Nas dva brata oba ratujemo

Verovatno ni Goran Vesić ni Aleksandar Šapić, pre samo nekoliko meseci, nisu mogli ni da zamisle da će trenutak kad jedan napušta Stari dvor i kabinet gradonačelnika, a drugi se u njega useljava, izgledati baš ovako. Politička matematika ponekad iznenadi i najveštije kalkulante, pa se kolo sreće iznenada okrene na nepredviđen i gotovo ciničan način. I onda oni koji su s razlogom viđeni kao gubitnici odjednom vaskrsavaju, dok dobitnicima pozlata spadne pre nego što su se i popeli na tron. Tu sudbinu podelila su dva partijska druga, različitih političkih temperamenata još iz doba žutih. Jedan egzaltiran, drugi rezervisan, jedan hiperaktivan, drugi pomalo trom ali odlučan, oni su se u različitim vremenima i okolnostima iz sličnih razloga našli u najvećoj i najmoćnijoj stranci. Manje zbog same stranke a mnogo više zbog njenog prvog čoveka koji je, opet, imao svoju računicu. Ovih dana evo ih, bore se za svoju novu političku budućnost. Samo da ne bude kao u pesmi: Nas dva brata oba ratujemo, ne plač’ majko ako poginemo. Ko će, ipak, da bude uspešniji tek ćemo da vidimo. Goran Vesić nije bez političkog instinkta i iskustva. On je još 2013. godine teren za svoj veliki transfer iz DS u SNS popločao obilatim hvaljenjem Aleksandra Vučića i njegovim poređenjem sa Zoranom Đinđićem. To je Vučiću u prvim godinama vlasti naročito godilo, kad je gazio demokrate a prisvajao Đinđićeve metafore i nadao se podršci liberalno orijentisane elite. Vesić je tu uslugu, na izborima 2014, naplatio mestom gradskog menadžera i pomoćnika gradonačelnika Siniše Malog, gle čuda, njegovog nekadašnjeg partijskog druga iz DS. Nije Vučić zanemario ni Vesićevo lukavstvo, ni ambiciju, ni dobro poznavanje tehnologije upravljanja i zato ga je toliko dugo zadržao na mestu zamenika gradonačelnika. Dao mu je vlast, ali ne i slavu do koje mu je stalo. Zato je rešio da je sam obezbedi. Uprkos katastrofalnim rezultatima u upravljanju gradom, poradio je na ličnom marketingu, aktivirao se na Tik-Toku, snimao šašave spotove, pravio palačinke u šatou, zasmejavao publiku pokušavajući da govori kineski ili da vozi svoju pokretnu kancelariju „Vesićmobil“. I uspelo je. Iako se nije domogao mesta na zidu Skupštine grada Beograda, gde su fotografije svih gradonačelnika, po njegovom raspoloženju reklo bi se da miran čeka dan konstituisanja Vlade Srbije u kojoj mu se, po svemu sudeći, smeši mesto kojim će biti zadovoljan. Jer, ima Vesić još potencijala i veština na koje Vučić može da računa. U slučaju Šapića, opet, Vučićeva računica je od početka bila jednostavna. Procenio je, onomad, da mu je bolje da Šapićeve glasove ima na svojoj listi, a zauzvrat da mu otvori političku perspektivu i zagolica maštu. To ga, uostalom, niti šta košta niti obavezuje. I tako je i bilo. Šapić je na žrtvenik svoje buduće političke karijere, u proleće 2021, stavio stranku Spas sa kojom je neprikosnoveno vladao Novim Beogradom, ne skrivajući ambiciju da vodi i prestonicu. I sad smo tu gde smo. Šapić je gradonačelnik. Ali ako Vučić ispuni i obećanje koje je dao Draganu Đilasu, neće se dugo zadržati na toj funkciji i neće imati mnogo vremena da ostvari svoje snove i „napravi grad u kome će biti lepo živeti“. A to opet znači i da neće imati mnogo prostora da podiže svoju popularnost, koja je ovog trenutka niža nego što je ikad bila. Ako tome dodamo perspektivu pogoršanja ekonomske situacije i probleme sa grejanjem, prevozom, inflacijom, rastom cena, uz sve druge nevolje koje čekaju Beograd na jesen, a koje će ispostavljati ekolozi, urbanisti i opozicioni odbornici, može ovo za Aleksandra Šapića ispasti u stvari Pirova pobeda. Ironija je, dakle, da se bivši zamenik gradonačelnika Goran Vesić, uprkos ozbiljnom teretu minulog rada, izvuče bez odgovornosti, i da ovu fazu u svojoj neuspešnoj karijeri završi razdragano, pun entuzijazma i uverenja da njegovo vreme tek dolazi, a da se Aleksandar Šapić natovari njegovim bremenom i bez naročite stranačke podrške pokuša da se dokaže u gotovo nemogućim uslovima. Ali, ono što je tražio to je i dobio. Sliku na zidu, u holu gradske skupštine. I paradoks, da je njegov jedini spas posvađana opozicija koja može da izgubi šansu da pobedi na izborima za grad Beograd, ako ih bude za pola godine.