Na Smilovcu, na carskoj slavi

Na poziv Vite Trojke, kralja pirotskih kafana, po treći put zaredom otišao sam, u petak, u njegovo rodno selo Pokrevenik, na slavu Sveti car Konstantin i carica Jelena. A Vitino selo nalazi se u staroplaninskoj zabiti iznad Pirota. Tamo su kamene kuće pokrivene kamenim pločama još pre dvesta godina. Oko sela su pobodeni kameni krstovi na kojima su utisnute srpske „svastike“, a što govori da je selo postojalo još u prvim vekovima hrišćanstva, kada staroverci nisu surovo proganjani kao u vreme Nemanjića. Dok sam sa svojim vernim drugom Popom išao iz Bele Palanke ka Pirotu, tamo gde je Pokrevenik, sevale su munje i udarali gromovi, i baš smo se zabrinuli koje nas nevreme čeka. Pogotovo što se ove godine slava nije slavila u seoskoj ambulanti, već na vidikovcu Smilovcu. Odozgo se Zavojsko jezero vidi kao na dlanu, a i svi staroplaninski visovi su ti nadohvat ruke, pa na trenutak pomisliš da pored tebe, u vojnom šatoru, sede svi stari srpski bogovi, koji su, u prvi mah, bili naklonjeni caru Konstantinu. Munje i gromovi su i dalje radili svoje, ali oko nas, na Smilovcu, nije pala ni kap kiše, grejalo nas je nepobedivo Sunce. Doduše jedan oblak sa kišom krenuo je prema nama, ali tako sam ga oštro pogledao da je kišu sručio u Zavojsko jezero i nestao. Umem, umem da sa gromovima i oblacima razgovaram i to na srpskom kao Nikola Tesla, koji je, bajdvej, poreklom, tu, iz Gornjeg Krnjina, dok njegovi preci nisu otišli preko Drine... Uživao sam u pirotskom kačkavalju, ovčijem kiselom mleku sa suvim punjenim paprikama, koje su mi važnije od jagnjetine, a Vita Trojka je, zbog mene, obezbedio i „kratošiju“. I dok smo se mi gostili, devojčice i dečaci iz KUD „Pirot“ igrali su u kolu, podvriskivali i cikali, od čega mi se grlo steglo, a suze pošle na oči. „Dok se igra kolo biće i Srba, a kada kolo zamre neće biti ni Srbije...“ Na Smilovcu dao sam i kratku izjavu za pirotsku televiziju. A šta sam rekao? Pa ponovio sam ono što, evo, verujem, već tri godine, da je car Konstantin rođen u Pokreveniku. Jer, zašto bi ga ovo selo, u staroplaninskoj zabiti, slavilo? Dobro, slavi ga i Crvena Jabuka, na samoj granici sa Bugarskom, a iza granice je, prema Sofiji, Jelenino polje?! U Pokreveniku se jasno vide tragovi nekadašnjeg rimskog naselja. Negde još štrče keramičke cevi drevnog vodovoda, a kada bi arheolozi začeprkali, ko zna šta bi sve našli. Za sada se zna da je car Konstantin, napuštajući Niš i seleći prestonicu na Bosfor, prošao ovuda, a ne Carskim drumom, koji uz Nišavu ide ka Sofiji. O tome, kao dokaz, postoje mape u SANU. Nego, godinama me muči i ko je bio otac caru Konstantinu. Znam da će da vam zvuči šašavo, ali čini mi se da je to bio Dioklecijan iz Splita?! On je mladog Konstantina, dokazanog u rimskim legijama, uzeo za komandanta telesne garde. Ali, gle, pripadnici Dioklecijanove telesne garde primili su tajno hrišćanstvo i hteli su da ga svrgnu s vlasti. On ih je sve pobio, samo nije Konstantina. K. G. Jung, moj guru iz Švice, na mojoj je strani: „Možda je Dioklecijan i pomogao Konstantinu da postane rimski car. A, možda je Konstantin i otkrio zaveru telesne garde protiv nezakonitog oca.“ U subotu sam se, prvi put ovog leta, okupao na Mokranskom vrelu. Dok sam plivao, setio sam se da su se tu kupali i rimski legionari. Možda se tu, sa njima, kupao i car Konstantin. A voda sve pamti i prepričava, pa je i meni to šapnula. To mi i moja Crna kaže: „Ti znaš da ne volim, kao i svaka mačka, da se kupam. Ali, meni su vode Mokranskog vrela rekle da je car Konstantin rodom iz Pokrevenika!“