За визуелну адаптацију посебно знају да буду неугодни романи писани у првом лицу, још посебније уколико је ауторов глас образована и интелигентна особа која претежно проводи време тумачећи своје окружење. Јунакиња романа Разговори с пријатељима Сали Руни је Франсес, двадесетједногодишња студенткиња књижевности и ауторка перформативне поезије коју представља уз асистенцију најбоље пријатељице и бивше љубавнице Боби, студенткиње историје и будуће активисткиње/политичарке/звезде друштвене ангажованости. Оне долазе из малог ирског града, да би сада живеле одвојено у Даблину, и ево пар иманентних Франсесиних описа делатности које обавља са Боби (у преводу Вука Шећеровића): „Ошишала ме је, а онда смо скувале кафу и селе на кауч, ћаскајући о феминистичком друштву са факултета“; „Боби је у међувремену купила црвени укулеле, па је лежећи на каучу свирала Диланову песму Boots of Spanish Leather, док сам ја спремала вечеру. Разбашкарила се и док сам ја била напољу другачије разместила намештај, а на огледала покачила слике из часописа“. Свашта се, дакле, дешава на том каучу, са Боби која највише подсећа на иритантно-дражесне „усуд“ јунакиње каснијих филмова Вудија Алена, попут некакве мешавине Kристине Ричи из Љубави и свега осталог и Виноне Рајдер из Мужева и жена. Или се, заправо, ради о Франсесином „далијевском“ поремећају у којем је Гала најлепша и најпаметнија жена на свету, јер, како би он могао бити са неким ко је обичан?