Pokojnici za potkusurivanje

Mala je ova Srbija za takva dva pokojnika. Oni i mrtvi više dele, nego što ovi živi sastavljaju. NJihov je potencijal veći, a ideološki program jači i ukusniji od svega što se na političkoj trpezi u Srbiji trenutno može probati. Na održavanju njihovih harizmi, na stvaranju mitova i legendi, na podgrevanju teorija zavere radi se uporno, marljivo, sa misionarskom predanošću. Otud je razumljivo što se sve glasnije čuju, s jedne strane, oni koji prete da ćemo „Miloševića od blata praviti“ i drugi koji se pitaju „zašto u školskim učionicama nema Đinđićevih slika“. Nije važno da li se kolone nadahnjuju pod lipom u Požarevcu ili u Aleji velikana u Beogradu, važno je da se ništa korisno ne radi, da se orijentalnim mirom i strpljenjem pretrajava u ideji da Srbija ostane poludržava i nedovršeno društvo i da sve što može biti završeno ostane dopola urađeno, ni riba ni devojka, nešto zauvek između. Tako nam je od Solunskog procesa Apisu, do danas. Sada je već sasvim izvesno: politička pozadina ubistva Zorana Đinđića, ako je uopšte postojala i ako scenario za krvavi epilog nije napravljen u inostranstvu, nikada neće biti razjašnjena. Neće, jer sem porodice pokojnog premijera, nema ni stranke, ni institucije kojoj je potpuna istina potrebna. Ovakva kakva je, izvesno je, Srbija istinu niti zaslužuje, niti bi je mogla podneti. Jer, ko i šta smeta državi, čitajte Demokratskoj stranci i Vladi, da do kraja sprovedu istragu o atentatu. Da izdejstvuju poništenje suđenja ako nije valjalo. Da naprave novi anketni odbor ako je prethodni nešto prevideo. Da saslušaju svakog dostupnog političara, kriminalca, jataka ili simpatizera ako sumnjaju da je nešto prećutao... Da li su se demokratama, policiji i sudovima na putu ka istini isprečili Koštunica i DSS sa šest odsto podrške u biračkom telu? Smešno. Naravno da nisu. Sve mogu, ali neće, jer jednačina političke nekrofilije kaže: ako nema zavere, građenja mita o zaveri ili dežurnog krivca za atentat među političkim protivnicima, o čemu bi pričali početkom svakog marta? Kojom bi se Đinđićevom ostvarenom vizijom mogli pohvaliti? Modernom, a ne partijskom državom, investicijama, a ne zaduženošću do guše, novim radnim mestima, a ne novim narodnim kuhinjama, aparatom sposobnih, a ne podobnih? Čime? Šta bi sadašnji predsednik države i šef DS-a mogao da kaže? Ili baš toliko pleni pojavom, pa veruje da ne mora ni da priča, da objašnjava kako preko noći njegovi zlatni dečaci postaju vlasnici televizija, a zlatne devojčice stiču ambasadorska mesta... Da pokaže da vladu rekonstruiše tako da baš ništa ne promeni, da raju i dalje harače „dulići i uveoci.“ Da objasni da je u Srbiju od 2000. godine po raznim osnovama ušlo više od 100 milijardi dolara, a da se relacija Beograd - Lajkovac (70 km) vozom prelazi za dva sata, da nema ni puta, ni fabrike, ni njive, ni nove pekare... Ako nekim slučajem ne bi bilo uverenja o široj zaveri oko streljanja premijera, gde bi svakog marta nastupala grupa šlager-politikanata koja se, gle čuda, kako vreme odmiče sve jasnije seća svakog detalja o Đinđiću, onih koji kako godine prolaze sa Đinđićem prelaze na „ti“, a politička posela počinju sa „Ja i Zoran...“ Šta je udobnije za Čedomira Jovanovića nego da još neku godinu šeta pod senkom Đinđića. Da ga uvek citira kad mu odgovara i da ga uvek prećuti kad je politički lukrativno. Ko bi se danas setio da je Beba Popović živ, da Đinđić nije mrtav? Utoliko je upinjanje da se Koštuničin kažiprst navuče na oroz puške iz koje je streljan Đinđić politički evergrin. Tačnije, svakog marta ista pesma, s tim što je sada galama veća. Razumljivo je, blizu su izbori. NJegovo veličanstvo Koštunica, poslovično mrzovoljan, lenj i da se brani, ali valjda nažuljan kao graškom sa onih šest posto podrške, ovog puta se oglasio i požalio na politički progon. Mala je vajda što su se za „njegovu stvar“ zauzeli Ćosić, Bećković i Čavoški. Ne samo zato što su mu birači presudili već na dan Đinđićeve sahrane i što ga treba štošta propitati oko pobune JSO-a, nego i što će njihova intervencija plamen optuživanja tek rasplamsati. Javnost će se dodatno polarizovati, pa će sve izgledati kao jurnjava s one strane pameti, kao sudar Topalovića i Bilija Pitona u Kovačevićevim „Maratoncima“. Juriš na sve ili ništa, u tamu i veliki prasak, taman toliko da se u korist građana Srbije još dugo ništa korisno učiniti ne može. Milošević, Đinđić, Ćosić, Koštunica, Tadić, Nikolić, Šešelj, Čavoški... Kao u snu, na traci, živi izmešani sa mrtvima, isprepletenih ruku, drže nas u obruču zabluda, daleko od modernog sveta, daleko od ideje normalnosti. Odgovora na pitanje zašto živimo tako loše, nema. A kad se probudimo iz košmarnog sna, onda kreću mitinzi srpskih naprednjaka. Hrabro je organizovati masovne proteste u zemlji u kojoj ljudi vezuju sebi konopac oko vrata zbog neplaćene struje. Baš hrabro.