Soko zove Lastu

Šest dana bilo je potrebno bogu da napravi svet. Isto toliko je dovoljno da se izbriše svet kojem je bog rekao „laku noć“. To je moje iskustvo nakon boravka u normalnosti, koju su građani Srbije zaboravili, i zato uporno na izborima apdejtuju mrak i ludilo. Danas su već punoletne generacije koje za drugi svet sem ovog našeg srpskog sveta i ne znaju. Posle šest dana provedenih na Festivalu književnosti u Monpeljeu vraćam se u zonu sumraka, gde se 24 sata sa svih programa televizija sa nacionalnom frekvencijom prvi čovek Srbije krevelji, zapomaže, optužuje, preti, kuka i leleče. Neprevodivo je to na jezik normalnosti, jer je, pre svega, nestvarno i nemoguće. Da li možete da zamislite predsednika Francuske, Emanuela Makrona, kako šeta magacinima državnih rezervi i obaveštava građane o količini zaliha brašna, pasulja, mleka u prahu, sardina? Ili, da u vreme korone drži kurs lekarima kako da koriste respiratore? Ili, da se u maniru huligana sa stadiona obraća novinarima nezavisnih medija kada mu postave neprijatna pitanja na temu korupcije i veza državnog vrha sa podzemljem? Nakon povratka iz Monpeljea nametnuo sam sebi trodnevni karantin kako bih nezagađen, sa dobrim vibracijama, otišao u Novi Sad na otvaranje Sterijinog pozorja. I mi u Srbiji konje za trke imamo: Bitef, Fest, Bemus, Sterijino pozorje, NIN-ova nagrada... Na put sam hteo vozom Soko, ali kao za inat on se tog dana razboleo, navodno se zapalio u stanici Prokop, pa sam odlučio da distancu do Novog Sada preletim busom, i tako sam se našao u vozilu „Laste“. Međutim, već u Zemunu desio se kvar. I ova ptica umalo da se zapali zbog pregrevanja jednog točka. Pola sata vozač pokušava da preko telefona stupi u kontakt sa odgovornim licem koje će rešiti problem, i moli putnike da budu strpljivi. Napokon stiže informacija da će nas kroz dvadesetak minuta pokupiti „Lastin“ bus na redovnoj liniji za Suboticu. Tokom tih dvadesetak minuta, koji će potrajali čitav sat, simpatični vozač teši putnike da imaju sreće, jer moglo se desiti da umesto u dubokom hladu, stoje negde na auto-putu i kuvaju se na plus trideset stepeni. Od tog saznanja odmah nam je svima lakše. Ispostavlja se da je u autobusu i jedan sveže penzionisani službenik „Laste“ od kojeg saznajemo da je njihovim rukovodiocima jedino važno da besprekorno funkcionišu vožnje naprednjaka kada ih transportuju po mitinzima širom Srbije. I tako, 35 minuta vožnje Sokolom, pretvorilo se u tri sata putovanja „Lastom“. Konačno mogu da predahnem u hotelu Centar, jednom od najugodnijih konačišta u Srbiji, u kojem nema ničega ni previše, ni premalo, već sve je baš kako treba, od ljubaznog osoblja do prostranih i svetlih soba. Ne razumem zašto Novosađani ne vole to zdanje, i zovu ga „radijator“. Mene podseća na pahulju. Sterijino pozorje otvoreno je po šezdeset i sedmi put. Na koktelu je jeziva gužva i vrućina, jer je dva dana ranije finansijska policija zatvorila kafe Tremu, i tako blokirala izlaz na terasu, koja, inače, ne pripada kafeu. Tim nerazumnim činom blokiran je i protivpožarni izlaz na gornjem foajeu pozorišta i ugrožena bezbednost publike. Nekome smeta Pozorje, ili samo želi da komšiji crkne krava. Povod katancu je, navodno, neizdavanje fiskalnog računa za jednu običnu kafu. Slažem se, zakon se mora poštovati, pa tako i u Andrejgradovima po Vojvodini, posebno u Srpskoj Atini gde mafijaši Srpske liste sa Kosova uspostavljaju moralne standarde. Ipak, Dunav kod Novog Sada čistiji je nego kod Beograda. U to se ovih dana uverio Nemac Andrej Fat, profesionalni plivač i hemičar, koji sa timom iz Beča pliva u Dunavu i ispituje kvalitet vode. On je posle 2.000 preplivanih kilometara bio prinuđen da izađe iz reke i deo puta kroz Beograd prođe na brodu, jer se našao okružen fekalijama. Beograd je jedini grad u Evropi koji nema sistem za prečišćavanje otpadnih voda. I zato, Beogradu na vodi više priliči ime - Beograd na fekalijama.