Mužu slika, supruzi prilika

Ivan Peković, osuđeni vođa organizovane kriminalne grupe, koja je naručila čuvenu krađu vrednih umetničkih slika u Cirihu, već šest i po godina nakon što je pravosnažno osuđen uspešno izbegava zatvor, a nije sproveden ni postupak za oduzimanje nelegalno stečene nepokretne imovine. Za to vreme preduzeće Ika pek, koje se vodi na njegovu suprugu Mariju Peković, dobija milionske poslove na državnim tenderima u Srbiji. Svojevrsni kuriozitet je da je firma osnovana 26. decembra 2012, nakon što je 11. aprila iste godine Peković - uhapšen. Kod njega i njegovih saradnika nije do danas pronađen deo novca - 1,22 miliona evra, koji su im prikriveni islednici predali 2012. pre hapšenja, da bi ih namamili, kao i 460.000 evra, koliko je 2008. plaćen otkup za jednu sliku. Zbog tog novca, koji nije pronađen, srpsko tužilaštvo je blokiralo imovinu Pekovića i tražilo od suda da se sprovede postupak oduzimanja imovine optuženih i da se njenom prodajom nadoknadi nedostajuća suma, ali to do sada nije učinjeno. Sumu od 2,8 miliona evra za otkup slike Dečak u crvenom prsluku Pola Sezana zvanično je dala švajcarska Fondacija E.G. Buhrle (Emil Georg Birle), koja je bila vlasnica ukradenih slika. Novac je preko švajcarskog tužilaštva predala srpskim kolegama. Pre toga Fondacija je 2008. platila 460.000 evra za otkup ukradene slike Grof Lepik i njegove ćerke čiji je autor Edgar Dega. Srbija se osramotila, jer nedostajućih 1,68 miliona evra do danas nije nađeno, niti je obeštećena švajcarska fondacija. U međuvremenu Ika pek je dobio brojne poslove od države, a firma je kao podizvođač angažovana i na velikim državnim projektima, pre svega na gradnji auto-puteva. U „Referentnoj listi“, objavljenoj na zvaničnoj internet stranici firme, Ika pek precizira da je sklopio pet poslova sa dva javna preduzeća beogradske opštine Grocka. Sa JP za razvoj opštine Grocka, Ika pek je zaključio dva ugovora za održavanje puteva i ulica u zimskom periodu, kao i ugovore za čišćenje divljih deponija i usluge po rešenjima komunalne policije. Ista firma sa Direkcijom za izgradnju opštine Grocka sklopila je ugovor za čišćenje kanala i uređenje okolnih ulica, vodovoda i kanalizacije. Tih pet ugovora sa Grockom sklopljeno je od 2018. do 2021, a njihova ukupna vrednost veća je od 27 miliona dinara. Ika pek je 2018. sarađivao i sa JKP Beogradske elektrane, od kojih je za „rehabilitaciju sistema daljinskog grejanja“ naplatio više od 52 miliona dinara. Iz „Referentne liste“, u kojoj se navodi spisak realizovanih poslova, vidi se da je Ika pek radio i na velikim državnim projektima, konkretno na gradnji auto-puteva, Koridora 10 i Koridora 11. Te poslove država je ugovarala sa kineskom i grčkom kompanijom, a Ika pek je od 2014. do 2019. angažovan kao podizvođač i po tom osnovu je zaradio milione, s tim što je tek 13. oktobra 2021. zvanično promenio pretežnu delatnost sa drumskog prevoza tereta na - izgradnju puteva i auto-puteva. Pri tome su za građevinske poslove, koje je Ika pek dobijao, bile neophodne skupe mašine, a sama firma je na svom sajtu objavila da raspolaže „savremenim građevinskim mašinama i vozilima sa opremom visokih tehničkih i tehnoloških performansi“. Nadležni organi nisu ispitali odakle Ika peku novac za te mašine, s