Živimo u zatvoru digitalizacije

Roman Iz pepela je već peti roman Aleksa Šulmana, ali prvi koji je izazvao pažnju kritike i publike u svetu. Veoma brzo nakon objavljivanja u Švedskoj postao je internacionalni bestseler, a preveden je na više od 30 jezika. Šulman ima dugogodišnju uspešnu karijeru novinara, producenta i televizijskog i radio voditelja. Od 2012. godine vodi najpopularniji švedski podkast Alex & Sigges sa nekoliko stotina hiljada slušalaca svake nedelje. Potiče iz veoma ugledne porodice. NJegov deda Sven Stolpe bio je tokom XX veka uticajni švedski intelektualac i autor. Otac Alen Šulman, takođe je imao veoma značajnu karijeru novinara, voditelja i producenta. Književni debi imao je 2009. godine, sa ostvarenjem Požuri da voliš (Hurry to Love), a njegov treći roman Zaboravi me (Forget me), proglašen je za knjigu godine u Švedskoj 2017. godine. U septembru ove godine očekuje se premijera filma rađenog po njegovoj četvrtoj knjizi, Spali sva moja pisma (Burn All My Letters). Film je režirao švedski reditelj Bjorn Runge, poznat po ostvarenju Žena (The Wife) za koji je Glen Klouz nominovana za Oskar za glavnu žensku ulogu. U intervjuu za NIN, obezbeđenog posredstvom Vulkan izdavaštva, Šulman ističe da bi upravo roman Spali sva moja pisma voleo da publika u Srbiji ima priliku da pročita nakon romana Iz pepela. „Taj roman je od svih mojih knjiga ostvario najveći uspeh u skandinavskim zemljama. U Švedskoj je prodat u 300.000 primeraka. Tu knjigu volim, pre svega jer je nastala na meni intimno značajan način. Moj deda Sven Stolpe i baka Karlin Stolpe imali su dug i skladan brak. Ali, pre nekoliko godina, sasvim slučajno, našao sam ljubavnu prepisku moje bake sa najvećim oponentom mog dede, pesnikom, takođe značajnim švedskim autorom kao što je bio i moj deda. Ta pisma su bila toliko lepa, da sam roman izgradio na njima. U pitanju je ljubavna priča, ali tragična. Zato bih voleo da srpska publika ima priliku da je pročita“, objašnjava Šulman. Ovaj roman će se uskoro pojaviti u knjižarama u Nemačkoj i Poljskoj. Ali, vrata vaše internacionalne karijere je otvorio roman Iz pepela, koji  je sada dostupan i čitaocima u Srbiji. Šta je, prema vašem mišljenju, bio razlog da baš ova vaša knjiga zainteresuje izdavače u svetu? Želeo sam da budem pisac od svoje jedanaeste godine. Svoju prvu knjigu sam napisao kada sam imao 17. Odbili su je svi izdavači. Isto se dogodilo i sa drugom. Zbog toga sam zaista patio, mislio sam da nikada neću postati pisac. Onda je došlo vreme digitalnih medija, kada sam shvatio da, ako niko neće da objavi ono što pišem, mogu „sam sebe“ da objavljujem. Tako sam počeo da pišem blog. LJudima se dopadalo ono što sam tu pisao i zahvaljujući tome, kada sam imao 33 godine, došao sam u priliku da izdam svoju prvu knjigu. U pitanju je bila autobiografija, kao i sledeće četiri moje knjige. Iz pepela je prva knjiga koju sam napisao koja je žanrovski fikcija. Možda je to bilo presudno da se izdavači zainteresuju. Junaci romana su tri brata. Vi imate dva brata. To ukazuje i da u ovom romanu ima dosta autobiografskog. Koliko i u kojim aspektima? Da, iako u ovoj priči ima dosta detalja i aspekata koji su izmišljeni, ovo jeste moja priča. Mogu da vidim sebe u Benjaminu i mogu da vidim svoju braću, Niklasa u liku Nilsa i Kelea u liku Pjera. Uostalom, ovu priču je i inspirisao momenat kada smo braća i ja, povodom sahrane naše majke, u fioci njenog ormarića pronašli pismo naslovljeno Za moje sinove, ako umrem. Bio je to najčudniji momenat mog života – nas trojica na krevetu naše majke, dobijamo poruku „sa one strane“. U knjizi Iz pepela dečaci odrastaju u prirodi, zelenilu, igrajući se onim što nađu u okruženju. Deca danas za igru više koriste onlajn sredstva. Kakav je vaš stav prema tome? Da li smatrate da je digitalizacija dobra ili loša za nas, posebno za nove generacije? Ne mogu da kažem da sam protivnik digitalizacije, ali u svemu tome vidim i mnogo loših strana. Čitao sam nedavno knjigu u kojoj se kaže: „Nisi izgubio koncentraciju, ukrali su ti je!