Naoružana demokratija bez kontrole

Tinejdžer iz Bafala je sredinom maja ubio desetoro ljudi, uglavnom crnce, dva dana kasnije stariji čovek je pucao u crkvi u Kaliforniji usmrtivši jednog čoveka i ranivši petoro ljudi, jer je mrzeo Azijate, a prošle nedelje Salvador Ramos je ušao u školu u Teksasu i ubio devetnaestoro dece i dve učiteljice. To su vesti za protekli mesec i sve su ubistva vatrenim oružjem kupljenim regularno u regularnim radnjama. Ramos je tek napunio 18 godina i prvo što je uradio uputio se u prodavnicu oružja gde je kupio oružje iz koga je potom usmrtio svoje žrtve. Baš prošlog juna guverner Teksasa Greg Abot potpisao je dozvolu da građani mogu da nose pištolj bez dozvole ili obuke. Prošle godine, nešto slično su uradile još neke države. U Juti, Montani, Ajovi i Arkanzasu promenjeni su zakoni tako da se oružje može nositi i u javnosti i za to više nije potrebna dozvola. Ovog aprila pridružile su im se i Alabama i DŽordžija u kojoj je do tada dozvola koštala 75 dolara i bila je potrebna provera mentalnog zdravlja i kriminalnog dosijea, od tada je pristup oružju slobodan. Tom prilikom Brajan Kemp, guverner, poveo je i svoju ćerku kojoj je, kako se pohvalio, upravo kupio njen prvi pištolj. „To smo uradili ne samo zato što verujemo u Drugi amandman, već i zato što želimo da Lusi i obe njene sestre mogu da zaštite sebe“, rekao je Kemp tom prilikom. Da li je Drugi amandman, u kome piše da je dobro uređena milicija nužna za sigurnost slobodne države, te da se neće zadirati u pravo naroda da drži i nosi oružje, mogao da predvidi šta će se događati više od dva veka kasnije. U vreme kada je donet,1791, trebalo je učvrstiti odbranu zemlje, zaštititi tek stečenu nezavisnost i regulisati odnose među državama. Trebalo je napraviti ravnotežu između potrebe da se stvore oružane snage koje će braniti zemlju i potrebe građana da imaju svoje oružje, da se, kako se govorilo, brane od divljih životinja i plemena. Istovremeno, oružje u rukama građana, bilo je jasno, može biti veoma opasna stvar i može lako ugroziti zakone. Kompromis je nađen u formulaciji kojom se „ne zadire u pravo nošenja oružja“, ali je to pravo regulisano drugim propisima, kao što su starosna ograničenja, različite dozvole, registracije, novčane naknade i slično, čime je trebalo da se donekle uspostavi kontrola nad posedovanjem i upotrebom. Ono što se naziva „kulturom oružja“ zemlje podrazumevalo bi liniju koja ide od prvih doseljenika i njihove borbe za opstanak, a potom i uništavanja starosedelaca, preko potrebe za zaštitom sopstvenog života i imovine u međusobnim obračunima, preko robovlasničkih odnosa, građanskog rata, borbe za nezavisnost, do današnjeg vremena kada će se govoriti o potrebi zaštite od kriminala, dok će ponuda istovremeno bivati sve veća i sve dostupnija. A sve je manje propisa koji ograničavaju i kontrolišu taj pristup i sve je lakše kupiti oružje. Svaku takvu odluku pozdravlja Nacionalno udruženje vlasnika oružja (National Riffle Association, NRA) poručujući da je to „veliki trenutak Drugog amandmana“ kao zakonskog okvira za posedovanje oružja. Ostala je upamćena rečenica koju je izgovorio Vejn Lapjer, jedan od lidera NRA, kada je pre deset godina jedan dvadesetogodišnjak ubio 20 učenika i šest nastavnika u osnovnoj školi u Konektikatu, da „jedini koji može da zaustavi lošeg momka sa pištoljem, dobar momak sa pištoljem“, što je jedan od vodećih argumenata proizvođača i vlasnika oružja. „Teksas će uvek biti lider u odbrani Drugog amandmana, zbog čega sada i štitimo pravo na oružje“, rekao je prošlog juna Abot, kada je obznanjeno da će se oružje od tog trenutka kupovati lakše, brže i bez prepreka. Gotovo godinu dana kasnije izjavio je saučešće roditeljima nastradale dece, dok je pred njim niz pitanja o tome šta se dogodilo, kako se dogodilo, kako je Ramos mogao sat vremena da puca po školi dok je policija čekala i sprečavala roditelje da uđu i još mnogo toga što će ovaj jun učiniti mesecom u kome se svode računi za ono što je učinjeno prošlog. Ivana Janković