Čekajući najvažniji poziv

Nacionalni dan donora obeležava se 6. juna. Tim povodom je u organizaciji udruženja „Zajedno za novi život” u galeriji RTS-a otvorena dvonedeljna izložba fotografija „Život na dar”. Koncept izložbe je jednostavan: na tankim panoima, u kategorijama pre i posle, posložene su fotografije. One od pre pokazuju uske bolničke hodnike, hirurška odela, napregnute vene, u njih zabodene debele igle, krhkost, međutim, i snagu ljudi tokom lečenja. Na fotografijama posle transplantacije, koje su nastale u poslednjih nekoliko meseci, tokom priprema za obeležavanje Dana donora, uslikani su zdravi, izlečeni ljudi, a pored su ispisane njihove priče koje često liče na buđenje iz košmarnog sna. „LJudi misle da smo mi koji dobijemo organ jaki i hrabri, ali su ti ljudi koji u najtežem trenutku potpišu saglasnost (za kadaveričnu transplantaciju organa, prim. aut.) još jači, jer su smogli snage da tada misle i o drugima“, stoji u tekstu pored portreta mladića kome je presađena jetra. Dan donora je u Srbiji ustanovljen 2016, od kada se i obeležava. Međutim, broj transplantacija se nesrazmerno ovome smanjuje, pa je prema podacima Uprave za biomedicinu u 2017. obavljeno 92, a od oktobra 2021. nijedna. Koliko je ova situacija zabrinjavajuća možda je najočitije ako se uzme u obzir da su ljudi koji se nađu na listi čekanja za presađivanje organa u stalnoj pripravnosti i uvek dostupni, jer „najvažniji poziv” može da se desi bilo kada – ili bi bar tako trebalo da bude. Od 2017. do danas u Srbiji je izvršeno 212 transplantacija, dok je u Republici Hrvatskoj samo u prošloj godini, uprkos pandemiji, obavljeno 268. Prema podacima Uprave za biomedicinu, na listi čekanja za transplantaciju jetre, bubrega i srca trenutno je 820 ljudi. Na svetskoj listi obavljenih transplantacija za 2019/20. godinu iza Srbije nalaze se samo još Pakistan, Venecuela i Etiopija. Ministarstvo zdravlja odgovornost za trenutno obustavljanje transplantacija prebacuje na teren zakonodavstva, a Ustavni sud je vraća, vraćajući Zakon o presađivanju ljudskih organa nadležnom ministarstvu, a ono dalje Skupštini – neoformljenoj. Naime, u maju prošle godine Ustavni sud je članove 23 i 28 zakona iz 2018. prema kome su svi građani Srbije potencijalni donori organa, izuzev ako se za života ne izjasne drugačije, proglasio neustavnim. Ustavni sud je Upravi za biomedicinu kao inicijatoru ovog zakona dao rok od šest meseci da izmeni sporne članove. Kako do toga nije došlo, poslednja transplantacija organa je izvršena pre osam meseci, i po svemu sudeći čekaće se sazivanje nove Skupštine da bi se iznova počelo sa kompletnom procedurom. Za to vreme ljudi koji su na listama za presađivanje organa prepoznaju se kao žrtve birokratije i nefunkcionalnog sistema i apeluju na javnost jer su predugo ostavljeni na čekanju. Državni sekretar Ministarstva zdravlja Predrag Sazdanović je u izjavi za Euronews naznačio da su u međuvremenu pripremljene izmene spornih članova i da su bile podnete i prethodnom sazivu parlamenta, ali da njihovo usvajanje nije stiglo na red. Odluku Ustavnog suda nije želeo da komentariše, ali je jeste poistovetio s ograničenjem u radu. S druge strane, opravdano se očekivalo da operacije teku po planu na osnovu slova starog Zakona do usvajanja izmena, što je do sada bila praksa. „Naši koordinatori na terenu se s pravom pitaju da li su u zakonskom problemu ako insistiraju na tome da postoji saglasnost porodice za doniranje organa. Dakle, možemo da konstatujemo da ukoliko postoji saglasnost porodice za kadaveričnu transplantaciju organa, to će se i sprovoditi u svim našem transplantacionim centrima“, rekao je Sazdanović. Stvar je daleko ozbiljnija kada se iza predrasuda, birokratske pogreške, velikih brojeva i dugih spiskova ukažu stvarne osobe – prijatelji, roditelji, deca; realne porodice koje se bore da ostanu na okupu. Skretanje pažnje na njihovu svakodnevicu, često ostajanje u bolnici, izostajanje sa posla i iz škole, suočavanje sa mnogim drugim ograničenjima i neprijatnostima koje bolest donosi sa sobom, jedan je od osnovnih motiva izložbe organizovane povodom Nacionalnog dana donora. Na jednoj izloženoj fotografiji je devojka koja se uspela uz planinu i na njenom vrhu razvila belu zastavu s natpisom In Honor of my Donor (U čast mom donoru). Da je na fotografiji, kojim slučajem, drugačija zastava, ništa ovde ne bi bilo više naročito do jednog uobičajenog: bravo za izuzetan uspon! Mlada devojka, sportski tip, sportski odevena, pozira na vrhu planine. Međutim, iznad ove fotografije su druge dve, skoro deceniju starije, na kojima je ista osoba. Devojčica u bolničkoj sobi, u spavaćici, uz pomagalo za hodanje, prikopčana cevčicama za kese. Tu je i tekst: „Sandra Živković (1991), pacijentkinja sa presađenim plućima. Iz veštačke kome u novi život zahvaljujući plućima nepoznatog donora. Danas, posle devet godina dišem tim istim plućima i čuvam uspomenu na svog donora organizujući planinarski uspon In Honor of my Donor.