“ Pri tome se navodi i naučni dokaz da su nam, ako prekinemo nešto što trenutno radimo da bismo pogledali poruku ili Instagram, potrebna 23 minuta da bismo se vratili na nivo koncentracije i kreativnosti koji smo imali u trenutku kada smo prekinuti. U svetu u kome mi danas živimo sve vreme nas nešto prekida i nikada ne dolazimo do tog nivoa koncentracije. Mislim da je to veoma zabrinjavajuće. Da li ste našli način da se tome oduprete? Na neki način jesam. Već pet godina nemam mobilni. Ali, to mi istovremeno predstavlja i problem jer je u Švedskoj mobilni potreban za sve, od plaćanja parkinga, računa, karte za autobus, do koda za obdanište … To je jedna vrsta zatvora u kome se nalazimo. Da sada imam telefon dok razgovaramo, s vremena na vreme bih ga pogledao, a to je tako nepristojno. Mrzeo sam da vidim sebe u tim situacijama. Zato mislim da je moja odluka da se oslobodim ajfona najbolja odluka koju sam doneo.  To je na neki način neobično jer već dugo vodite podkast Alex & Sigges, te bi se dalo pretpostaviti da ste „onlajn osoba“? U osnovi ja nisam socijalna osoba, u mnogim situacijama sam stidljiv i ne znam kako da pričam s ljudima. Malo ljudi zna da produkcija podkasta podrazumeva dosta pisanja. Za svako snimanje mi je potrebno oko 10 sati za izradu  scenarija jer želim da budem dobro pripremljen, da ponudim kvalitetan sadržaj, ne želim da koncept emisija bude „dva čoveka koja pričaju šta im padne na pamet“. Sve što radim ima veze sa pisanjem, bilo da to postane knjiga ili podkast ili kolumna koju pišem za dnevni list. Znači, sve počinje i završava tako što smo tu moj kompjuter i ja i želja da ispričam neku priču. U Švedskoj ste već poznati pisac, producent, voditelj, novinar. Kako ste doživeli popularnost u svetu? Kao da sam počeo sve od početka. Kao da ponovo imam 19 i želim da pišem knjigu. To je veliki izazov, jer sam navikao da u Švedskoj moje knjige imaju dobar odjek. Ali, sada, u inostranstvu,  ja sam debitant i nikog nije briga. Kada sam išao u Nemačku, u Berlin, na čitanju moje knjige pojavilo se sedmoro ljudi. I za mene i za izdavača to je bilo prilično neprijatno. Dan nakon toga smo imali zakazano drugo čitanje i zaista sam se plašio da će se ta situacija ponoviti. Zato sam na Instagramu pozvao Šveđane koji su u tom  momentu u Berlinu da dođu. Pojavilo se 400 ljudi. Moj izdavač je bio oduševljen, pitao se odakle svi ti ljudi. Nije znao da su svi Šveđani. Ali, nadam se da će ovo biti priča koja traje, jer zaista mi se dopada da imam šansu da budem povezan sa celim svetom. To daje novi smisao mom pisanju. I veoma sam srećan zbog toga. Imate li uzore u književnosti ili autore koje najviše volite da čitate? Zaista volim  poeziju. Moj najveći idol je švedski pesnik Tomas Transtremer. Volim i Pabla Nerudu. Da li sada radite na nekom romanu? Da, sada završavam sledeći roman Stanica u Malmi, koji se dešava u vozu. Pratim tri priče, a čitalac tek na kraju saznaje kako su one povezane. Taj roman bi trebalo da izađe ove jeseni. Marija Mladenović