obzirom na to da u tom periodu, ni u jednoj godini, bar prema zvanično dostavljenim finansijskim izveštajima, Ika pek nije imao neto dobit veću od 160.000 evra. A, upravo zbog toga što je netragom „isparilo“ 1,22 miliona evra, sudija za prethodni postupak je na zahtev tužilaštva još u maju 2012. doneo rešenje o zabrani otuđenja pet stanova, četiri poslovna prostora, dve zgrade i pet katastarskih parcela u vlasništvu Pekovića. Inače, Ivan Peković je ranije osuđivan zbog raznih krivičnih dela i bio je poznat srpskim istražiteljima. Presudom su optuženi bili obavezni da vrate 1,22 miliona plus 460.000 evra. NIN je proverom u katastru ustanovio da imovina, za koju je tražena zabrana otuđenja, do danas nije oduzeta Pekovićima. Za organizovanje kriminalne grupe, krađu slika i posedovanje oružja Peković je izbegao i prinudnu naplatu i zatvor. Jedino je bio u pritvoru, od hapšenja u aprilu 2012. do septembra 2013, kada mu je stavljena nanogvica, koja mu je skinuta 1. januara 2014, kada je Posebno odeljenje Višeg suda (Specijalni sud) donelo osuđujuću presudu i istovremeno mu ukinulo pritvor. Apelacioni sud je Pekoviću pravosnažnom presudom od 6. februara 2015, kojom su samo preinačene kazne nekih od četvorice osuđenih, smanjio kaznu zatvora sa šest godina i tri meseca na šest godina. Peković se nije ponovo obreo u zatvoru. U Drugom osnovnom sudu u Beogradu, koji je zadužen za izvršenje kazne, NIN-u je potvrđeno da je Pekoviću od februara 2015. do aprila 2018. odlazak u zatvor 11 puta odlagan zbog zdravstvenog stanja. U aprilu 2018. prvi put mu je odbijena molba za odlaganje, a kako se zatim nije odazvao pozivu na izdržavanje kazne, 23. jula 2018. naloženo je njegovo privođenje. Nakon što ga policija nije pronašla na poznatim adresama, sud nalaže raspisivanje poternice 28. septembra 2018. Od tada pa do danas je u bekstvu. Prema nepotvrđenim informacijama iz potrage, viđen je u Beogradu. Zaplet počinje 10. februara 2008, kada su trojica kradljivaca sa fantomkama upala u Muzej zadužbine zbirke E.G. Buhrle u Ulici Zoliker u Cirihu. Naredili su prisutnim čuvarima i posetiocima da legnu na pod, dok je jedan od njih mahao, kasnije će se ispostaviti, replikom pištolja magnum. Lopovi su isekli držače i ukrali slike Dečak u crvenom prsluku Pola Sezana, tada procenjenu na 100 miliona švajcarskih franaka, Grana kestena u cvatu Vinsenta van Goga, procenjenu na 50 miliona, Bulke kod Veteja Kloda Monea, procenjenu na 20 miliona i Grof Lepik i njegove ćerke Edgara Degaa, procenjenu na 10 miliona franaka. Tadašnji portparol švajcarske policije Mario Kortezi ovu pljačku je okarakterisao kao moguće najveću ikada počinjenu u Švajcarskoj. Kradljivci su pobegli automobilom, koji je bio parkiran ispred muzeja. Potera je kasnije, istog dana, pronašla njihov auto i u njemu, na zadnjem sedištu dve ukradene slike, Van Goga i Monea. U presudi, u koju je NIN imao uvid, navodi se da su te dve slike, iako su u to vreme zajedno procenjene na 150 miliona „švajcaraca“, ostavljene „jer nisu mogle da stanu u gepek automobila micubiši, kojim su lopovi odvezli druge dve ukradene slike. U automobilu opel, kojim su kradljivci pobegli iz muzeja, pronađena je jedna fantomka i na njoj je otkriven trag DNK. Fondacija E.G. Buhrle angažovala je dva penzionisana