Vučić je izbor stranih sila

Hteo sam da se izložim, da izađem na crtu. Ako sam ja sa tri dijalize nedeljno u stanju da se angažujem, valjda će se izložiti i neko ko razmišlja kako su svi isti, ko time sebi racionalizuje kukavičluk - tako govori Duško Vujošević, nekada trofejni trener KK Partizan, nedavno nosilac liste „Ajmo, ljudi“ na beogradskim izborima. Borben karakter, koji je uvek prenosio na igrače, Vujošević doslovno plaća krvlju. Ali narušeno zdravlje ga ne sprečava da i u politici, kao nekad u košarci, traži najbolji recept za odbranu i napad; odbranu dostojanstva, napad na zlo. Formirana je nova gradska vlast, a vi ste nedavno izjavili da je Dragan Đilas predao Beograd u ruke naprednjacima. Kako to obrazlažete? U kampanji sam pokušavao da izazovem saradnju u opoziciji. U životu postoji reciprocitet ljubavi, mržnje, poverenja. Govorio sam da je svako ko je glasao za opoziciju, glasao za mene. Nikola Kojo, koga veoma volim, glasao je za Dobricu Veselinovića. „Kao da si glasao za mene, Nikola“, rekao sam. Računao sam na to da će i drugi tako razmišljati. Ali iz koalicije Dragana Đilasa i od nekih političkih analitičara stizali su glasovi da je loše glasati za nas, jer nećemo preći cenzus. Ti su analitičari Đilasovoj koaliciji predviđali više glasova nego što je dobila. Što svesno, što nesvesno, upotrebljeni su kako bi pokušali da izazovu određen rezultat, a ne da bi ga procenili. Video sam da unutar opozicije ljudi jedni druge smatraju rivalima. Veliki se novac dobija kada se pređe cenzus. Iznutra sam gledao saplitanje, a ne saradnju. Nekoliko puta sam pokušavao da pohvalim druge stranke, i jednom nam je odgovoreno podrškom, iz DSS. Ne slažem se sa njihovom ideologijom, ali političare delim na one koji se politikom bave zbog opštog dobra i one koji to čine zbog ličnih interesa. Miloša Jovanovića smatram čovekom koji opšte interese stavlja u prvi plan. SNS je objavio da ima većinu u Beogradu, 56:54. Đilas im je uzvratio da nemaju, i da je odnos 55:55. Imao je zapisnike sa svih biračkih mesta, imao je razne dokaze o nepravilnostima, pa je imao i takozvani ucenjivački potencijal. Ako nam je osnovni kriterijum bio da nema saradnje sa Vučićem, Đilas nije smeo da ide na sastanak sa njim bez konsultacija i bez svedoka. Mogao je da povede, na primer, Zorana Živkovića i Dobricu Veselinovića, da i oni znaju o čemu se na tom sastanku razgovaralo. Ovako su se Vučić i Đilas praktično sami dogovorili oko novih izbora na nekim biračkim mestima. Beograd je ključna pozicija za postepeno preuzimanje vlasti. Takođe moramo da ga spasavamo od investitorske arhitekture i gradnje, i od ogromnih ekonomskih razlika između ljudi koji padaju u siromaštvo i enormno bogatih, koji to ne postaju zato što su enormno sposobni, već zato što su bliski vladajućoj stranci. LJudi koji glasaju za opoziciju izlažu se riziku i niko ne sme time da se igra. Niko nema pravo da glasove tih ljudi troši tako što će sam preuzeti odgovornost i ući u saradnju sa Vučićem, kršeći osnovni postulat da je opozicija onaj ko sa Vučićem ne sarađuje pre konačnih rezultata izbora. Bio sam iznenađen njegovim odlaskom kod Vučića bez obzira na to što je deo opozicije već bio rezervisan prema njemu zbog autoritarnih sklonosti. Ne možemo se boriti protiv jedne autoritarne vlasti za drugu, bez obzira na to koliko je Đilas u taj projekat uložio. Opozicija se nije koncentrisala na to da „Ajmo, ljudi“ na ponovljenim izborima pređe cenzus, iako bi to značilo da dobija grad. Pozvao je Vladeta Janković, angažovao se Aleksandar Jovanović Ćuta, ali nisu svi. Vučić zna da se vlast ovde smenjuje na deset do dvanaest godina, pa je možda pokušao da se dogovori sa čovekom koga predviđa kao sledećeg nosioca vlasti, da uzajamno štite svoj kapital i ljude. Ne mislim da je Đilas izdajica, „agent spavač“, ali njegova