Nizbrdica bez kočnica

U osvit dvadesetog veka mnogi mudri ljudi verovali su da je posao nauke pri kraju, zapisao je stotinak godina kasnije genijalni popularizator nauke Bil Brajson. Naučnici osamnaestog i devetnaestog veka toliko toga su pronašli, izmerili, strpali u zakone da se masovno verovalo kako su nauci ostali samo fini završni radovi. U stvarnosti, podseća Brajson, svet se nekoliko godina kasnije suočio sa serijom ideja izvesnog brkajlije po imenu Albert Ajnštajn, i stupio u vek nauke u kome mnogi ljudi više neće razumeti ništa, a nijedan čovek neće razumeti sve. Ako ljudski rod treba da se fokusira na jednu svoju manu, biće da je to optimizam. Krajem istog veka mnogi mudri ljudi verovali su da je pri kraju i istorija. Na londonskom samitu jula 1990. NATO je obavestio svet da zemlje Varšavskog pakta više nisu neprijatelji. Nekoliko dana kasnije generalni sekretar saveza, bivši nemački ministar odbrane Manfred Verner, u Moskvi se susreo sa predsednikom SSSR Mihailom Gorbačovom. Ostala je jedna dobra slika za uspomenu. Verner korača Crvenim trgom, i to ne kao zarobljenik u nekoj paradi, već šeta, zadovoljno i kruto, skoro kao da maršira, mada ti Nemci nekako uvek izgledaju kao da marširaju, a po kadru se muva i neki golub. Tek je kasnije, avaj, primećeno da je golub suviše taman da bi bio golub mira. Lepa je i jedna fotografija od 27. maja 1997. Bil Klinton, Boris Jeljcin i Žak Širak čvrsto se drže za ruke obasjani prolećnim pariskim suncem. Sa ivice kadra se u rukovanje ubacuje i novi gensek NATO Havijer Solana, svi su osmehnuti, mada je Jeljcinov osmeh pomalo grčevit, kao da ga je sunce opalilo pravo u oči ili kao da je stisak novih drugara sa zapada previše čvrst. SSSR i Varšavski pakt su se u međuvremenu raspali, a družina iz Pariza upravo je potpisala Osnivački akt o međusobnim odnosima, saradnji i bezbednosti NATO i Rusije. „NATO i Rusija ne smatraju jedno drugo neprijateljima. Zajednički im je cilj da prevaziđu nasleđe ranijih sukoba i nadmetanja, i da ojačaju uzajamno poverenje i saradnju. Ovaj akt ponovo potvrđuje odlučnost NATO i Rusije da konkretizuju obostranu posvećenost gradnji stabilne, mirne i nepodeljene Evrope, cele i slobodne, na korist svih naroda. Ta posvećenost stiže sa najviših političkih nivoa, i znači početak suštinski novih odnosa NATO i Rusije...“, pisalo je u Osnivačkom aktu. Pisalo je još svašta - i da je NATO „poduzeo istorijsku transformaciju“ (što nije bila laž ako zanemarimo pravac te transformacije) i da Rusija „gradi demokratsko društvo“ (što je pandan onoj nauci iz 1905. koja samo što nije završila posao), i da se osniva trajni Savet NATO-Rusija… U tom je savetu prvi put ozbiljno puklo 2008, kada su Ukrajina i Gruzija objavile da ih interesuje članstvo u NATO. Aprila 2008, na sastanku Saveta u Bukureštu, Nemačka i Francuska su zaključile da to nije dobra ideja, pa je bačena na vrh police, a foto-reporteri su mogli da uslikaju osmehnutog Vladimira Putina. Svega tri meseca kasnije Rusija je napala Gruziju - pravdajući to napadom Gruzina na Južnu Osetiju - i NATO je suspendovao rad Saveta. Rat se završio brzo, i obe strane Saveta zaključile su da im je najbolje da se pretvaraju da se ništa nije desilo, te su već 2009. sastančile opet. Druženje im nisu prekinuli ni Libija ni Sirija, kao što ranije nisu ni Avganistan ni Irak, jer to su ipak dopuštena bojna polja, pa je sledeća ozbiljnija frka izbila 2014, nakon ruske aneksije Krima. NATO je reagovao zamrzavši saradnju sa Moskvom i pozvavši tadašnjeg predsednika Ukrajine Petra Porošenka da prisustvuje samitu u Velsu. U NJuportu se razgovaralo o „specijalnom partnerstvu“ NATO i Ukrajine, i od tada do danas autobus bez kočnica na nizbrdici uobičajena je metafora za odnose NATO i Rusije. Februarska invazija Rusije na Ukrajinu autobus je i slupala. Dovoljna će ilustracija biti to što je zamenik generalnog sekretara NATO Mirča Geoana pre desetak dana u Vilnjusu novinarima Baltik njuz servisa saopštio da onaj slavni akt iz 1997. više nikog ne obavezuje ni na šta. I zato će NATO ojačati istočni bok. Svet, dakle, upućuje srdačno „Dobro došli u novi Hladni rat“ svima koji su optimistično verovali da u njemu još nisu. Kako taj zasada izgleda? Markus Stenli je direktor njujorškog Kvinsijevog instituta za odgovorno državništvo, ima iskustvo iz Kongresnih komiteta, savetovao je senatore, i u intervjuu koji je dao političkom magazinu Jakobinac optimistima baš ne ostavlja prostora: „Ovo je opasnije