda beloglavog supa helikopterima, u organizaciji turističkih agencija (za 75.000 dinara). „Rezervat je pisao Zavodu, Direktorijumu za civilno vazduhoplovstvo, kao i Ministarstvu za zaštitu prirode, te je pre dve godine doneta naredba o zabrani letova“, kaže Ćirović. Od tada helikopteri u Rezervatu nisu viđeni. Poslednje upućuje na zaključak da bi stroža kaznena politika donela dobre plodove po nekad idiličnu, netaknutu prirodu. S tim u vezi preduzeti su izvesni koraci, bar u sferi pooštravanja mera zaštite. „Prošlog aprila, Zavod za zaštitu prirode Srbije doneo je odluku o proširenju Rezervata sa 7.543 na blizu 12.000 hektara“, kaže Ćirović. Odluka je objavljena na sajtu Ministarstva ekologije, ali uredbu još nije usvojila Vlada. Po njoj će 10 odsto područja potpasti pod zonu prvog stepena zaštite, koja podrazumeva totalnu restrikciju, bez ikakvog građenja i iskorišćavanja resursa, kao i veoma ograničene posete, čak i u cilju naučnih istraživanja. Trenutno je ceo Rezervat pod drugim stepenom zaštite, što znači da se mogu vršiti upravljačke intervencije u svrhu „restauracije, revitalizacije i ukupnog unapređenja zaštićenog područja“, ali, bez posledica po „primarne vrednosti prirodnih staništa.., obeležja predela i objekata geonasleđa“. Uredbom će deo uvećanog Rezervata pokrivati i treći nivo zaštite kojim se zabranjuje izgradnja industrijskih, metalurških i rudarskih objekata, asfaltnih baza, rafinerija nafte.., ali i vikendica i drugih porodičnih objekata za odmor! Tako u koliziju dolazi Zakon o zaštiti prirode i Zakon o ozakonjenju koji dozvoljava izgradnju vikendica i kuća za odmor i u sferi oštrije regulative, ukoliko se sa tim složi upravljač ili organizacija nadležna za zaštitu tog prirodnog dobra, kako smo već napomenuli. Da li će Uredba doprineti širenju svesti lokalnog stanovništva koje se konstantno buni zbog pažnje spram beloglavih supova, zaštitnog znaka Rezervata, nauštrb prosperiteta meštana, tek ćemo videti. Jer, dok se investitori mahom smeše čuvarima i inspektorima, znajući da su unapred zaštićeni, meštani dižu glas protiv čuvara, ali i ekologa. Premda oni nisu protiv napretka, već za zaštitu prirodnih resursa i horizontalnog poštovanja propisa. Bez (partijskih) izuzetaka. Dragana Nikoletić