Banda se krije iza zavese slobode

Za najširu ovdašnju publiku, on je jednostavno Dardan Beriša iz popularne televizijske serije Besa. LJubiteljima pozorišta u Beogradu Arben Bajraktaraj (49) prvi put se predstavlja 9. i 10. juna u Bitef teatru na otvaranju Hartefakt festivala u predstavi Handke projekat. Ovaj projekat stiže iz Prištine, u izvođenju internacionalne grupe glumaca koje predvodi Bajraktaraj, poreklom s Kosova, a zvanično francuski glumac. Arben je rođen u selu Isnić (Istinić) koje je sasvim blizu Dečana. Imao je osam godina kada mu je umro otac. Majci je bilo teško da othrani devetoro dece i većina je emigrirala. Arben se seća da su svakog leta išli na planinu i provodili tamo najmanje tri meseca. To je nešto što je odredilo mnoge stvari u njegovom životu. Planine su ostale u njegovim snovima i svaki put kad pomisli na detinjstvo, pred očima su mu te planine. Kao klinac od 9 -10 godina budio bi se u 5-6 ujutro, odveo krave na livadu, ostavio ih tamo, pokupio na kraju dana i vratio ih nazad. Nije bilo struje, imao je mali radio na baterije. Nije imao šta drugo da radi u međuvremenu, osim da čita. Tada je zavoleo knjigu. Koliko dugo ste živeli na Kosovu? Otišao sam sa 14 godina. Jedan od moje braće je služio vojni rok u Mariboru i posle je i ostao tamo. Kada sam imao 14 godina, uspeo je da me upiše u srednju školu u Mariboru. Dakle, živeo sam u Sloveniji narednih osam godina, a onda sam se preselio u Francusku. Zašto? Bilo je vrlo jednostavno. Situacija je bila veoma teška, napustio sam Kosovo 1988. Braća su mi govorila da je bolje da nastavim studije negde gde mogu da imam bolju budućnost. Bilo je to vreme nalik aparthejdu na Kosovu, da ne zaboravimo. Nije nam bilo dozvoljeno, nama Albancima, da se školujemo. Moja sestra je, negde u isto vreme, izbačena iz škole, a naša gostinska soba je postala učionica, za celo selo. To je bilo paralelno obrazovanje. Zašto ste se preselili baš u Francusku? Veoma jednostavno, zbog ambicije. Već sam bio imigrant u Sloveniji. Iako je to bila ista država, tadašnja Jugoslavija, bila je potpuno drugačija. Kosovo i Slovenija, dva različita mentaliteta. Imao sam priliku da odem u Pariz i želeo sam da se okušam u većoj zemlji i u drugačijoj kulturi. Rizikovao sam, krenuo sam bez novca i bez podrške da studiram tamo. Istina je da te prve godine jedino što sam mogao da priuštim bio je hleb baget. Ali, pomogli su mi dobri ljudi. Donosili su mi hranu. Onda sam, malo pomalo, imao veliku sreću i počeo sam da dobijam uloge. Kako ste se upoznavali sa francuskom kulturom? Najviše preko knjiga. Posebno preko Albera Kamija. Bio sam veoma mlad pa nisam mogao da ga u potpunosti razumem. Ali nešto je ostalo u meni, u mojoj mašti. Dobro sam poznavao filmove francuskih autora tridesetih godina. Mnogo sam gledao njihove filmove i emotivno sam se povezivao sa njima. Kad sada razmišljam o tome, ti filmovi su me oblikovali, čuvali i hranili. Kada ste se opredelili za glumu? Počeo sam u dramskom studiju u Mariboru. Imao sam veliku sreću da radim sa Minom Kjudrovom, fantastičnom učiteljicom glume i Vilijem Ravnjakom koji me je zaista mnogo inspirisao. Zapravo, moja prva uloga je bila u Sloveniji sa Bojanom Labovićem za slovenačku televiziju. Bila je to mala uloga, igrao sam anđela. Bio je to period mog odrastanja kada sam gledao režije Tomaža Pandura i stasavao uz specifičnu slovenačku estetiku tog vremena. Barem nekoliko autora