od Hladnog rata, jer SSSR nikada nije ratovao sa američkim ’zastupnikom’ na nekoliko stotina kilometara od Moskve. Vodili smo brutalne, užasne, skoro genocidne ratove na globalnom jugu, ali znalo se koliko blizu smeju da budu. Naročito je važno to što Rusija tada nije smatrala da su SAD ovako posvećene tome da je unište. A nama je to u redu, jer mislimo da je Rusija slabija nego što je bila u Hladnom ratu - nije globalni kolos, pa možemo da je srežemo na željenu veličinu. Tokom Hladnog rata smo osećali da smo u sukobu sa nekim ko nam možda nije jednak, ali je uporedive moći i statusa. Kraj tog rata, po našoj interpretaciji, pretvorio je Rusiju u benzinsku pumpu sa nuklearkama, u nerazvijenu zemlju, i zašto bismo je onda tretirali kao ravnopravnu? Mnogi ljudi koji danas upravljaju Vašingtonom bavili su se Rusijom i devedesetih, i mišljenja su im ostala ista. Zato je sve na stolu, naročito ako se ovo produži. Ne govorim nužno o totalnom nuklearnom ratu, ali mogli bismo govoriti o taktičkom nuklearnom oružju, o razornim sajber ratovima koji bi u SAD izazvali veliku ekonomsku štetu“, govori Stenli. Koliko god cinično zvučala, opaska o ratovima „za koje se znalo gde smeju da se vode“ nesumnjivo je istinita iz perspektive velikih sila. A u ostalim tvrdnjama Markusa Stenlija krije se ona velika i dimnim zavesama sa bojnih polja uvek skrivena priča o stvarnim razlozima zbog kojih se autobus slupao. Ruski zločin u Ukrajini i ruska krivica za ovo stanje očigledni su svakome ko nije baš zaslepljen idejom o novom srećnom kraju istorije pod ruskom kapom. Ali čak i na zapadu, mada im nije lako, glas podižu i ljudi koji podsećaju da je stvaran svet i dalje pod američkim šeširom, i da već zbog toga krivica nikako ne može da bude jednostrana. Pre nego što je pokolj u Ukrajini i počeo, o tome je pisao i Anatol Liven, politički analitičar i profesor Kings koledža u Londonu. Kada govori o komunizmu, o SSSR, Liven ne zvuči ništa bolje od DŽozefa Makartija, ali svejedno podseća na to da je američka pobeda u Hladnom ratu stvorila opasnu atmosferu u kojoj su i demokrate i republikanci smatrali da je Amerika postala toliko moćna da u svetu može da uradi šta god želi. „Ta je doktrina ismevana kao opasna megalomanija, ali je vremenom postala standard i za Klintonovu i za Bušovu, pa čak i za Obaminu administraciju. To je rezultovalo nizom akcija koje bi bile nezamislive da je Amerika i dalje naspram sebe imala sovjetsku supersilu. Posledice su bile katastrofalne i za SAD i za nebrojene nesrećne narode širom sveta: širenje NATO na države u kojima Amerika nema nikakav interes i koje su previše daleko da bi ih branila; pokušaj da se Rusija svede na nivo vazalne države; invazija na Irak i uništenje iračke države; pokušaj da se Avganistan pretvori u modernu liberalnu demokratiju; bezbrižna uverenost da će kineski ekonomski rast pretvoriti Kinu u prijateljsku demokratiju, a zatim razočaranje, strah i mržnja kada se ukazala ispraznost takvih nada; i ispod svega toga - uverenje da je Amerika neizbežno na pravoj strani istorije, i da demokratija svugde znači saglasnost sa ciljevima američke spoljne politike i podršku američkim nacionalnim interesima.“ Tako je pisao Liven decembra 2021, pri čemu pogotovo treba skrenuti pažnju na prvu stavku, onu o državama koje su suviše daleko da bi se branile, jer se u njoj krije odgovor na to zašto se brojni Ukrajinci smatraju zavedenim pa izneverenim od NATO. A kada je Ukrajina zapaljena, Liven je to još plastičnije objasnio u Jakobincu: „Da ste pre 35 godina bilo kom - i zaista mislim bilo kom - političkom ili intelektualnom autoritetu zapada rekli kako zapad treba da podrži rat u Ukrajini kako bi Ukrajina teoretski postala veran vojni saveznik zapada protiv Rusije, čak bi se i najžešći antikomunistički jastreb valjao od smeha. Rekli bi vam da ste ludi, da za to nema sredstava, da će nas to odvesti u stvaran rat sa Moskvom, koja ima hiljade nuklearnih bojevih glava.“ Ukratko, ako Rusija pod Putinom deluje „ludo“, ne treba zaboraviti ni da SAD bar četvrt veka deluju „luđe“ nego u doba u Hladnog rata. Ni to naravno ne opravdava rusku agresiju i ratne zločine, jer ih ne može opravdati ništa, ali baca pravo svetlo i na odnose zapada i istoka, i na pakao u kojem se Ukrajina nalazi, jer je sa istoka meta imperije u pokušaju, a sa zapada isturena tvrđava od koje se očekuje da tu imperiju ostavi na pokušaju. U takvom svetskom stanju, posao nauke možda i jeste blizu kraja.