Invazija neistina

Pre tri meseca je Vladimir Putin poslao rusku vojsku u Ukrajinu, čime je započeo najveći oružani sukob u Evropi posle Drugog svetskog rata. Istovremeno, ruski zvaničnici i propaganda neumoljivo ponavljaju tezu o tome da je glavni cilj „specijalne vojne operacije” da zaustavi nacističku ukrajinsku vlast koja sprovodi genocid protiv ruskojezičnih Ukrajinaca i etničkih Rusa u istočnoj Ukrajini. Prvo, mora se navesti očigledna činjenica da nacisti ne vladaju Ukrajinom. Ukrajinske vlasti, predvođene predsednikom Volodimirom Zelenskim, imaju za glavni cilj da se odbrane od ruske agresije i da uvedu zemlju u Evropsku uniju i NATO. Vlasti u Kijevu se ni po jednom pitanju ne mogu smatrati nacistima, niti ekstremnim desničarima: ne proganjaju Rome ili druge manjine, 8. maj, dan kada je poražena nacistička Nemačka, državni je praznik, i podržavaju pravo žena na abortus. LGBT prava zaostaju za evropskim standardima, ali se parade ponosa redovno održavaju u Kijevu, Harkovu i Odesi. Nacisti i famozni banderovci – sledbenici ukrajinskog fašiste Stepana Bandere iz sredine 20. veka, koji se borio za nezavisnu Ukrajinu sarađujući sa Nemcima i pružao dugogodišnji otpor sovjetskim vlastima posle Drugog svetskog rata – krajnje su neuspešni u politici. Na poslednjim parlamentarnim izborima 2019. godine, ekstremno desničarska partija Sloboda, koja je okupila oko sebe nekoliko partija uključujući nacistički Nacionalni korpus, ima jednog predstavnika u parlamentu koji ima 450 poslanika. Kandidat Slobode je te iste godine dobio 1,62 odsto glasova na predsedničkim izborima. Od svoje nezavisnosti, Ukrajina sprovodi jezičku ukrajinizaciju, promovišući ukrajinski jezik u školstvu, medijima i javnim institucijama. Ruski zvaničnici doživljavaju ukrajinizaciju kao atak na rusko nasleđe u Ukrajini i navode je kao jedan od glavnih primera ukrajinskog nacizma. A ukrajinske vlasti, pak, tvrde da je ukrajinizacija pozitivna diskriminacija posle decenija nasilne rusifikacije u Ruskoj imperiji i Sovjetskom Savezu. Treba napomenuti da je slična situacija u kanadskoj provinciji Kvebek, gde država promoviše francuski jezik. Mada ta jezička politika iritira Kanađane koji govore na engleskom, nikome ne pada na pamet da optužuje političare iz Kvebeka da su nacisti. Fiksacija ruske propagande na jezičke podele i navodnu ugroženost ruskojezičnog stanovništva nema dodira sa realnošću u Ukrajini, gde su praktično svi građani dvojezični. Većina ljudi koje ruska propaganda naziva ruskojezičnim Ukrajincima, očekujući da će oni podržati politiku Moskve, smatra sebe lojalnim Ukrajincima, kao što Irci smatraju sebe Ircima mada govore engleski. Pre izbijanja rata, samo je 25 odsto Ukrajinaca želelo da ruski postane drugi zvaničan jezik Ukrajine, dok je broj takvih ljudi spao na 7 odsto od 24. februara (2012. godine je oko 40 odsto Ukrajinaca govorilo na ruskom jeziku kod kuće). Samo dva odsto Ukrajinaca prihvata objašnjenje da je Rusija intervenisala u Ukrajini da bi odbranila ruskojezično stanovništvo. Mada je ruski jezik pod udarom ukrajinske države, ruskojezični Ukrajinci ne samo da nisu ugroženi, nego se može reći da vladaju Ukrajinom. Predsednik države Zelenski, najbogatiji čovek u državi Rinat Ahmetov i gradonačelnik Kijeva Vitalij Kličko su ruskojezični Ukrajinci. Gradonačelnik Dnjepra, trećeg najvećeg ukrajinskog grada, Boris Filatov je etnički Rus. Mora se napomenuti da je Ukrajina demokratska zemlja, gde se vlade i predsednici menjaju na izborima. A u Rusiji već 22 godine vlada jedan čovek i jedna partija, dok Moskva aktivno sprovodi politiku rusifikacije u mnogim nacionalnim republikama Ruske Federacije. Naravno, Rusija nije nacistička zemlja, ali je Ukrajina to još manje. Ruski činovnici i mediji često navode puk Azov kao dokaz da su Ukrajinci nacisti. Azov jesu 2014. osnovali ukrajinski nacisti kao dobrovoljačku jedinicu. Nedugo posle toga, puk Azov je integrisan u Nacionalnu gardu, koju kontroliše Ministarstvo unutrašnjih poslova, a 2016. desničarski komandanti su napustili jedinicu da bi se bavili politikom, dok se novo vođstvo ograđivalo od političkih