Krušik u minusu, ko je u plusu

Holding korporacija Krušik a. d., zbog čijeg poslovanja je Tužilaštvo za organizovani kriminal pokrenulo pretkrivični postupak pre dve i po godine, nastavila je da obara neslavne rekorde i prošlu godinu završila je sa neto gubitkom većim od dve milijarde dinara ili 17,5 miliona evra. U odnosu na 2020, kada je iskazan neto gubitak od 577,3 miliona dinara ili 4,9 miliona evra, minus ove državne fabrike oružja iz Valjeva uvećan je 3,5 puta. I to u godini koja je za srpsku ekonomiju bila najbolja, jer je BDP Srbije povećan za više od sedam odsto, što je i najveća stopa rasta još od 2004. U Godišnjem finansijskom izveštaju za 2021, koji još nije dostupan na sajtu APR-a, ali se može naći na zvaničnoj internet-stranici Krušika, jasno se vidi i da su kratkoročna zaduženja fabrike dostigla astronomskih 9,98 milijardi dinara ili oko 85 miliona evra. Ove gubitke i zaduženja potvrdio je i revizor koga je angažovao sam Krušik u izveštaju u koji je NIN takođe imao uvid. „Naši postupci u tom pogledu su bili ograničeni samo na ocenu usaglašenosti finansijskih informacija sadržanih u Godišnjem izveštaju o poslovanju sa revidiranim finansijskim izveštajima“, navodi se u ovom internom revizorskom izveštaju. U istoriji Krušika dugoj 83 godine, bilo je mnogo teških perioda. U NATO bombardovanju 1999. skoro 90 odsto proizvodnih kapaciteta bilo je uništeno, ali rezultati poslovanja fabrike nisu ni tada bili katastrofalni kao 2021. Sa eksplozijom dugova i konstantnim padom ove državne fabrike oružja počinje 2015, kada kao posrednici u prodaji mina počinju da se pojavljuju privilegovani privatni trgovci povezani sa vlašću. NIN je više puta pisao o poslovima preduzeća jednog od finansijera SNS-a Slobodana Tešića sa Krušikom i o firmi GIM, za koju je posredovao sada pokojni otac ministra odbrane, u to vreme ministra policije Nebojše Stefanovića. Neki poslovi su bili toliko nepovoljni da su troškovi proizvodnje mina bili veći od cena po kojima ih je Krušik prodavao povlašćenim trgovcima. Na to je prvi upozorio uzbunjivač Aleksandar Obradović, koji se mnogo pre izbijanja afere obraćao nadležnim institucijama zbog situacije u Krušiku, a između ostalog pisao je i Aleksandru Vučiću, koji je u vladi Ivice Dačića bio ministar odbrane. Osim na korupciju, Obradović je ukazivao i na partijsko zapošljavanje. Ranije je izjavio da je tokom 2016. i 2017. bilo stranačkog zapošljavanja u toj fabrici i da je „glavni kadrovnik u Krušiku“ Darko Glišić, „glavni operativac SNS-a i kum Aleksandra Vučića“. Umesto da ga posluša, vlast je, međutim, pre skoro tri godine pokrenula istragu protiv Obradovića, a ona do danas nije završena, niti se u poslednjih godinu i po bilo šta preduzima da bi se utvrdila istina. Na upozorenja uzbunjivača nisu se obazirale ni njegove kolege iz fabrike, kojih je sve manje. Od kraja 2020. do kraja 2021. broj zaposlenih smanjen je sa 2.880 na 2.452, što znači da je za samo godinu dana 428 radnika ostalo bez posla. Uz to, interni revizor u svom izveštaju navodi da od septembra 2020. Krušik nije plaćao redovno poreze i doprinose za radnike i da „zbog neizmirenih obaveza za poreze i doprinose zaposleni nisu imali overene zdravstvene knjižice od maja do oktobra 2021“. Tek oko 10 miliona dinara izdvojeno je za urgentne zdravstvene potrebe radnika. Drugim rečima, za zaposlene kojima je zdravstvena zaštita bila urgentna, Krušik je „zdravstvene knjižice overavao podnošenjem pojedinačnih poreskih prijava“. Prema nalazu revizora, ukupan dug za poreze i doprinose radnika je 240 miliona dinara i on će, kako se navodi, na osnovu ranijeg zaključka Vlade Srbije, biti konvertovan u kapital države, koja je i inače većinski vlasnik Krušika. Revizor konstatuje da je slična operacija konverzije duga u vlasništvo države sprovođena više puta u prethodne četiri godine, od 2018. U izveštaju revizora se navodi da su sada akcionari fabrike iz Valjeva Republika Srbija (30,7 odsto), Republički fond za penzijsko-invalidsko osiguranje (29,58), Grad Valjevo (23,05), Fond za razvoj (7,89), Nacionalna služba zapošljavanja (5,64), Republički fond za zdravstveno osiguranje (3,0) i Grad Beograd sa 0,12 odsto vlasništva. NIN, međutim, otkriva