Od verizma do brehtovske stilizacije

Transpozicija jednog umetničkog dela u drugi medij nikada nije lak zadatak. Postoji mnoštvo teorijskih pa i zdravorazumskih razloga protiv takvih akcija, posebno kad je književnost u pitanju, pa opet, praksa nas neprestano opovrgava nudeći nam brojne primere uspešnog „prevođenja“ literature u druge medije. Ono što je ipak neupitno jeste da takva ambicija mora da ima svrhu, to jest jasan cilj koji želi da se postigne, te će se njena dostignuća ocenjivati u skladu koliko je taj cilj u toj novoj tvorevini (bilo da je reč o predstavi, filmu, operi, seriji…) na pravi način artikulisan. Famozni Tolstojev Rat i mir taj „roman nad romanima“ bio je već inspiracija za nekoliko filmskih ekranizacija, TV serija, te i jedne opere Sergeja Prokofjeva, ali i većeg broja pozorišnih adaptacija koje su se kretale od brodvejskih (višednevnih) spektakala pa do eksperimentalnog minimalizma jednog Tomaža Pandura. Zanimljivo je primetiti da je pored izuzetno bogatog filozofskog, političkog i psihološkog korpusa koje roman ima, u svim tim adaptacijama podjednako, ako ne i mnogo više, autorima bio interesantan upravo taj epski karakter Tolstojevog dela, te će gotovo pod obavezno u kritikama i prikazama bilo koje adaptacije stajati i epitet „spektakularan“. Činilo se da u vremenu u kome živimo ne treba mnogo objašnjavati zbog čega bi adaptacija Rata i mira mogla biti i te kako aktuelan, zanimljiv, te za određene krugove čak i provokativan čin. U vreme „kulture otkazivanja“, kada se u susedstvu otkazuju izvođenja simfonija Čajkovskog zbog ruske agresije nad Ukrajinom, postaviti komad nastao po ruskom piscu, baš Rat i mir, i to u najvećoj nacionalnoj pozorišnoj instituciji - sve to gotovo samo po sebi liči na nekakav snažan autorski stav. Pa - treba to odmah reći - u predstavi Narodnog pozorišta teško da ćete naći bilo šta od toga. Reč je u stvari o jednoj iznenađujuće konvencionalnoj adaptaciji koja svoje težište pre svega stavlja na melodramske zaplete i „osećanja“ glavnih likova, stavljajući filozofski i društveno-politički aspekt Tolstojevog romana kao i moguće refleksije na savremenost u neki drugi, vrlo pozadinski plan glavnog narativa. Fedor Šili je uspešan dramski pisac (Sterijina nagrada za Čarobnjaka), dramaturg, te još uspešniji adapter književnih dela (odlični Čitač i Upotreba čoveka). Liješević je zasigurno jedan od najinteresantnijih reditelja regiona, ali se u Ratu i miru kako u adaptaciji, tako i u režiji gotovo neprekidno oseća neobičan nesklad u tonu i pristupu, nepostojanje neke jedinstvene ideje koja stoji iza svih tih vinjeta kojima prisustvujemo, te se na kraju nužno upitamo koja je svrha kako adaptacije, tako i postavke. Postoje u toj trosatnoj predstavi, koja se gotovo u celosti odvija na praznoj sceni, zanimljivi detalji, pokušaj uvođenja humora na primer, ili tretman Napoleonovog lika u strukturi predstave, mešanje modernog pozorišnog izraza s klasičarskim patosom, ali sve to nekako ostavlja utisak nerazvijenog, nedorečenog, nedovoljno artikulisanog. To je još više primetno u glumačkim kreacijama, od gromkog i povremeno deklamatorskog Miodraga Krivokapića, preko zaista tanane i delikatne kreacije Teodore Dragićević, pa sve do čisto performerskog pristupa Nedima Nezirovića. Preostali deo povećeg ansambla se kreće u tim parametrima, od snažnog verizma pa do brehtovske stilizacije, što ostavlja čudan utisak nesklada i proizvoljnosti. Često se kaže za Rat i mir da je najveći roman koji je retko ko pročitao, te ako ova adaptacija bar doprinese da se ponovo vratimo ili tek sada otkrijemo roman, dovoljno je.