Kormilar

Drugi mandat predsednika Srbije počeo je simboličkim instaliranjem stare politike „za svakoga ponešto“, koja ovde besprekorno funkcioniše i daje rezultate punih deset godina. Oni kojima su, tako, na srcu evropske integracije, ovoga puta, naslonili su svoje krhke nade na predsednikovu rečenicu da je vreme da Srbija ispravi kormilo koje se previše nakrivilo udesno. Onim drugim uvek je bilo dovoljno da predsednik pomene Rusiju i Putina i podseti kako je naša mala hrabra zemlja jedina koja odoleva da uvede sankcije našem tradicionalnom prijatelju, „čuvaru Kosova“, pa da od te egzaltiranosti i lupanja srca propuste da razaberu poruke koje u paketu idu sa tom preteranom emocijom. To je, uostalom, taj pravi kontinuitet Vučićeve politike. Menadžment distribucije pažnje i filigransko upravljanje proizvedenim očekivanjima kako bi se kontrolisala podrška za svaku opciju i za svaku Vučićevu odluku. I kako bi u svakom slučaju aplauz bio osiguran. Baš u toj optici mogao bi da se posmatra i sukob koji je iznenada buknuo između Zorane Mihajlović i Ane Brnabić i društva ruskog prijateljstva iz vlasti. Možda se ovog puta iznenadimo ali, iskustvo nas uči da od kada je kormilo preuzeo Aleksandar Vučić nismo imali slobodnog strelca koji bi istinski iskoračio izvan dopuštenog radijusa kretanja. Pa čak i da se dogodi da se neko malo zanese u snalaženju gde mu je stvarno mesto i ko ga na njemu drži, podsećanje bi bilo dosta brutalno i vrlo efikasno. Kad bi smeo, o tome bi mogao da svedoči na primer Nebojša Stefanović. Ali, vratimo se Zorani Mihajlović i tehnologiji vladanja Aleksandra Vučića, i jednostavnoj formuli upravljanja reakcijama javnosti: isti mamac, ista udica, isti somovi i naravno isti pecaroš. Samo, dakle, naivni mogu da poveruju da je Zorana Mihajlović tek tako ili da ide Vučiću uz nos, odlučila da govori za Bi-Bi-Si na srpskom i kritikuje srpsku politiku iz 2008. godine što je predala gasnu i naftnu privredu Ruskoj Federaciji, da za to kao odgovorne označi interese ruskog lobija u Srbiji (čitaj, SPS), da govori o alternativnim izvorima snabdevanja kakav će od septembra 2023. biti gasovod Niš - Dimitrovgrad, „žila kucavica ka nekom drugom dobavljaču“ (čitaj, diversifikovaćemo izvore energenata) i da se jasno založi za usklađivanje spoljne politike Srbije sa EU (čitaj, sankcije Rusiji). A onda da, sasvim benigno, odgovori na nekoliko pitanja Nove S u skladu sa očekivanjima da se menja medijska slika Srbije. Zorana Mihajlović je, faktički, bila Vučićev pismonoša veoma važnih poruka Zapadu, ali i SPS-u uoči formiranja nove vlade. Ali, Vučićeve poruke nikad ne idu samo na jednu stranu. Tako da opet samo naivni mogu da poveruju da su napadi na Zoranu Mihajlović samonikli iako nose eksplozivnost starih sukoba i animoziteta čiji su lučonoše Ana Brnabić i Vladimir Đukanović, uz pojačanje predsednika Izvršnog odbora SNS-a Darka Glišića. I oni su Vučićevog goluba pismonošu poslali u Rusiju sa porukom da ta Zorana Mihajlović, u stvari, odavno nema neku podršku u stranci i u javnosti, da je smatraju slugom zapadnih ambasada i da će se o njenoj sudbini raspravljati u stranci, što znači i da neće biti u novoj vladi, pa tako njene reči nemaju nikakvog značaja. Tako ove sofisticirane političke poruke upućene Zapadu i Istoku iščezavaju iz fokusa javnosti pred atraktivnošću ozbiljnog rijalitija sa gađanjem blatom koji je s osobitom strašću otpočela Ana Brnabić, da bi se kafanska tuča preselila na društvene mreže i tabloide, gde se istakao Vladimir Đukanović. Kuriozitet je da je premijerka, koja s predstavnicima medijskih udruženja radi na izmenama i dopunama medijskih zakona i donošenju nove medijske strategije, prvo zgazila celu tu nesrećnu akciju kao običnu farsu, rekavši da nema da se ide u medije koji kritikuju Vučića. To je direktiva. To je crvena linija. Ko to prekrši moraće da izađe pred strašni sud partije. Kao četrdeset pete, nakon one gladne zime četrdeset i četvrte kojom nam je zapretio predsednik Vučić. Kome je ovo novost taj još ima iluzija o srpskoj vladajućoj politici. A ko će iz svega ovoga izvući deblji kraj, to ćemo tek da vidimo. Stvari u Srbiji odavno nisu onakve kako izgledaju.