me je zaista oblikovalo. Sve tadašnje predstave, a posebno recimo Živadinov i svi momci iz Mladinskog teatra, ostavili su na mene jak utisak. Kada ste shvatili da želite da postanete glumac? San o tome da postane glumac mislim da ima skoro svaka osoba. Nisam sreo nikoga ko nije imao taj san. Tokom devedesetih, dok sam bio u Sloveniji, neko me je zamolio da izgovorim pesmu tokom nekog događaja i dok sam izgovarao stihove kosovskog pesnika Halilja Matošija, doživeo sam pravi emocionalni zemljotres. Nikada nisam osetio tako jake i velike emocije i to mi je bio znak da ostanem na tom putu. Neki to zovu medeni mesec, neki to dožive kad koriste droge, ja sam bio na medenom mesecu u glumi. Nikad više nisam imao taj osećaj. Tada je počela ta priča o stvaranju glumačkom, koja je veoma zahtevna i demonska, ali zapravo prelepa. Da li ste razmišljali da se bavite nečim drugim? O, da, naravno. Studirao sam ekonomiju. Jedan moj prijatelj, koji je sada slovenački diplomata, rekao mi je: „Čekam da se sretnemo na nekom sastanku sa diplomatama, ekonomistima…“. Nije se dogodilo. Nastavio sam da studiram ekonomiju i glumu. Imao sam dva ispita da završim, a onda sam rekao - biću samo glumac, dovoljno je. I nisam završio ekonomiju. Kako je izgledao početak glumačke karijere? U Francuskoj sam postepeno počeo da glumim gangstere, negativce. Posebno sam poznat po ulogama u Hariju Poteru, 96 sati jer su to globalno poznati filmovi. Odigrao sam i brojne uloge u istorijskim filmovima. Bio sam zaista dirnut filmom Sarin ključ, ili filmom Korkoro (San na romskom) u režiji Tonija Gatlifa, o Romima u Drugom svetskom ratu. Takođe, bliska uloga mi je pastir u filmu Sklonište pod oblacima koji je snimljen na Kosovu, jer je film vrlo sličan mom detinjstvu. Zapravo, to je jedini film koji smo završili dva dana ranije, jer su me koze pratile. Bio sam tako iznenađen, 50 koza me prati. Bio sam njihov pastir i veoma srećan što to radim, bio sam zadivljen! Svaki glumac zna da su životinje i deca bolji od bilo kog glumca. Dosta pričam o filmovima, ali zapravo u pozorištu sam igrao potpuno različite uloge i zato volim pozorište. Može li se glumac identifikovati sa likom koji igra? Kao glumac, identifikujem se sa svakim likom. Ne postoji nijedan karakter kojeg ne volim. Neophodno je voleti i disati sa karakterom. Šta god da radi, ko god da je. Američki glumac i reditelj Majkl Lajsak je govorio o empatiji koju glumac treba da ima za svoj lik. Iako je negativac, zlikovac, glumac mora da ima empatiju sa svojim likom. Da li ste igrali u kosovskom pozorištu? Zapravo ne. Moj jedini nastup je bila međunarodna saradnja gde sam upoznao Jetona Neziraja, 2003. godine. Bila je to predstava Putovanje u Uzbekistanu s nekim francuskim kolegama i drugim glumcima sa Kosova i iz Albanije. To je suštinski promenilo moju glumu, jer je to bilo prvi put da glumim na svom maternjem jeziku. Odjednom, moj glas je bio drugačiji, moje telo nije bilo isto, imao sam drugi eho i energiju i shvatio sam, ovo je gluma. Mnogo sam čitao o Grotovskom i sarađivao sa ljudima koji su sa njim radili, pa me je to podsetilo na zov zemlje. A taj zov nije samo pitanje maternjeg jezika, već izgovaranja i glume na svom dijalektu. Mnogi od rituala koje nasleđujemo, brzo nestaju i plašim se da će nestati pre nego što ih usadimo našoj deci. Da li ste igrali u pariskom pozorištu? Da, mnogo sam igrao, ne samo u Parizu. Moj poslednji šou