da je vlasnička struktura promenjena i smanjen je udeo svih akcionara, jer je u međuvremenu, po osnovu duga za doprinose za zdravstveno osiguranje, jedan od „suvlasnika“ Krušika, i to četvrti po veličini, postao Republički zavod za zdravstveno osiguranje, sa udelom od 9,1 odsto. I Državna revizorska institucija (DRI) ranije je konstatovala da pojedini privatni trgovci oružjem Krušiku duguju milione evra, a na tom spisku bili su GIM i Tešićeve firme. Dugovanja u ovim poslovima su krajnje neobična, jer se oružje po pravilu plaća unapred. Uz to, DRI je januara 2020. utvrdio da je GIM mine iz Krušika stranim kupcima prodavao po znatno višim cenama i tako ostvareni profit zadržavao za sebe, iako to nije smeo. Prema internom revizorskom izveštaju za 2021, situacija više nije tako dramatična, jer se navodi da posrednici u prodaji oružja duguju 21,9 miliona dinara ili oko 186.000 evra. Na spisku dužnika su neka nova, ali i neka stara „lica“ – Tehnoremont, državni Jugoimport SDPR, Krupnik i Vektura trans. O Tehnoremontu NIN je nedavno pisao, jer je ta firma bila uključena u izvoz mina iz Krušika 2016. i 2018, koje su, preko još jednog posrednika iz Poljske, završile u Ukrajini. Vlasnik Tehnoremonta je Petar Crnogorac, a kao posrednik u sumnjivim i skrivenim poslovima sa Ukrajinom za ovo preduzeće se javlja visoki funkcioner SNS-a Miodrag Pušica. NIN je pisao da je specijalizovana onlajn platforma 52WMB (baza ugovora o prodaji oružja za 32 zemlje, među kojima je i Ukraji­na) objavila da je poljski Natan mine iz Krušika prodao ukrajinskoj kom­paniji Ukrinmaš za 82,59 dolara po komadu, a Tehnoremont ih je od valjevske fabrike, što se vidi iz ugovora, kupio po ceni od 45,20 dolara za komad. Razlika između cene koja je plaćena Krušiku i one koju su na kraju platili Ukrajinci za 30.000 mina u 2016. je čak 1.121.700 dolara. Za toli­ko je Krušik moguće oštećen samo u tom jednom poslu, jer je njemu Tehnoremont platio 1.356.000, a Ukrajinci su iste mine Poljacima na kraju platili 2.477.700 dolara. Vlast do danas prećutkuje to otkriće, a u dokumentu iz Krušika („Poseta inopartnera iz Poljske“) navodi se da su sastanku 27. novembra 2015. prisustvovala tri predstavnika poljskog Natana, a da su Tehnoremont predstavljali Svetozar Crnogorac, otac vlasnika firme Petra Crnogorca i Miodrag Pušica, funkcioner SNS-a. Dokumenta o izvozu mina iz Krušika 2016. i 2018, nesumnjivo potvrđuju i da predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije govorio istinu kada je u jesen 2019. tvrdio da je samo jedna pošiljka mina iz valjevske fabrike završila u Ukrajini. Drugi najveći dužnik Krušika za 2021. je državni Jugoimport SDPR, čiji je direktor nekadašnji partijski aktivista SNS-a Jugoslav Petković, rođak Mladena Petkovića, takođe člana SNS-a iz Zemuna, koji je pet godina bio generalni direktor Krušika, do novembra 2018, kada je prekomandovan za prvog čoveka Zastava oružja iz Kragujevca. Za vreme njegovog mandata potpisano je najviše sumnjivih ugovora sa privilegovanim trgovcima. Jedan od dužnika je i privatna firma Krupnik, koja je prvi ugovor sa Krušikom potpisala 2016, a neki od ugovora su sumnjivi zbog privilegovanih cena. Spisak zaokružuje firma Vektura trans, koja se vezuje za Slobodana Tešića. Upravo je preko Vekture trans izvoženo oružje u Jermeniju u vreme sukoba sa Azerbejdžanom. Osim sumnje da je taj posao bio koruptivan, jer je oružje izvoženo preko poreskog raja na Maršalskim Ostrvima, izbio je i diplomatski skandal i Srbija je morala prevremeno da vrati deo kredita Azerbejdžanu. Dokumenti koje je NIN ranije objavio pokazuju da je Vektura trans izvozila za Jermeniju velike količine oružja ne samo iz Krušika, već i iz Zastava oružja iz Kragujevca i Prve petoletke iz Trstenika, u kojoj je u to vreme generalna direktorka bila još aktuelna ministarka privrede Anđelka Atanasković. Ti poslovi svojevrstan su dokaz da je privatni interes za ovu vlast, koja je dala dozvole, važniji od državnog. Najviše spornih ugovora sa Krušikom imala su preduzeća pod kontrolom Slobodana Tešića - Partizan tek, Vektura trans, Fal­kon stratedžik solušn, Arneks i Tehnoglobal sistem, koji je pripojen Partizan teku u decembru 2018. Te firme su od