navika da o svemu odlučuje bez demokratskog kapaciteta napravila je ozbiljnu štetu, i izbori su izgubljeni nakon što su se okončali. Da li je vaša koalicija i sama kriva? Jeste, više od drugih. Kasno smo pošli u kampanju, nismo imali kandidata za predsednika, jer bi i Boris Tadić bez podrške cele opozicije loše prošao, mada bi dobar kandidat za predsednika doneo dodatne glasove. Ali ponovljeni izbori su pokazali da opozicija čak ni radi pobede u Beogradu ne može da se ujedini i stane iza liste čiji bi prelazak cenzusa značio pobedu opozicije u gradu. Finala se najčešće dobijaju sa pola koša. Jedna lopta menja sudbinu. Mislite li da će biti novih izbora ili će SNS vladati tankom većinom? Sugerisao bih opoziciji da nije momenat za nove izbore, jer je mnogo ljudi razočarano. Neka prođe zima, pa će se možda pojaviti i neko treći. Da li žalite zbog odluke da učestvujete u političkoj utakmici? Drago mi je što sam se uključio u kampanju, što sam bio nosilac liste i na svojoj koži osetio kako funkcionišu današnja politika i opozicija. Zahvalan sam svim Beograđanima koji su izašli na izbore, pogotovo onima koji su glasali za pravu opoziciju. Zahvalan sam čak i onima koji su glasali za SNS iz uverenja, a ne zbog interesa ili pod pritiskom. U danima izbora dobio sam kovid, koji je u mom zdravstvenom stanju veoma opasan. Dobio sam ga jer sam se trošio. Gostujem na televiziji, a nemam ni iskustva ni teorijskog znanja o politici. To nije lako, kao što nije lako ni da ljudi poveruju da nešto radiš donkihotovski, bez materijalnih interesa, iz želje da pomogneš. Želeo sam da se vlast promeni, da promena vlasti postane normalna. I da se suzbije kriminal pod rukovodstvom države, koji se vidi i po tome što se krivična dela skrivaju, po tome kako se procesuiraju, po tome što su suđenja zatvorena za javnost, po tome ko su zastupnici na suđenjima i kako se kazne izbegavaju. Osećam obavezu da se zbog svog deteta borim za bolju državu. Sada vam ne manjka ni političke empirije. Da li ćete nastaviti politički angažman? U svakom slučaju ću nastaviti da pričam. Materijalne interese sam realizovao baveći se svojim zanatom, i ničim drugim. Zarađivao sam radeći u klubovima, bez učešća u transferima, uglavnom bez premija za trofeje. Kazna za to što sam otvoreno kritikovao „glavnu ulicu“ i branio Partizan jeste ta da ne mogu da radim u svojoj sferi, ni onoliko koliko mi zdravlje dopušta. Tadić me je pozvao da mu pomognem, jer smo prijatelji. Pogađa me to koliko je ljudi bilo oko njega dok je bio na vlasti, a sada nema skoro nikog. To govori i o njegovoj kadrovskoj politici, ali i o slabosti ljudi. Neke ljude je nasledio od Zorana Đinđića, grešio je i sam u izborima, ali dok je bio predsednik, išlo se ka nekakvoj demokratiji. Samo blesav čovek je mogao da očekuje da ćemo iz 2000. brzo da uđemo u stvarnu demokratiju. Ima poraza koji vode pobedi. Tada se išlo ka pobedi. Boris posle predsednikovanja nije uzeo ni apanažu. O njemu govori to što je posle dva predsednička mandata živeo u dugovima. Ponašanjem na vlasti zaslužio je da mu se pomogne, ali ljudi su slabi. Kada si na suncu, imaš oko sebe koga god hoćeš, kada dođe teško vreme, nikog nema. Znam i sam kako je to; uvek saosećamo sa onim ko ima slične probleme. On možda u vreme predsednikovanja nije bio sasvim zreo za tu funkciju, ali sada bi bio. Zamerate intelektualcima što izbore često posmatraju „iz kula od slonovače“. Mnogi od njih su pozvani da budu nosioci ili barem na listama, i odbijali su. Stajati sa strane i kritikovati, pomalo je rašomonska pozicija. Ima ljudi koji kažu da nemaju za koga da glasaju. Znam da kandidati nisu idealni, a pogotovo ja imam mnogo mana, ali neka se ljudi tako sofisticiranog ukusa sami prijave, pa da svi imamo za koga da glasamo. Da li vidite kraj ovog režima, i kako će izgledati? Sigurno će doći