Loša predstava

Da nismo zemlja koja je sasvim iskočila iz demokratskog zgloba i da politički život ovde odavno nije gurnut u balkansko blato, konstitutivna sednica Skupštine grada Beograda bila bi važna vest i svečani čin. A nije bila ni jedno ni drugo. Bez obzira na to što je direktan prenos događaja trebalo valjda da oživi i davno usmrćeni Studio B i što su se snimci sa sednice širili etrom i društvenim mrežama. Ali, sve je to bilo bez naročitog uzbuđenja, iznenađenja ili atraktivnosti. U stvari, dosadno i poznato, već sto puta viđeno, očekivano, nekako sklepano i amaterski trapavo izvedeno. Tehničke smetnje i zbunjenost neveštog predsedavajućeg najmanje su uticali na provincijski karakter celokupnog događaja. Tu dosadu „već viđenog“ samo je poentirao izbor Nikole Nikodijevića, iskusnog kadra SPS-a, za novog predsednika Skupštine grada Beograda, po treći put. Pa čak je i ta činjenica među odbornicima primljena relativno ravnodušno, kao uostalom i svaka za koju se unapred zna da će biti kratkog veka. Tako da je, u stvari, na konstitutivnoj sednici skupštine glavnog grada najviše nedostajao entuzijazam pobede i pobednika. Nije ga bilo, jer ih nije bilo. Duh odluka koje su donete unapred, na drugom mestu, lebdeo je nad glavama krhke skupštinske većine. I zato su, verovatno, odbornici vlasti bili bez uobičajenog erosa i energije i gotovo mehanički su odrađivali zadatke koji su stavljeni pred njih. A oni koji su svoj zadatak već obavili stavljanjem svog imena kao mamac na listu „Aleksandar Vučić - Zajedno možemo sve“, sada su mogli da podnesu ostavku i vrate se svojim uobičajenim radnim zadacima. Kako i dolikuje, tog dana svoju rolu imao je Aleksandar Mirković, šef odborničke grupe SNS-a, najaktivniji protagonista oprobane metode kojom se vlast inače služi. Na svaki način zaobilazio je odgovornost za vršenje vlasti u prestonici i obrušio se na Đilasa i žute od pre deset pa i dvadeset godina, ne uzimajući u obzir činjenicu da se mnogi od tih odgovornih, viđenijih zlih žutih sada nalaze upravo u naprednjačkim redovima, kao mozak raznih operacija, a neki su sedeli i u prvom redu ispred njega. Da li i zbog toga ili su mu misli bile negde sasvim drugo, tek Aleksandar Šapić je, kad god bi ga kamera usnimila, pognute glave gledao u klupu ispred sebe kao neko ko je svoju profesionalnu sudbinu dao u ruke političkom žongleru i sad pomireno čeka da čuje šta će biti njegova odluka i šta će biti uloga i zadatak privremenog gradonačelnika. A da cela slika bude kompletna, tu odmah ispred njega sedeo je i kočoperni Goran Vesić, večiti zamenik gradonačelnika, „spiritus movens grada Beograda“, kako je to u zanosu ocenio Nebojša Bakarec, sa govornice. U rukama je Vesić držao knjigu Magbet Vilijama Šekspira, mada bi primerenija simbolika bio Ričard Treći. O zamenika gradonačelnika su se, tog dana, sve kritike veoma spremnih i sinhronizovanih opozicionih odbornika, odbijale kao mrvice sa njegovog lister odela. Sa pogledom „ko mi šta može“ i ciničnim osmehom slušao je optužbe odbornika opozicije o gradu koji se guši, čiji se autobusi survavaju, koji ugrožava vodoizvorišta i bez griže savesti ruši istorijske simbole, koji je izgubio dušu pod naletom političke megalomanije, idolopoklonstva i korupcije, a preti mu i da izgubi identitet i kulturnu prepoznatljivost jer investicioni urbanizam gazi sve pred sobom, rekonstrukcije traju kao gladne godine i gutaju i vreme i novac građana prestonice, dok cene spomenika, fontana, kocki i kockica kojima privilegovane firme popločavaju ulice i trgove ostaju večna tajna. Slušali smo sve to, doduše, i pre ove sednice sto puta, i o nezadovoljnim građanima koji će konačno pokazati gradskoj vlasti šta o njoj misle na izborima. Pa, pokazali su. Većinu suštinski drži nova politička zvezda, preletač Vuk Stanić, samostalni poslanik, koji je nedavno isključen iz POKS-a. Ako se vlast bude zalagala za ratne veterane i invalide i ako ga se sete, tu je, kazao je, da im se nađe. Pa, koliko bude trebalo. I ako bude trebalo. Uloge su, uostalom, već unapred podeljene, samo što je reditelj ovih dana zauzet, a nije loše ni da se kandidati još malo prže na tihoj vatri, nesigurni gde će ko na kraju da završi.