“ Drugi deo postavke izložbe u galeriji RTS-a čine video-zapisi u kojima lekari, članovi timova za transplantaciju, govore o presađivanju organa, o počecima ove grane medicine u Srbiji, sedamdesetih godina prošlog veka, o ogromnom značaju i prednostima transplantacije, kao i o problemima sa kojima se stručnjaci suočavaju u praksi. Lekari najveći problem vide u nedovoljnom broju donora. Zbog svega tri donora na milion stanovnika, Srbija ne može da bude članica Eurotransplanta, međunarodne mreže za transplantaciju organa. Pretpostavlja se da su predrasude usled nedovoljne informisanosti, ali i odsustvo aktivne kampanje osnovni razlozi. Upućen je poziv za podršku predstavnicima verskih zajednica koje zvanično podržavaju čin zaveštanja organa kao najveći izraz čovekoljublja. Još je patrijarh Pavle doniranje organa nazvao „najvećim činom jevanđeoske ljubavi“. Ipak, često podsećanje na argument da je u katoličkim zemljama svest o darivanju organa porasla u skladu sa papinim javnim zalaganjem – u Italiji, Hrvatskoj ili Španiji, recimo – ukazuje da postoje veća očekivanja prema poglavarima SPC. Doktorka Emilija Nestorović, načelnica Odeljenja za transplantaciju srca i mehaničku cirkularnu potporu srcu UKCS, jedna je od lekarki koje se pojavljuju u edukativnom delu postavke „Život na dar”. Doktorka Nestorović govori za NIN da je neophodno u društvu osvestiti značaj darivanja organa, jer je izostanak donorstva najveći problem za napredak u ovoj oblasti. „Zbog toga je potrebna kontinuirana edukacija koja treba da počne od osnovnog obrazovanja. Neinformisanost je temelj za nastanak nerealnog straha i postojanje predrasuda koje negativno utiču na transplantacioni program. Do 1950. godine smrt je definisana kao prestanak rada srca i prestanak disanja. Napretkom medicine, otvaranjem jedinica intenzivne nege, korišćenjem respiratora, mi smo danas u mogućnosti da privremeno održavamo funkciju pluća i drugih organa kod pacijenata koji su moždano mrtvi. Dakle, moždana smrt nema nikakve veze sa komom. Kada govorimo o komi, govorimo o oštećenju moždane kore. U drugom slučaju radi se o prekidu disanja, prekidu rada srca, i drugih organa, ukoliko privremeno ne uspemo da pomoću lekova i mašina održavamo njihovu funkciju, da bi ti pacijenti mogli da budu donori, ali smo u mogućnosti da to uradimo u kratkom vremenskom periodu, od 24 do 48 sati. Kada čovek vidi člana svoje porodice kako diše, kako mu rade srce, jetra, pluća, a seti se štetnih, neistinitih i senzacionalističkih naslova, poput ’pacijent se probudio iz smrti’ to otežava naš rad“, kaže Nestorović. S druge strane, iako je do zvaničniih podataka o broju traženih saglasnosti veoma teško doći, pojedini medicinski radnici napominju da se postotak potvrdnih odgovora kretao oko 75 i 80 odsto. No, izostanak jasne strategije, čiji su odluka Ustavnog suda i podnošenje predloga izmena Zakona parlamentu koji je praktično bio na isteku samo jedan od pojavnih oblika, otežava i ispitivanje građanske solidarnosti u realnim okolnostima. Pa opet, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Mirsad Đerlek je na otvaranju izložbe napomenuo da je optimista, i to na osnovu strateškog opredeljenja zasad tehničke i naredne Vlade Srbije, koje podrazumeva unapređivanje zdravstvenog sistema. S više strana je iskazana želja da se sa ovim procedurama nastavi, moglo bi da se kaže: svi su za. Mediji izveštavaju, lekari apeluju, država zvanično podržava, a i organizovana izložba, pored jednog vida zahvalnosti koju nekadašnji pacijenti osećaju prema svojim donorima, predstavlja pokušaj edukacije i približavanja problema javnosti. Ipak, postoji raskorak između deklarisane želje i namere i rezultata s druge strane. I na kraju, bilo koji oblik društvenog života i njegovog ispoljavanja, i konačno učestvovanja u njemu, na izvestan način predstavlja i jedinstveni dogovor pojedinaca među kojima se očekuje određena doza poverenja. Ono je osnova za ublažavanje društvene anksioznosti, neophodno je za bilo kakvo delovanje i nasušno je u mnogim aspektima u kojima je čovek, naposletku, upućen – na čoveka. Poverenje u drugu osobu, osobu s kojom se gledaš u oči, čiji glas ti postane prepoznatljiv, nekako se, s manjim ili većim rizikom, uspostavi. Ali kako steći poverenje u sistem? Može se reći da ljudi koje ovakva situacija najdirektnije pogađa i ne razmišljaju o krivici, odgovornosti i poverenju. NJima je jedino stalo da sebi ili nekom članu svoje porodice produže život. Savez organizacija bubrežnih invalida Republike Srbije, Udruženje transplantiranih Vojvodine „Pantransplant“, Udruženje dece bubrežnih bolesnika i transplantiranih osoba „Sve za osmeh“ i Udruženje transplantiranih i pacijenata na listi čekanja „Donorstvo je herojstvo“ zato su odlučile da se apelom direktno obrate najvišim dostupnim instancama – ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru, premijerki Ani Brnabić i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. Ostaje da vidimo da li će to biti dovoljno. Ivana Slavković