Mesto gde su se sreli Asteriks i Vercingetoriks

Prve strane stripova o Asteriksu i ostatku nepokorivog galskog seoceta tradicionalno smeštaju junake na severozapad današnje Francuske. Poznavaoci dela Alberta Uderza i Renea Gošinija setiće se još jednog poznatog prikaza – onog u kojem se gorostasni galski vođa Vercingetoriks predaje Juliju Cezaru tako što mu pred noge baca čitav buljuk oružja, što je inače parodična adaptacija čuvene slike Lionela Rojera. Pobednik se ovde prepada i sklanja, poraženi odnosi moralnu pobedu, jer je i u porazu zastrašujući, a simpatični brka i njegov debeli, dobrodušni prijatelj kroz svih 39 epizoda stripa nastavljaju da nose baklju slobode i otpora. „Na Vercingetoriksa smo Uderzo i ja mislili kad smo stvorili našeg Asteriksa, prvi je poklonio život potonjem“, rekao je u jednom intervjuu Gošini, predočivši tako transformativnu moć „devete umetnosti“: najveći među Galima inspirisao je najmanjeg među njima i podario mu svoju neobičnu hrabrost, a posredno i čitaocima. Ka jugoistoku Francuske, a praktično u njenom centru, u gradiću od 150.000 stanovnika po imenu Klermon Feran, nalazi se spomenik Vercingetoriksu iz 1903. godine. Snažna figura na konju visoko uzdiže mač, a ispod piše: „Mača se laćam za slobodu svih!“ Klermon Feran izabran je za lokaciju ovog spomenika zato što je Vercingetoriks, uspevši da pod sobom ujedini skoro sva galska plemena, baš tu pobedio rimsku vojsku, ispostaviće se poslednji put pred poraz kod Alezije, nakon kojeg je, ako je verovati Uderzu i Gošiniju, tresnuo mač pred suparnika. Ako je verovati istoriografiji, odveden je u Rim, gde je pet godina u zatvoru čekao da Cezar pomlati političku konkurenciju i sebe proglasi diktatorom, kada je javno pogubljen. No, samozaljubljeni francuski identitet iskovao je Vercingetoriksa kao svog stožera relativno skoro. Nama znani brkati vojskovođa praktično je izmišljen – ili na stvarnu ličnost nadograđen – početkom 19. veka, kada je Napoleonu Bonaparti, verovatno prvom evropskom „cezaru“ još od Julija, trebao mitološki predak u borbi protiv Pruske. Pomalo paradoksalno, na oko sto pedeset metara od prvog spomenika stoji drugi, posvećen generalu Luju Dezeu, jednom od bližih Napoleonovih saradnika, inače rođenom u obližnjem selu. Slavu je sticao u komandovanju protiv Pruske, a politički uticaj tokom francuske invazije na Egipat. Urbano spomeničko nasleđe Klermon Ferana sadrži protivrečnost – jedan neuspešni oslobodilac i jedan uspešni kolonizator praktično se posmatraju. Eto kako Francuzi danas razumeju i sebe i svoju ulogu, u malom. Negdašnja imperijalna sila koja tobože brani slobodarsku tradiciju, svoju i evropsku. U tom identitetskom krpežu panorama Klermon Ferana nudi još jednu važnu figuru – ponovo na oko sto pedeset metara razdaljine, papa Urban II širi ruke na impozantnoj, iako pomalo kič fontani. Otprilike s istog tog mesta je 1096. godine na jednom crkvenom saboru potvrdno odgovorio na molbu cara Aleksija I Komnina da hrišćanski svet pomogne Vizantiji u borbi protiv seldžučke imperije. Potonju masovnu migraciju na istok danas znamo kao Prvi krstaški rat. Jerusalim je tri godine kasnije ponovo dospeo u ruke hrišćana – informacija koja danas delimično može da zainteresuje samo beli deo populacije Klermon Ferana, ali ne i brojne tamnopute imigrante i decu imigranata koji za sobom vuku korene od Alžira do Obale Slonovače i koji predstavljaju opipljiviji spomenik tradiciji francuskog ekspanzionizma nego bilo koji bronzani general. U tkivu Klermon Ferana pulsira još jedna istorijska ličnost koja je u sebi sažela dva suprotstavljena pola francuskog samorazumevanja. S jedne strane izumitelj i revolucionar u domenu fizike, a s druge veliki religijski mislilac, Blez Paskal je u prvoj polovini 17. veka pomirio preduzimljivost, intelekt i duhovnost. NJegovi portreti izrađeni u mozaiku nalaze se na brojnim zgradama gradića koji se svojevremeno našao na sredini zloglasne „prazne dijagonale“. Tim je terminom, spominjanom čak i u posleratnim školskim kurikulumima, označen prostor između Lavra na severu i Marselja na jugu u kojem, ako je bilo verovati golizmu, ne postoji ništa vredno većih