Ekadaši i Samsara

Ah, kako uzbudljiv vikend! U petak su mi, kasno po podne, došli Aleksandra i Veka iz Beograda, tako da smo samo skoknuli do Šljivovika kod Dragoljuba (64) na rakiju koji nam se požalio da još ne može da nađe nevestu. I, uzeo sam na sebe obavezu da mu nađem „nešto mlađe“ za svadbu. Uveče se nismo zadržali po kafanama pošto se, u petak, Veka pridržavao vedskog Ekadaši posta, a koji se drži svakih jedanaest dana između mladog i punog meseca, i tada se ne jede ništa 24 časa. Pored mnogih pogodnosti za organizam i mozak, Ekadaši postom se postiže da se stigne do Samsare, a u seobi duša čovek više ne mora da se rađa i umire na Zemlji. I to mi se, baš, dopalo, pa sam rešio da ubuduće upražnjavam Ekadaši post. Ali, subota, ona je bila paklena! Krenuli smo, ujutru, za Vlasinu, na jezero, sa Vekinim volvićem preko Babušnice, kroz divne predele Suve planine. I po ko zna koji put sam se uverio da turistima treba zabraniti da se ovde muvaju! Jer, turisti su veliko zlo! Čega god su se prihvatili, ubrzo su upropastili! Gledajte na šta liče Zlatibor, Kopaonik, Rtanj, a i Stara planina je načeta. Pored jezera, naleteli smo na nekog Dragana od koga sam kupio rakiju i slatko od mladih šišarki?! A Aleksandra i Veka su nakupovali sve i svašta; vodu iz breze, slatko od borovnica, koprivu u medu, suve vrganje, suvu brusnicu i čajeve... Sa Vlasinskog jezera krenuli smo da tražimo Arsena Andrića koji tu negde, pored Vlasine, ima uzgajalište konja, ali i silvana, žestokih srpskih pasa, kojima smeju da stanu samo šarplaninci na crtu. Arsen nas je dočekao sa rakijom, a radovala nam se silvanica Mica koja je skotna. Tu, u razgovoru o psima, dođemo do toga da mi je Arsen, preko prijatelja, svojevremeno, poklonio belog šarplaninca Stribora, koga su mi u Mokri otrovali. Nisam izdržao i zagrlivši Arsena zaplakao, a mislio sam da sam Stribora prežalio. Onda mi Arsen obeća da će mi pokloniti dva silvana kada se Mica okoti. Od Arsena smo svratili u manastir Palje. Kažu da je iz četvrtog veka i da je „najstariji u Evropi“ i da je tu Sava Nemanjić proveo poslednju noć u Srbiji pre nego što će krenuti za Bugarsku, u Trnovo, gde je i završio. U manastiru je samo jedan kaluđer Prohor, koji me prepoznao sa televizije i zna da se zalažem za staru veru i da, ne krijući, nosim srpsku svastiku na grudima. Ali, po Prohoru, stara vera nije postojala, već su Srbima vladali demoni dok nisu hrišćanstvo primili. Ipak, Prohor je, na neki način, priznao da su Nemanjići grešili ka Srbima. K. G. Jung, moj guru iz Švice, na uvo mi je šapnuo: „Dobro je što nisi bio grub prema Prohoru. Sa ljudima, pa i sa kaluđerima, treba biti strpljiv i raditi polako, ako hoćeš da dođeš do nekog rezultata.“ Vratili smo se, predveče, u Belu Palanku. Moji gosti su morali nazad, za Beograd, a mene je čekala „žurka“ kod doktora Nebojše u Mokri. Sa Musom, „kraljem niških harmonikaša“ siđem u Belu Palanku, Kad, tamo, u Festini čujem glasinu iz Beograda, da sam „ukrajinski nacista“, jer nosim „crno sunce oko vrata“ i da mi se „sprema likvidacija“. Na to će moja Crna da kaže: „Po mom računu, ovo ti je šesti ili sedmi put da silaziš na Zemlju, i kada ćeš shvatiti da te Srbi više ne zaslužuju. Nego Ekadaši postom stigni do Samsare i nemoj više da se vraćaš ovde. A, ako Vulinovi saradnici ne razlikuju ‘crno sunce’ od ‘srpske svastike’ koju nosiš na grudima, koliko je onda ozbiljna ta Vulinova Služba?!“