Iako može da se živi bez kulture, bez nje ćemo biti manji

Umesto spleta igara, vešto povezanih simbolikama i etnološkim karakteristikama različitih krajeva Srbije, ansambl Kolo predstavio se igračkom predstavom, u kojoj različitosti i lepote ovdašnjeg etno-nasleđa čine njenu dramaturšku nit. Sokolova pesma je tako vrlo složena dramska igra o grupi ljudi na jednom geografski malom prostoru, čija verovanja, strasti i društvene okolnosti povezuje mitska ptica iz naslova. A sve je iskazano kroz fin i precizan pokret igrača na sceni, najpre u Beogradu gde je predstava premijerno izvedena, a zatim i u Novom Sadu i Budimpešti, gde je tamošnja publika jednako burno reagovala. A kako i ne bi, kad Sokolova pesma budi čula dok nam prenosi neku daleku prošlost, transponujući je savršeno u vreme sadašnje, s kojim komunicira kroz igru i ples. Za taj neočekivani spektakl zaslužan je ni manje ni više nego Gabor Mihalji, mađarski koreograf, čija bogata biografija obuhvata i koreografski i pedagoški rad s folklornim ansamblima. Iznenađenje je utoliko veće što je Mihalji besprekorno tačno preneo na scenu simboliku „srpske duše“, ali i mitske ptice. „U mladosti sam često čitao balkanske narodne pesme, u njima se iznova i iznova pojavljuje motiv sokola. Ta spoznaja se u meni krila dugi niz godina, i kada sam prihvatio ovaj poziv jednostavno je izbila na površinu“, kaže Mihalji na početku razgovora za NIN. „Osmislio sam, zajedno sa mojim prijateljem koji je dramaturg, labavu nit priče, a nakon toga sam – kako su se i moja saznanja sakupljala: kroz čitanje, slušanje muzike, razgovore sa prijateljima Srbima – izradio podelu na scene. Naravno, u konačnom sadržaju značajnu ulogu je igrala i muzika komponovana za predstavu, koja je veoma snažno uticala na mene. Takođe je i scenografija bila od uticaja. Šta da bude prostor u kojem igramo? Ja sam pred sobom video dva prirodna srpska okruženja, nepregledne ravnice Vojvodine i stenovite planine. Taj svet smo probali da otelotvorimo u kaveznim strukturama koje su bile napunjene zgužvanim papirom. Volim da imam scenografiju, koja je podložna transformaciji, simbolična je, a zahvaljujući intervencijama plesača iznova nove forme, sadržaje. Da bi se to ostvarilo bila je potrebna saradnja igrača ansambla Kolo, upoznavanje sa njihovim fizičkim i duhovnim sposobnostima. Konačnu formu je sve dobilo u sali za probe. Takođe je veoma važno da spomenemo i članove ansambla, koji su uticali na mene i inspirisali me na stvaranje plesnih slika. Naravno, bio sam prepun sumnje u samoga sebe. Da li ću biti sposoban, kao Mađar, da prikažem fine pokrete srpske duše. Imao sam nedoumice i u odnosu na ansambl, jer ono što sam ja predstavljao u tom trenutku, bilo je veoma daleko od onoga što je važilo za duh njihove igračke kompanije. Kako je ansambl uopšte prihvatio ovako složen koncept predstave i vrlo izazovan za izvedbu? Teško smo krenuli, što razumem, jer ono šta sam ja želeo i moj način rada, to je sve bilo dijametralno suprotno od onoga na šta su oni do tada navikli. Zahtevao sam za njih potpuno strane, ponekad skoro akrobatske pokrete i drugačije ponašanje na sceni. Trebalo je da postoje u prostoru u jednom potpuno novom, ranije nepoznatom kontekstu. Nedeljama ih je bolela svaka koščica. A tek nakon toga je usledilo i pomeranje scenografije, korišćenje rekvizita, pevanje, pripovedanje teksta, brza presvlačenja, pretrčavanje s jedne na drugu stranu između dve scene itd. I članovima orkestra je bilo strano da iskorače iz sigurne „zone komfora”, da se kreću i obavljaju određene radnje na sceni. Za mene je plesno pozorište jedno „kompleksno savremeno pozorište” i ne mogu