inspektora britanskog Skotland jarda. Oni u saradnji sa švajcarskim istražiteljima nalaze tragove da su dve slike prenete u Srbiju. Ubrzo, u saradnji sa srpskim istražiteljima, utvrđeno je da DNK na ostavljenoj fantomki pripada Rašku Mladenoviću, koji je kasnije osuđen pravosnažno na sedam godina zatvora. Tada se ispituju svi kontakti Mladenovića, koji do tada nije bio osuđivan. Sa njim su bila još dvojica kradljivaca čiji identitet nije otkriven. Utvrđeni su samo njihovi nadimci, Zema i Boske, za koga je otkriveno da je držao repliku pištolja prilikom krađe. Nekoliko meseci kasnije, vlasnik ukradenih slika, Fondacija E.G. Buhrle otkupila je sliku Grof Lepik i njegove ćerke za 460.000 evra. Novac je plaćen tada još nepoznatoj organizovanoj kriminalnoj grupi, slika je vraćena 11. novembra 2008. i tada su na njoj otkriveni otisci prstiju Gorana Radojevića, koji je kasnije osuđen na četiri godine zatvora. Tada postaje i sasvim izvesno da su kradljivci plen odneli u Srbiju. Srpska policija pokreće operativnu akciju Prsluk. Istražitelji iz Srbije i Švajcarske angažuju šest prikrivenih islednika, jednog državljanina Srbije i pet državljana Švajcarske, Nemačke i Slovenije. Takođe se odobravaju tajne mere praćenja i nadzora komunikacija. Ovi tajni agenti, prikriveni islednici igrali su različite uloge. Jedan od prvih kontakata sa prikrivenim islednikom imao je Bobe Nedeljkovski, kasnije osuđen na pet godina. Kada je Nedeljkovski priveden u Holandiji, prikriveni islednik je u istoj ćeliji igrao ulogu zatvorenika. Oni su stupili u kontakt, koji su održali i nakon što je Nedeljkovski pušten iz pritvora. Otkriveno je da je sada osuđeni Raško Mladenović u Roterdamu nakon krađe predao Nedeljkovskom dve slike i da je zauzvrat dobio 40.000 evra. U maju 2011, po nalozima Pekovića, kako je utvrđeno i presudom, Nedeljkovski „stupa u kontakt sa Goranom Malojčićem, kako bi ovaj preko Davida Šekularca posredovao u prodaji umetničke slike Dečak u crvenom prsluku za iznos od pet miliona evra“. Kao dokaz da imaju sliku dostavili su njene fotografije narezane na disk. Tada se uključuju prikriveni islednici sa pseudonimima Robi i Andi. Oni dolaze u Beograd i sastaju se sa Nedeljkovskim u hotelu In 10. aprila 2012. i predaju mu 1,4 miliona evra, nakon što im je on predao na disku narezane fotografije slike Dečak u crvenom prsluku. Goran Radivojević je stajao ispred hotela, da proveri da nema policije u blizini. Dan kasnije deo novca Radivojević nosi Pekoviću. Sutradan, 11. aprila 2012. Nedeljkovski od agenta Robija preuzima još 400.000 evra u Ulici  Mileta Jovanovića Cerovca u naselju Kaluđerica, gde je i živeo. Prethodno je u krov automobila reno, parkiranog u istoj ulici, ugradio ukradenu sliku. U blizini je živeo i vođa kriminalne grupe, Peković. Nedeljkovski u tom renou sa Robijem odlazi iz njegove ulice do prikrivenih islednika, Andija i VE 480, čiji se pseudonim ne navodi, u Ulicu Smederevski put kod broja 37, gde preuzima još milion evra. Zatim je istim automobilom, u čijem krovu je bila slika, prevezao milion evra nazad u svoju kuću u Ulici Mileta Jovanovića Cerovca. Uhapšen je kada je ponovo krenuo sa Robijem istim renoom da Dečaka u crvenom prsluku preda isledniku Andiju. Istog dana, pretresom prostorija, kod Nedeljkovskog