kraj. Svačiji kraj dođe. I za Miloševića se mislilo da mu kraja nema. Hoće li biti demokratski? E u to nisam siguran. Uzimajući u obzir neke Vučićeve karakteristike, veliku sposobnost za manipulaciju i iskustva prethodnika kojima se služi, nadam se da će, kada dođe vreme, shvatiti da mu je najpametnije da se povuče. Sa druge strane, on jeste izbor stranih sila zbog toga što je veoma poslušan kada je reč o ključnim problemima, a istovremeno kontroliše „patriote“, ljude koji bi demonstrirali da neko drugi sklapa mnogo skromnije sporazume oko Kosova. Tadić je izgubio vlast kada je rekao Merkelovoj da neće da ukine paralelne strukture kosovskih Srba. Ona mu je jasno pokazala da će se naći ko hoće. Da je Tadić to potpisao, goreo bi Beograd. Vučić je za strance najkomotnije rešenje, izvršava njihove velike želje, a blokira proteste i nerede ovdašnjih agresivnih struktura. Ali mogli su da nađu nekog ko bi im obavio isti posao, a bio bi manje štetan za Srbiju. Svet je u vrtlogu ruske invazije na Ukrajinu. Kako se po vama Srbija ponaša u tom haosu? Da li mislite da Rusiji treba uvesti sankcije? Ne znam šta Srbija zaista radi. Lično ne bih uvodio sankcije. Osuđujem rat, jer je normalan čovek protiv svakog rata. Kada vidim napuštene pse, stegne mi se srce, a da o deci ne pričam. Istorija čovečanstva je istorija ratovanja, i ovo nažalost nije ni prvi ni poslednji rat. Vučiću, istina, nije lako. Mislim da će morati da uvede sankcije kad mu Zapad do kraja zavrne ruku. Kada je reč o Zapadu i o ulasku u Evropsku uniju, ako EU insistira da se Srbija i Kosovo međusobno priznaju, ona postavlja nemoguć uslov za bilo koju sadašnju i buduću vlast. Ko će da preda svoju teritoriju? Na pitanju Kosova se ne gubi samo vlast, gubi se i glava. Što se tiče rusko-ukrajinskog rata, Putin mi nije jasan. I jedni i drugi su Sloveni. Mnogo šta ne znam, ne znam šta se sve dešavalo u Donbasu, ali je Putin sa manje para nego što je dosada potrošio, mogao u Ukrajini da postavi prorusku vladu. Doduše, sigurno nije mogao mirno da gleda kako NATO pokušava da mu uđe u stomak. Po meni su za ovaj rat krivi i Amerikanci i Rusi, ali i Zelenski, jer je morao da zna u kakvoj je opasnosti njegova zemlja, i da uradi sve što je moguće da rat izbegne. Sreo sam ukrajinskog ambasadora na početku rata. Rekao sam mu da će Amerikanci braniti demokratiju u Ukrajini do poslednjeg Ukrajinca. Žalosno je da se Sloveni među sobom kolju, kao da malo imaju neprijatelja drugde. Šta srpskoj košarci znači to što je Partizan dobio specijalnu pozivnicu za elitno evropsko takmičenje? Partizan ima relativno mlad tim, koji će igrajući Evroligu, protiv Reala, Barselone i drugih velikih klubova, proći kroz najbolju školu košarke u Evropi. To će takmičenje privući i publiku i sponzore, a Partizan ga je zaslužio i tradicijom i nepravdom u ranijim prilikama, kada je trebalo da dobije makar trogodišnju licencu Evrolige. Za srpsku košarku je dobro i to što će Crvena zvezda uzvratiti. Zvezda je svesna da je Partizan napravio korak unapred dovodeći Andreu Trinkijerija, a pogotovo Željka Obradovića. Nastup oba kluba u Evroligi smanjiće tenzije u domaćim takmičenjima, mada ne znam kako će biti sledeće godine, ako se vrate ruski klubovi, pogotovo CSKA, koji sa Evroligom ima desetogodišnji ugovor. Bitno je da klubovi imaju svest da dobijaju novac i od države, i da moraju da proizvode nove mlade igrače za reprezentaciju. Klupska strategija ne sme da se zasniva samo na tome, ali Partizan i Zvezda moraju da budu u stanju da dovode najtalentovanije igrače, i da ne dozvole da Mega skoro sasvim zauzme taj prostor. Evroliga je i tim mladim košarkašima prilika da do NBA dođu prirodno. Nikola Jokić nije pravilo, igraču je potrebno da postepeno prolazi kroz sve teže izazove, a Evroliga je najbolja priprema i najveći test da li je neko spreman