da popuštam u principima koje ono zahteva. Lepo, polako, kretali smo se napred kroz rad na scenama i na tom truckavom putu prihvatanja i razumevanja, oni su konstantno bili uz mene i dokazali da su, čemu sam se uvek i nadao, izvrsni umetnici. Da li vam je bilo teško da razumete kontekst balkanskog etna, s obzirom na to da dolazite iz sasvim druge sredine? Moram da kažem da nije bilo teško. U slučaju pesama sam dobijao pomoć. Rekao bih šta je fokus scene, a onda bih dobio više varijacija od kojih sam birao, prvenstveno iz aspekta sadržaja teksta, ali mi je naravno bila važna i lepota melodije. Zatim bismo potražili originalnu melodiju i onda bi mi moj srpski prijatelj književnik „preveo nazad” na srpski. Posle određenog vremena sam osećao ovu kulturu skoro kao svoju i ako u snovima nisam baš razgovarao na srpskom, sigurno je da sam plesao i pevao na tom jeziku. Prozni tekstovi koji se čuju u predstavi su s jedne strane originalno sakupljeni (npr. ljubavne čini), ali ima među njima i onih koje sam sám napisao, verujući da jedna srpska devojka koja se oprašta od svog dragog misli isto što bi pomislila i jedna mađarska devojka. Šta ste saznali o etnološkoj prošlosti Srbije, radeći na predstavi, i koliko ste razumeli brojne turbulentne promene koje su nam se ovde dešavale? Ako iz perspektive istorije analiziram prošlost Srbije i Mađarske, vidim mnogo sličnosti. Oba naroda su se borila kako sa spoljašnjim tako i sa unutrašnjim senkama. Nekad smo bili jedni uz druge, nekad jedni protiv drugih, ali nam se istorija povezala. Imajući sve to na umu i razumeti srpsku dušu, nije bilo lako, ali mislim da je do kraja ipak bilo uspešno. Pomoglo mi je prisećanje na školsko gradivo, a čitao sam i sve što sam procenio kao važno. Ako gledamo iz perspektive folklora takođe vidim mnogo sličnosti. Kad pričamo o tradiciji, sve to smatram jednim jedinstvenim evropskim nasleđem iz kojeg je nastala lepeza varijacija. Odstupanja su naravno proizlazila iz društvenih razlika i jedinstvenosti nacionalnog karaktera. Za predstave mog ansambla, mađarskog državnog ansambla MANE, uvek rado koristim elemente folklora drugih nacija koje žive na našim prostorima, bilo da je reč o rumunskoj, hrvatskoj, slovačkoj, rusinskoj, romskoj, nemačkoj tradiciji. Opremljen svim tim saznanjima, mislim da sam uspešno uspeo da predstavim svoju sliku srpskog folklora. Naravno, veliko hvala mojim prijateljima, Srbima iz Mađarske na razgovorima, jer su se neke spoznaje do kojih smo zajednički došli takođe ugradile u tkivo predstave. Gledajući predstavu i slušajući tu raznovrsnu muziku ponovo sam pomislio da Balkan ima jedno od najbogatijih muzičkih folklornih nasleđa. Šta vi mislite, otkud toliko raznovrsnih melodija na jednom tako malom prostoru? Slažem se sa vašim zapažanjem. Naravno, ja ne posedujem duboka naučna saznanja, ali mislim da je jedan od razloga tog bogatstva činjenica da u balkanskoj muzici, u jednom svetu zajedno postoje i starinski i noviji svet melodija, što se odnosi i na vokale i na instrumentale. Tome doprinosi raznovrsna upotreba instrumenata, od gusli, gajdi, bubnja do različitih drvenih duvačkih instrumenata, a tu su takođe i „moderniji” i zastupljeniji instrumenti: violina, kontrabas, žičani instrumenti uopšte, harmonika. I svakako različite orkestarske postavke, sve do trubača. Zajedno živi zabavna muzika i svet melodija koji se vezuje za običaje, herojske pesme, ali i crkvena muzika. Važan razlog za to bogatstvo može biti i raznolikost nacionalnosti koje žive zajedno, jedne uz druge, uzajamni uticaj kultura. Prikaz ovog zaista jedinstvenog muzičkog sveta nije bila samo rediteljska namera, već i namera