Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   27.06.2022. 02:17
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Нас два брата оба ратујемо

Иронија је да се Весић, упркос озбиљном терету минулог рада, извуче без одговорности, а да се Шапић натовари његовим бременом и покуша да се докаже у немогућим условима. Али, оно што је тражио то је и добио

Вероватно ни Горан Весић ни Александар Шапић, пре само неколико месеци, нису могли ни да замисле да ће тренутак кад један напушта Стари двор и кабинет градоначелника, а други се у њега усељава, изгледати баш овако. Политичка математика понекад изненади и највештије калкуланте, па се коло среће изненада окрене на непредвиђен и готово циничан начин. И онда они који су с разлогом виђени као губитници одједном васкрсавају, док добитницима позлата спадне пре него што су се и попели на трон. Ту судбину поделила су два партијска друга, различитих политичких темперамената још из доба жутих. Један егзалтиран, други резервисан, један хиперактиван, други помало тром али одлучан, они су се у различитим временима и околностима из сличних разлога нашли у највећој и најмоћнијој странци. Мање због саме странке а много више због њеног првог човека који је, опет, имао своју рачуницу. Ових дана ево их, боре се за своју нову политичку будућност. Само да не буде као у песми: Нас два брата оба ратујемо, не плач’ мајко ако погинемо. Ко ће, ипак, да буде успешнији тек ћемо да видимо.

Горан Весић није без политичког инстинкта и искуства. Он је још 2013. године терен за свој велики трансфер из ДС у СНС поплочао обилатим хваљењем Александра Вучића и његовим поређењем са Зораном Ђинђићем. То је Вучићу у првим годинама власти нарочито годило, кад је газио демократе а присвајао Ђинђићеве метафоре и надао се подршци либерално оријентисане елите. Весић је ту услугу, на изборима 2014, наплатио местом градског менаџера и помоћника градоначелника Синише Малог, гле чуда, његовог некадашњег партијског друга из ДС. Није Вучић занемарио ни Весићево лукавство, ни амбицију, ни добро познавање технологије управљања и зато га је толико дуго задржао на месту заменика градоначелника. Дао му је власт, али не и славу до које му је стало. Зато је решио да је сам обезбеди. Упркос катастрофалним резултатима у управљању градом, порадио је на личном маркетингу, активирао се на Тик-Току, снимао шашаве спотове, правио палачинке у шатоу, засмејавао публику покушавајући да говори кинески или да вози своју покретну канцеларију „Весићмобил“. И успело је. Иако се није домогао места на зиду Скупштине града Београда, где су фотографије свих градоначелника, по његовом расположењу рекло би се да миран чека дан конституисања Владе Србије у којој му се, по свему судећи, смеши место којим ће бити задовољан. Јер, има Весић још потенцијала и вештина на које Вучић може да рачуна.

У случају Шапића, опет, Вучићева рачуница је од почетка била једноставна. Проценио је, ономад, да му је боље да Шапићеве гласове има на својој листи, а заузврат да му отвори политичку перспективу и заголица машту. То га, уосталом, нити шта кошта нити обавезује. И тако је и било. Шапић је на жртвеник своје будуће политичке каријере, у пролеће 2021, ставио странку Спас са којом је неприкосновено владао Новим Београдом, не скривајући амбицију да води и престоницу. И сад смо ту где смо. Шапић је градоначелник. Али ако Вучић испуни и обећање које је дао Драгану Ђиласу, неће се дуго задржати на тој функцији и неће имати много времена да оствари своје снове и „направи град у коме ће бити лепо живети“. А то опет значи и да неће имати много простора да подиже своју популарност, која је овог тренутка нижа него што је икад била. Ако томе додамо перспективу погоршања економске ситуације и проблеме са грејањем, превозом, инфлацијом, растом цена, уз све друге невоље које чекају Београд на јесен, а које ће испостављати еколози, урбанисти и опозициони одборници, може ово за Александра Шапића испасти у ствари Пирова победа.

Иронија је, дакле, да се бивши заменик градоначелника Горан Весић, упркос озбиљном терету минулог рада, извуче без одговорности, и да ову фазу у својој неуспешној каријери заврши раздрагано, пун ентузијазма и уверења да његово време тек долази, а да се Александар Шапић натовари његовим бременом и без нарочите страначке подршке покуша да се докаже у готово немогућим условима. Али, оно што је тражио то је и добио. Слику на зиду, у холу градске скупштине. И парадокс, да је његов једини спас посвађана опозиција која може да изгуби шансу да победи на изборима за град Београд, ако их буде за пола године.



Весна Малишић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Дијана Хркаловић, бивша државна секретарка МУП, о наводима да је организовала завереничку групу

Верујте ми да умало заједно и мождани и срчани удар нисам добила због тих навода... Мени је срце препукло. Буквално. Ја толико дивљење и поштовање осећам према њему (Вучићу) да је мени то нанело толики неизрецив бол. Тај човек је мој идол, ја не знам како то досад није већ очигледно јасно. Мој идол! Ја сам поносна на њега. Поносна што нас он води као председник. Какав је то патриота, генијални лидер…

Прочитајте све мисли
bg