Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   26.09.2022. 08:05
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Уводник
Кормилар

Од када је кормило преузео Вучић нисмо имали слободног стрелца који би истински искорачио изван допуштеног радијуса кретања. Зорана Михајловић је тако фактички Вучићев писмоноша важних порука Западу. Али, његове поруке никад не иду само на једну страну. Зато су ту Ана и Ђука

Други мандат председника Србије почео је симболичким инсталирањем старе политике „за свакога понешто“, која овде беспрекорно функционише и даје резултате пуних десет година. Они којима су, тако, на срцу европске интеграције, овога пута, наслонили су своје крхке наде на председникову реченицу да је време да Србија исправи кормило које се превише накривило удесно. Оним другим увек је било довољно да председник помене Русију и Путина и подсети како је наша мала храбра земља једина која одолева да уведе санкције нашем традиционалном пријатељу, „чувару Косова“, па да од те егзалтираности и лупања срца пропусте да разаберу поруке које у пакету иду са том претераном емоцијом. То је, уосталом, тај прави континуитет Вучићеве политике. Менаџмент дистрибуције пажње и филигранско управљање произведеним очекивањима како би се контролисала подршка за сваку опцију и за сваку Вучићеву одлуку. И како би у сваком случају аплауз био осигуран.
Баш у тој оптици могао би да се посматра и сукоб који је изненада букнуо између Зоране Михајловић и Ане Брнабић и друштва руског пријатељства из власти. Можда се овог пута изненадимо али, искуство нас учи да од када је кормило преузео Александар Вучић нисмо имали слободног стрелца који би истински искорачио изван допуштеног радијуса кретања. Па чак и да се догоди да се неко мало занесе у сналажењу где му је стварно место и ко га на њему држи, подсећање би било доста брутално и врло ефикасно. Кад би смео, о томе би могао да сведочи на пример Небојша Стефановић. Али, вратимо се Зорани Михајловић и технологији владања Александра Вучића, и једноставној формули управљања реакцијама јавности: исти мамац, иста удица, исти сомови и наравно исти пецарош.
Само, дакле, наивни могу да поверују да је Зорана Михајловић тек тако или да иде Вучићу уз нос, одлучила да говори за Би-Би-Си на српском и критикује српску политику из 2008. године што је предала гасну и нафтну привреду Руској Федерацији, да за то као одговорне означи интересе руског лобија у Србији (читај, СПС), да говори о алтернативним изворима снабдевања какав ће од септембра 2023. бити гасовод Ниш - Димитровград, „жила куцавица ка неком другом добављачу“ (читај, диверсификоваћемо изворе енергената) и да се јасно заложи за усклађивање спољне политике Србије са ЕУ (читај, санкције Русији). А онда да, сасвим бенигно, одговори на неколико питања Нове С у складу са очекивањима да се мења медијска слика Србије.
Зорана Михајловић је, фактички, била Вучићев писмоноша веома важних порука Западу, али и СПС-у уочи формирања нове владе. Али, Вучићеве поруке никад не иду само на једну страну. Тако да опет само наивни могу да поверују да су напади на Зорану Михајловић самоникли иако носе експлозивност старих сукоба и анимозитета чији су лучоноше Ана Брнабић и Владимир Ђукановић, уз појачање председника Извршног одбора СНС-а Дарка Глишића. И они су Вучићевог голуба писмоношу послали у Русију са поруком да та Зорана Михајловић, у ствари, одавно нема неку подршку у странци и у јавности, да је сматрају слугом западних амбасада и да ће се о њеној судбини расправљати у странци, што значи и да неће бити у новој влади, па тако њене речи немају никаквог значаја.
Тако ове софистициране политичке поруке упућене Западу и Истоку ишчезавају из фокуса јавности пред атрактивношћу озбиљног ријалитија са гађањем блатом који је с особитом страшћу отпочела Ана Брнабић, да би се кафанска туча преселила на друштвене мреже и таблоиде, где се истакао Владимир Ђукановић. Куриозитет је да је премијерка, која с представницима медијских удружења ради на изменама и допунама медијских закона и доношењу нове медијске стратегије, прво згазила целу ту несрећну акцију као обичну фарсу, рекавши да нема да се иде у медије који критикују Вучића. То је директива. То је црвена линија. Ко то прекрши мораће да изађе пред страшни суд партије. Као четрдесет пете, након оне гладне зиме четрдесет и четврте којом нам је запретио председник Вучић. Коме је ово новост тај још има илузија о српској владајућој политици. А ко ће из свега овога извући дебљи крај, то ћемо тек да видимо. Ствари у Србији одавно нису онакве како изгледају.



Весна Малишић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Дмитриј Рогозин, директор Роскосмоса

Оно што је добро је да „сарамат“ (руска интерконтинентална балистичка ракета) неће тражити сагласност за летење од кукавичких Бугара, осветољубивих Румуна и Црногораца који су издали нашу заједничку историју. Као и остали, Швеђани.

Прочитајте све мисли
bg