kompozitora. Mislim da sam prvi put video igru uz crkvenu pesmu Jelici vo Hrista. Pomislio sam kako je to neverovatno originalno i vrlo logično da takva ritualna melodija može da ima svoju koreografiju. Da li ste videli negde nešto slično? Nisam video ništa slično, ali to ne znači da ne postoji. Za mene je prirodno da se vera, sakralnost - koja je sastavni deo našeg života - pojavi i na sceni. Za vernike, susret s Bogom se može dogoditi na bilo kojem mestu. Za one koji ne veruju pak može biti put ka spiritualnom doživljaju, koji prevazilazi umetnički doživljaj. Ukoliko usmerimo pogled još dalje, u praskozorju istorije ples je predstavljao jedno od najvažnijih sredstava za dijalog sa onima na nebu. U srednjovekovnoj Mađarskoj ples je bio redovno zastupljen u okvirima crkve. Na prozorima francuskih gotičkih crkava se nalaze slike anđela, koji plešu u krugu, i tako mogu da nižem primere. Tokom razvoja društva ples je izgubio svoju sakralnu funkciju i postao je jedno od sredstava zabave. Ako je tako - a primeri pokazuju da jeste - onda nek bude umetničko sredstvo kojim gledamo u dubok bunar prošlosti i ostavljamo sadašnji, uramljeni, stegnuti svet, vraćamo se korenima i razgovaramo sa Bogom na jeziku plesa u „crkvi“, na sceni. Šta soko danas donosi svojom pesmom? Šta možemo da naučimo i da li učimo od predaka? Ili – kao što istorija kaže – predodređeni smo da ponavljamo iste greške? Soko nas prvenstveno uzdiže do umetnosti, čak i do sveta katarze, poručuje da iako može da se živi bez kulture, bez nje ćemo sigurno biti manji. Jedan čovek tradicije, naravno na svojim plećima nosi još veće terete, stoga govori o važnosti postojanja u narodu, zajednici. Mi ljudi smo takvi, nekad učimo iz svojih grešaka, a nekada ne. Ja sam optimista, ako se osvrnem, zavrtim unazad točak istorije, ipak vidim promenu koja ima dobar pravac. Ako je ova Sokolova pesma samo i delić te promene koja poboljšava, onda sam ja odradio svoj posao. Živimo u vremenu opštih nestabilnosti, te shodno tome, kakva je budućnost folklornih ansambala? Tradicionalna kultura, verujem, predstavlja deo identiteta svakog naroda, kao što je to i jezik, zajednička istorija. Ako to nasleđe umetnici ne odlažu u „muzejske ostave“ nego ga čine delom sadašnjosti, nema, ne može biti problema, jer će ono uvek biti potrebno publici. Naravno, za to je potreban i novac i ako bi postojala neka glupa vlada koja nije osetljiva za takvo nešto, onda bi takvoj vladi trebalo objasniti da je baš to njen osnovni interes. Razumevanje svega toga predstavlja i odgovornost uprave ansambla Kolo i ako sa tim razumevanjem budu delali, taj ansambl će imati budućnost. Kako izgleda slična igračko-folklorna scena u Mađarskoj i kako je publika percipira? U Mađarskoj je pre par decenija otpočelo „opozorištavanje“ folklora. Prvu moju predstavu u tom duhu je moj ansambl izveo 2001. godine. Od tada, samo sam u MANE-u na sličan način postavio na scenu više od dvadeset produkcija. Osnažuje se i jedna generacija mladih koreografa, koji su veoma talentovani i kreativni, prate promene u svetu. Budućnost savremenog folklora u našoj kući deluje prilično osigurana. Takođe, tokom istih tih decenija se obrazovao i jedan sloj publike koji ne samo da razume već i traži ta inovativna nastojanja. Šta možemo da naučimo jedni od drugih? Uh, o tome bi mogla da se napiše doktorska disertacija. Neka sada od mene bude toliko rečeno, da je u mom svetu kultura šaroliko jedinstvena i mi ljudi smo sposobni da je prihvatamo. Neizmerno sam zahvalan srpskoj publici što me prihvatila kao Mađara. Nisu marili ko sam, već samo šta sam! Dragan Jovićević Prevod s mađarskog: Dunja Margušić