avgusta 2015. do marta 2019. sa Krušikom potpisale 14 ugovora, vrednih više od 72 miliona dolara i 5,86 miliona evra. Tešićeve firme pot­pisivale su ugovore sa Krušikom i posle 21. decembra 2017, ka­da je kao „najveći trgovac oružjem na Balkanu“ stavljen na crnu listu SAD, zbog „koruptivnih radnji i pretnji po mir“ u vezi sa trgovinom oružjem. Tešić je preko pravnih zastupnika u SAD angažovao Sonoran Policy Group Inc iz Vašingtona, firmu koja je zastupala i saradnike tadašnjeg predsednika SAD Donalda Trampa, da lo­bira da se skine sa crne liste. To mu nije pomoglo jer se 9. decembra 2019. opet našao na crnoj listi, koja je proširena za više njegovih saradnika i preduzeća, pa i na ona koja su trgovala sa Krušikom. Iz zvaničnih finansijskih izveštaja se vidi da je na kraju 2018. Partizan tek za mine Krušiku dugovao 3,56 miliona evra, iako je ta Tešićeva firma te godine profit uvećala za 91 odsto, sa 174 na 333 miliona dinara. Partizan tek u magacinima valjevske fabrike skla­dištio je i oružje Zastava oružja i Prve petoletke. Tešić je prvi put na crnu listu UN dospeo još 2003. zbog izvoza oružja u Liberiju. Te godine srpska policija je protiv njega i Orhana Dragaša podnela krivičnu prijavu zbog sumnje da su, koristeći falsifi­kovana dokumenta (lažne sertifika­te o krajnjem kupcu - end user) „od 31. maja do 24. avgusta 2002. u šest navra­ta avionskim letovima na relaciji Beograd - Monrovija u Liberiji, bez neophodnih dozvola nadležnih orga­na, izvezli naoružanje i vojnu opre­mu vredne 1,3 miliona evra u zemlju pod sankcijama UN“. U veliki biznis Tešić se vratio kada je Vučić 2012. došao na vlast kao ministar odbrane. Na fotografiji iz marta 2013. vidi se da su u pregovorima sa predstavni­cima Ministarstva odbrane Libije, u srpskoj delegaciji bili i ministar Vučić i Tešić. Zvanična delegacija Libije tada je posetila i Tešićev Partizan tek. Inače, Vučić je i pre 2012. „upao“ u presretnute razgovore sa Tešićem, koji je tada bio na crnoj listi UN. To je Vučić prećutao kada je na Pinku pokazivao dokumenta o aferi „prisluškivanje“. Tešićeva ćerka Danijela bila je na listi SNS-a 2012. za parlamen­tarne izbore, potom je radila u Mi­nistarstvu spoljnih poslova, a pod novim ministrom unutrašnjih poslova Aleksandrom Vulinom radila je u Upravi za međunarodnu operativnu policijsku saradnju. Dok se zanemaruje sumnjivo poslovanje privilegovanih trgovaca i dok gubici dramatično rastu, sadašnje rukovodstvo Krušika u izveštaju o poslovanju tvrdi da fabrika ima dovoljan broj potpisanih aktivnih ugovora koji bi trebalo da obezbede njen rad. „Za prvih šest meseci 2021. zaključeno je oko 20,5 miliona američkih dolara novih ugovora, dok je u drugoj polovini rezultat novog ugovaranja iznosio oko 54 miliona američkih dolara.“ U praksi, međutim, Krušik je prošlu godinu završio sa ukupnim prihodima od samo četiri milijarde dinara ili oko 40 miliona dolara, što je skoro upola manje od „ugovorenih“ poslova. Još veći problem je što su prihodi u 2021. bili za 2,7 milijardi dinara manji nego u recesionoj 2020. I pali su na samo trećinu prihoda iz 2018. O razmerama problema svedoči i činjenica da se plaćanja valjevskoj fabrici obavljaju preko posebnih računa, koji su odobreni odlukom Vlade Srbije, jer su regularni računi Krušika u blokadi već godinama. Posle višemesečnog konstantnog izveštavanja NIN-a i drugih profesionalnih medija o brojnim aferama vezanim za Krušik, Tužilaštvo za organizovani kriminal je krajem decembra 2019. pokrenulo pretkrivični postupak. Dalo je nalog BIA, VBA i MUP da ispitaju poslovanje Krušika sa privatnim trgovcima oružjem, ali do sada nema rezultata. Ni predistraga za Krušik, ni istraga protiv uzbunjivača Obradovića nisu okončane, a on je i dalje pod suspenzijom u Krušiku. Predstavnici najviše vlasti, počevši od predsednika Vučića, pokušali su da odbace sopstvenu odgovornost, kao i odgovornost najbližih saradnika. Čak su optuživali uzbunjivača Obradovića. U poslednje vreme ne spominju ni Krušik, ni Obradovića, u nadi da će i javnost sve zaboraviti, kao što su očito zaboravile sve nadležne institucije. Ostaje samo nada da građani neće zaboraviti da su za ovu vlast od same korupcije veći problem oni koji ukazuju na nju.