je bila igra sa prilično poznatom francuskom glumicom Mari Kristin Barou. Ja igram vranu - anđela života i smrti i volim ovu ulogu. Kako ste počeli da radite na Handke projektu? Jeton Neziraj je bio taj koji je došao u Pariz pre nekoliko meseci. Večerali smo i dok smo razgovarali, njegova supruga Blerta i on su mi predložili da dođem u Prištinu i radim sa njima na nekom projektu. Srećom, igrani film u kojem je trebalo da igram je bio odložen, pogledao sam svoje datume i bio sam slobodan! Gajim ne samo prijateljstvo, već i duboko umetničko divljenje prema delu Jetona i Blerte. Koliko vam je važna ova uloga u Handke projektu? To nije samo uloga, to je ceo projekat. Umoran sam od tema koje se ne suočavaju s našim vremenom. Pozorišne teme koje se obrađuju u zapadnoj Evropi su vrlo slične i imaju taj elitistički stav prema svetu. Jetonovi komadi nisu, oni se suočavaju sa istinom. Veoma bolno, ali neophodno. Pričom o Handkeu mi ne osuđujemo njega, mi pokazujemo kako je učestvovao u negiranju genocida i ratnih zločina. Pokazujemo taktike koje je koristio. I u svemu tome nije sam. Iza njega je mnogo drugih ljudi, zato i on dobija Nobelovu nagradu. A njegovo licemerje je ogledalo našeg vremena. I da, u Francuskoj je sve više tih poricanja genocida. Tu je Patrik Beson, Rene Žerar koji je pisao za Figaro. Oni su banda, zaista prava banda i sada se malo plaše jer ne mogu otvoreno da podrže svog dragog prijatelja Putina, ali su tu. Ta banda se krije iza zavese slobode izražavanja i genijalnosti umetnosti. Ovo što mi radimo je zapravo čin otpora. To nije samo predstava. To je borba, i mi biramo borbu. Niko nije postavio pitanje njihove odgovornosti, i dalje im se aplaudira. Umetnost treba da bude društveno angažovana? Umetnost treba da bude, ne samo društveno, već i politički i fizički angažovana. Ova banda o kojoj govorim ima otvorenu podršku desnih ekstremista i kao što znate, ima ih sve više širom Evrope, koji koriste umetnike kao deo svoje ideologije, koriste ih kao paravan. To nije prava umetnost, nikada ne može biti. Stoga je vrlo jednostavno. Ako dođu na vlast, ako imaju moć, eliminisaće nas. Zato moramo da se borimo, nemamo izbora. Bili ste deo i klasičnog pozorišnog projekta, a sada učestvujete i u jednom veoma političkom pozorišnom projektu. Znam da ovo nije dihotomija koju treba napraviti, ali gde se lično, kao čovek, ne kao glumac, bolje osećate? U političkom ili u klasičnom pozorištu? Ne razdvajam pozorište po žanrovima. Za mene je pozorište pozorište. Svaka priča, pa čak i bajka, ima mnogo poruka koje kroz nju prolaze. Zapravo u delu koje radimo ima i deo bajke. Isto tako, ne razdvajam pozorište i bioskop. Jedino ne mogu da radim bulevarski teatar. Voleo bih da mogu, ali nisam dobar u tome, loš sam. Divim se kolegama koji mogu to da rade. Privlači me poezija, poetski teatar. Ali to ništa ne znači, poetski teatar može da bude konkretan takođe. Tako da mi možemo da stavimo poeziju u društveni kontekst, ili može da se stavi u politički kontekst ili u klasični teatar i obrnuto. Popularni ste u Srbiji zbog vaše uloge u tv seriji Besa. Zbog čega ste prvobitno odbili ulogu Dardana? Istina je da sam hteo da kažem ne, a onda je Tea Korolija, producentkinja Bese sela u avion, došla u Pariz i imali smo petosatni razgovor. Odlučili smo da rizikujemo i sarađujemo. Bio je to veliki rizik koji sam preduzeo, i za Teu sigurno. Zapravo, Tea je sjajna jer održala