je pronađeno milion evra, a kod Ivana Pekovića 490.000 evra, 64.260 švajcarskih franaka i pištolj kolt agent 38 specijal sa šest metaka u njemu i još 38 metaka pored. Nedostajalo je tačno 1.217.286,7 evra od 2,8 miliona evra, koliko je dato da se namame lopovi. Taj novac je Fondacija E.G. Buhrle preko kantonalnog tužilaštva Ciriha predala u kancelariji srpskog Tužilaštva za organizovani kriminal. Novac je predat srpskom tužilaštvu nakon što su se prikriveni islednici dogovorili o primopredaji slike Dečak u crvenom prsluku. Takođe Fondacija E.G. Buhrle je u novembra 2008. obezbedila i 460.000 evra za otkup slike Grof Lepik i njegove ćerke i taj novac nikad nije pronađen. Na predlog Tužilaštva za organizovani kriminal, sudija za prethodni postupak Specijalnog suda u maju 2012. Ivanu Pekoviću je zabranio otuđenje, opterećenje i svako drugo raspolaganje nepokretnom imovinom u Beogradu, a na tom spisku su pet stanova, četiri poslovna prostora, dve zgrade i pet katastarskih parcela, koje po slobodnoj proceni tužilaštva vrede oko milion evra. Oduzimanjem i prodajom te imovine, zajedno sa novcem pronađenim kod Pekovića i Nedeljkovskog mogao bi da se vrati veći deo sume koju je Fondacija E.G. Buhrle obezbedila da bi vratila ukradene slike. Fondaciji, međutim, nije odmah vraćen ni novac pronađen kod lopova, već tek kada je pokrenula postupak pred sudom. Do danas nije obeštećena od imovine osuđenih lopova za novac koji kod njih nije pronađen. Srpski sud je kasno, tek kada su istekli svi rokovi, obavestio švajcarsku fondaciju da ima pravo da vodi parnični postupak za nadoknadu novca, koji nije pronađen. Do danas nije otkriveno šta se desilo sa nedostajućih 1,68 miliona evra - 1,22 miliona evra za Dečaka u crvenom prsluku i 460.000 evra za Grofa Lepika i njegove ćerke. Zanimljiv je svakako i podatak da je za prijem službene pošte preduzeća Ika pek 13. februara 2014. upisana adresa u Vranjskoj ulici 8 na Zvezdari, u jednom od Pekovićevih objekata, za koji je tužilaštvo tražilo da se vlasniku zabrani da njime raspolaže. Uz to, Ika pek na svom sajtu navodi da je firma 2013. bila angažovana za spajanje šestospratnice u Dimitrija Tucovića 74 na gradsku kanalizacionu mrežu i vodovod, kao i za bravarske radove i uređenje terena, a i za zgradu na toj adresi tužilaštvo je tražilo zabranu otuđenja, jer je kao njen vlasnik bio upisan - Peković. Tužilaštvo za organizovani kriminal izrazilo je sumnju da je „organizator OKG (organizovane kriminalne grupe) Ivan Peković novac pribavljen vršenjem krivičnih dela pokušao da ’opere’ tako što ga je ulagao u legalne tokove, posredstvom svog privrednog društva, koje se bavi izgradnjom stambeno-poslovnih objekata u Beogradu“. Tužilaštvo je, takođe, tražilo od suda obaveštenje da li je pokrenuto izvršenje na nepokretnom imovinom osuđenih zbog novca koji nije pronađen, što je utvrđeno presudom. Za sada se ništa nije desilo. Peković je na slobodi, novac nedostaje, a Srbija se obrukala pred Švajcarskom. Tako se postupkom protiv Pekovića i njegove kriminalne grupe sada šalje neobična poruka. Umesto izreke da je „pravda spora, ali dostižna“, u ovom slučaju pre bi moglo da se kaže da pravda jeste spora, uz to izgleda i nedostižna, a da se kriminal, po svemu sudeći, i te kako isplati. Vuk Z. Cvijić