stavova svojih prethodnika. Nije skroz jasna trenutna ideološka slika vojnika u puku – prema tvrdnjama portparola jedinice, nacisti su 10 do 20 odsto ljudstva. Ali čak i kada bi u Azovu bilo mnogo više nacista, treba imati u vidu da puk ima između 900 i 2.500 ljudi, dok oružane snage Ukrajine imaju skoro 200.000 vojnika i 900.000 rezervista (pre izbijanja rata). Drugim rečima, Azov čini izrazito mali deo ukrajinske vojske. Inače, na ruskoj strani takođe ratuju surove i politički problematične jedinice. Među njima su brutalni „kadirovci,” koji su pod kontrolom svirepog diktatora Čečenije Ramzana Kadirova i plaćenici iz Vagner grupe, koje su Hjuman rajts voč i Ujedinjene nacije optužile za seriju zločina u Centralnoafričkoj Republici i Libiji. Nezavisne ruske novine, Novaja gazeta (koja je prestala sa radom posle 24. februara) pisala je o zločinima Vagner grupe i u Siriji. Vojska, ratovi i nasilje privlače ekstremne desničare u mnogim zemljama, i po svemu sudeći tako je i u Rusiji. Ali samo ruske vlasti optužuju celu zemlju da je nacistička zbog prisustva ekstremne desnice u oružanim snagama. Mada postoje razne definicije genocida, sve one podrazumevaju da genocid označava pokušaj istrebljenja velikog dela određene nacije, u ovom slučaju bi žrtve bile ruskojezični Ukrajinci i etnički Rusi koji žive u Ukrajini. Nikada Kijev nije nameravao niti pokušao da sprovede takav zločin. To najbolje pokazuje koliko je ljudi poginulo u Ukrajini od početka sukoba. Od izbijanja rata u Donbasu 2014. godine, pa sada do početka rata je poginulo 14.400 ljudi, po podacima UN. Od njih su 3.404 civili na obe strane fronta, uključujući skoro 300 putnika aviona leta MH17 „Malezija erlajnza“ koji su oborili proruski pobunjenici. To znači da su vojna lica bila ogromna većina žrtava rata, što nije slučaj kada se sprovodi genocid u kome je civilno stanovništvo na meti. Godine 2014. i 2015, kada su se vodile aktivne borbe, poginulo je 89 odsto od svih civilnih žrtava, pre potpisivanja primirja u Minsku februara 2015. godine. Od tada je osam godina sukob tinjao i bilo je relativno malo žrtava. Očigledno, da je Moskva stvarno bila zabrinuta za civile, intervenisala bi 2015. godine, a ne 2022. Takođe, 2021. godine, prema podacima UN, poginulo je 25 civila u Donbasu zbog direktnog konflikta, manje nego bilo koje godine otkako je izbio rat. Očigledno da ni Ukrajinci ni pobunjenici nisu namerno ubijali civile i da nije bilo nikakvog genocida. I ovde treba obratiti pažnju na Putinovo licemerje. Suzbijajući pobunu Čečena, Rusi su sravnili Čečeniju i njen glavni grad Grozni do temelja. Broj tačnih žrtava se ne zna, ali između 1994. i 2004. godine, prema procenama ruske organizacije za zaštitu ljudskih prava Memorijal (zabranjena uoči rata), živote je izgubilo 200.000 čečenskih civila. Takođe, treba imati u vidu da je Čečenija imala oko milion ljudi početkom rata na Kavkazu (tačan broj se ne zna), a Donjecka i Luganska oblast su imale 6,5 miliona ljudi. Očigledno je da je Kijev reagovao na separatizam u Donbasu znatno uzdržanije i humanije nego što je to Moskva učinila u Čečeniji. Ruski činovnici i propaganda stvaraju lažnu sliku o ukrajinskom nacizmu i genocidnim namerama iz dva razloga. Prvo, takav narativ manipuliše osećanjima običnih Rusa – koji nisu preterano neprijateljski raspoloženi prema Ukrajini – kako bi prihvatili agresivnu politiku Kremlja prema Ukrajini i velike žrtve u ljudstvu i ekonomiji koje takva politika donosi. Drugo, uporno ponavljajući laži o genocidnim Ukrajincima, Kremlj prikriva svoje zločinačke namere. Putin planira – ili je barem planirao početkom rata dok nije zaustavljen kod Kijeva – da osvoji celu Ukrajinu, da joj silom anektira deo teritorije i dovede marionetsku vlast u onome šta će ostati od Ukrajine. Ogromna većina Ukrajinaca ne želi da njima vlada Rusija. Da bi uspostavio vlast na tim teritorijama, Putin će morati da protera, deportuje, uhapsi ili ubije, bez preterivanja, milione Ukrajinaca. Takvi masovni zločini – koji će u najmanju ruku ličiti na genocid – mogu se opravdati samo optužujući Ukrajince da žele da učine još veće zločine.