ulaganja. Razlog je nazočan – na četrdesetak kilometara od Klermon Ferana nalazi se Viši, prestonica kolaboracionističke Francuske iz Drugog svetskog rata. Klermon Feran je u toj posleratnoj osveti bio kolateralna šteta jer su njegovi meštani, priča se, uglavnom bili pripadnici antifašističkog pokreta otpora. Ali šta zna vlast o tome kolike ideološke razlike mogu stati u četrdeset kilometara. Raznovrsnost francuskog identiteta koju kao da je neko sapeo unutar Klermon Ferana ogleda se i u neobičnoj mikroklimi – ovaj gradić je, naime, poznat kao „prestonica duga“, jer se periodi pljuskova i sunčanih perioda tokom godine maltene svakodnevno sudaraju. Kao da osamdesetak odavno ugašenih vulkanskih brda koja okružuju Klermon Feran u strahu od erupcije i dalje prizivaju kišu. Inače, Unesko je pre četiri godine neobični masiv prepoznao kao zaštićeno prirodno bogatstvo. Zelenim vrhovima se suprotstavljaju – stalno neke suprotnosti! – upadljivo crne zgrade Klermon Ferana. Nisu crne od zagađenja, reći će meštani, nego zbog kvaliteta i osobina vulkanskog kamena od kojeg su pravljene. Zato „prestonicu duga“ nazivaju i „crnom varoši“. Mada, možda je malo i do zagađenja – čuvena fabrika guma Mišlen nastala je upravo u Klermon Feranu, gde je i dalje njena centrala, dočim je većina proizvodnih pogona razasuta po celom svetu. Nije uvek bilo tako: pre oko pedeset godina, ovaj gigant zapošljavao je oko 30.000 lokalaca, da bi se taj broj poslednjih godina sveo na oko deset puta manje zaposlenih. Prisustvo stare industrije vidi se u logoima i pokojem grafitu simpatičnog belog debeljka, zaštitnog znaka Mišlena. Mada, Mišlen je u gradić svojevremeno uneo specifičnost čije će posledice zauvek biti očite – sredinom osamdesetih, kada je autsorsing proizvodnje izgledao drugačije, ova kompanija je sklopila ugovor s manjom portugalskom kompanijom iz Brage, pa je do sredine devedesetih Klermon Feran postao grad s procentualno najvećom portugalskom zajednicom u odnosu na domicilno stanovništvo u Evropi. Čak se procenjuje da svaka četvrta maloletna osoba u ovom gradiću ima neke krvne veze s nekim iz Portugala – odavno pridošlim radnikom ili njegovim naslednicima. Osim što je prestonica „duge“, crnpurasto čedo graditeljstva i sadržalac većine elemenata francuskog identiteta u malom, Klermon Feran je i studentski grad. Tamošnji univerzitet školuje oko 40.000 studenata – ili, otprilike, svakog četvrtog stanovnika grada. Iako bogat istorijom, deluje da je gradić samim tim zagledan u budućnost. U subotu održana Parada ponosa odisala je za Balkan nezamislivom razigranošću. Oko sat vremena špartanja kroz centar vodila je nekolicina dreg-umetnika, dok je ostatak šetača uglavnom pripadao studentskom telu. Zastave duginih boja vijorile su se slobodno i bez provokacija – delom jer su, činilo se sa strane, stanovnici Klermon Ferana senzitivisani na tu vrstu sadržaja, ali delom i zato što je povorka bila organizovana u saradnji s policijom, čijih pripadnika doduše nije bilo više od dvadesetak. Posle sat vremena povorke, grad se vratio svom uobičajenom funkcionisanju. Taj omladinski, progresivni duh, koji kao da je deo DNK Klermon Ferana – kojim, uostalom, socijalisti vladaju od 1912. godine! – možda će dobiti i kontinentalno priznanje. Naime, Klermon Feran radi na podnošenju kandidature za status evropske prestonice kulture za 2028. godinu, a šansu da u nameri uspe paradoksalno drastično je povećao kovid-19, koji je ovaj gradić maltene iščupao s „prazne dijagonale“ i smestio ga na listu poželjnih destinacija na koje su se ljudi sklanjali iz većih gradova. Očekuje se da tamošnji stanovnici tada dobiju priliku da ostatku Francuske poruče ono u šta su već uvereni – naime, da pariska kultura ispijanja kafa u bistroima čije su bašte okrenute ka ulici potiče upravo odatle. Asteriks i Obeliks su, uostalom, možda i završili velike istorijske misije u pretposlednjoj epizodi, iz 2019. godine, pod naslovom Asteriks i Obeliks i Vercingetoriksova kći, u kojoj su mladu Adrenalinu čuvali od rimskih legionara; možda je zaista vreme za nove dogodovštine, recimo pod naslovom Asteriks i Obeliks u Evropskoj prestonici kulture… Stefan Slavković