je reč. Uspeli smo da sredimo scenario da bude manje-više prihvatljiv. Kako je prošao taj rizik koji ste preuzeli da biste bili deo Bese? Da li ste srećni sada posle dve sezone emitovanja? Bilo je teško, ali sam veoma srećan jer na neki veoma bizaran način smo uspeli da izbegnemo predrasude, jer predrasuda ima čak i u krimi serijama. Meni se dopala priča, ali je bilo neophodno da se očisti od tih klišea i predrasuda. Možemo da radimo na ovoj priči, ako možemo da je baziramo na činjenicama – to je bio moj stav. Bilo je predrasuda i glupih klišea koje Srbi, ali ne samo oni nego i Hrvati i Slovenci takođe, imaju prema Albancima. To je kontinuitet od 150 godina predrasuda. Kada sam čitao knjigu Aleksandra Pavlovića o Albancima razmišljao sam baš o tom zadatku da to prevaziđemo. Na neki način kroz ovu seriju se desilo nešto tako. Zahvaljujući fantastičnom radu koji je cela ekipa obavila, Tea Korolija i Igor Stoimenov takođe. Kako je danas biti umetnik, glumac u Francuskoj? Može li se živeti od toga, što je danas i na Balkanu aktuelno pitanje? Francuska ima specifičan sistem koji se tiče svih ljudi koji rade u pozorištu i na filmu. Sistem nas podržava, ali i dalje moramo da se borimo. Mislim, postoji uvek nešto dobro i loše u tome. Da budem iskren, Francuska ima mnogo podrške, institucionalne podrške, ali to ne znači da ima mnogo kvaliteta. Paradoksalno je. Volim da radim i učestvujem u fantastičnim predstavama, filmovima i u nekim dobrim serijama koje su urađene u Francuskoj. Međutim, mislim da imaju dobar sistem za podršku nezavisnim umetnicima, a bilo bi dobro imati na Balkanu barem polovinu od tog sistema. U suprotnom, samo se institucije bave umetnošću. A institucije zavise od politike i nisu nezavisne, pa u velikom broju slučajeva su ideološki sistemi. Ako date prostor alternativnoj sceni i finansijski joj pomognete, onda se stvara kontrabalans, koji je neophodan. U Francuskoj postoji taj kontrabalans. Pa ipak, znalci tvrde da na Balkanu svakodnevno nastaju politički angažovane umetnosti, više nego u Zapadnoj Evropi. To je interesantno što sada naglašavate. Postoji veliki broj političkih pozorišta i u Francuskoj, ali na neki način veoma je teško za njih da progovore hrabro o važnim temama. Nešto je postalo problematično tematski. Ima puno tabua, ili prećutanih tema i to nije dobro. Zanimljivo je da na Balkanu imate radikalnije predstave i čak estetski različite. Za nedostatak budžeta treba naći rešenje. Treba znati da je u Francuskoj, zbog dobrog sistema, uobičajeno da male kompanije mogu normalno da rade i često da su bolje od institucionalnih. Koliko su danas važni kulturni odnosi između Prištine i Beograda? Mislim da je krucijalno ne samo da održavamo te odnose, nego da ih razvijamo. Znate, ne postoji ništa opasnije od neznanja. Ovaj jaz koji danas postoji između dve države, Srbi bolje znaju Britaniju, Finsku i Portugal nego nas. Sviđalo nam se ili ne, mi smo komšije. Naravno, možete odlučiti da ne pričate sa komšijom godinama. Daću vam primer. Imali smo komšiju u selu, sa kojim nismo razgovarali. Ali uprkos tome, on je bio tu kad je moj otac imao nesreću. On nam je javio da je moj otac poginuo. Spaja nas sudbina, nas komšije. U procesu pomirenja, kultura je esencijalna. Zapravo, sve počinje sa kulturom. Ono što imamo kao oruđe je kreativnost. Nažalost, politika nije u rukama kulture. Teško je, ali mi i dalje imamo moć da stvaramo zajedno.