da ode u NBA, i da tamo ne sedi na klupi. Košarka zavisi od državnog finansiranja. Može li Srbija da izdrži dva evroligaška kluba? Može. To za državu nisu velike pare. Minimalan budžet za Evroligu je sedam miliona evra, mislim da će oba klupska budžeta biti veći, a 14 ili 20 miliona evra na prvi pogled deluje mnogo. S druge strane, košarka u Evropi nije profitabilna delatnost, a državi je potreban vrhunski sport, kao i zdravstvo, školstvo, kultura. On predstavlja naciju, daje joj elan vital, a u košarci je za vrhunski rezultat potrebno neuporedivo manje novca nego u fudbalu. Tih 20 miliona evra sigurno neće izazvati loš standard građana. Čovek sa minimalnom platom sa razlogom je gnevan, ali njegov minimalac nije posledica tih dvadeset miliona, već para koje su uzele razne Kokeze ili koje su date za pravo prenošenja Premijer lige na Telekomu. Ministar Siniša Mali je objavio koliko je država dala novca za FK i KK Partizan i Crvena zvezda, i koliki je poreski dug ta četiri kluba. Na stranu verodostojnost tih podataka, čini se da se te brojke pominju samo u populističke svrhe, kada jedan ili drugi klub, ili oba, izazovu odijum javnosti, kao nedavnim incidentima u finalu ABA lige. Situacija nije jednostavna. Partizan je 2012. bio državni prvak u fudbalu, košarci, vaterpolu, rukometu, hokeju, i tako dalje, a poslednjih godina, dok traje vlast SNS, u tim sportovima nema nijedan trofej. Ne bih rekao da je to slučajnost. Aleksandar Vučić od dolaska na vlast pokušava da Partizan svede na Zvezdinu ikebanu, što je posle godina vladavine i uspeo. Normalno je da čovek navija, i najčešće se navija za Zvezdu ili Partizan, ali čovek na takvoj funkciji ne sme navijačku emociju da pretvara u prednost za ekipu za koju navija. Ima obavezu da bude neutralan. A on je prema Partizanu nastupio sa mržnjom, bez imalo državničke svesti, što nije puno ni krio. Pravde radi, odnos prema KK Partizan se izmenio u prethodnih nekoliko godina. Jeste li imali priliku da se uverite u takav Vučićev odnos dok ste bili trener košarkaškog kluba i predsednik sportskog društva Partizan? Na samom početku vladavine SNS-a, predsednik FK Partizan Dragan Đurić je otišao na sastanak sa tadašnjim predsednikom Srbije. Tomislav Nikolić je partizanovac, sin mu je bio zaposlen kao fudbalski trener u Partizanu i dok je SNS bio u opoziciji, imali su korektan odnos. Đurić se vratio sa sastanka, i meni kao predsedniku Sportskog društva rekao da ga je Nikolić upozorio: „Pazite se, Vučić je rešio da vas uništi“. Prvo sam se naljutio na Tomu - nisi predsednik kućnog saveta, predsednik si države, možeš i ti valjda nešto da uradiš da nas zaštitiš, možeš valjda da shvatiš da država ima potrebu za vrhunskim klubovima, i da to ne sme da se dozvoli. U tom kontekstu sam počeo da kritikujem vlast, da branim Partizan. Bio sam, čini mi se, uspešan trener, i nisu mogli da me sklone na brzinu, već su naposletku to uradili uz pomoć ljudi iz samog Partizana. Ti su ljudi procenili da je borba za Partizan u tom trenutku suviše rizična, da moramo da budemo strpljivi, sklonimo se u senku i pristanemo na drugo mesto. Ja sam smatrao da sport mora da se rešava na terenu, a ne političkim odlukama, i onda su nam zavrtali ruku preko sponzora. Zvezda je dobijala više para, što zvanično, što sivim kanalima. Dobili smo meč finala Jadranske lige u Laktašima, a po završetku utakmice Andrej Vučić je ušao u Zvezdinu svlačionicu i rekao: „Nemojte da se brinete, oni će svake godine biti sve slabiji, a mi sve jači“. To može da bude strategija navijača, ali ne može da se izvodi državnim resursima. Protiv toga sam se borio. Kada govorimo o državnim resursima, prosečnom građaninu je teško objasniti kako neko duguje sedam miliona evra za porez kada građanima izvršitelji lupaju na vrata i zbog nekoliko hiljada dinara. Običnom građaninu su neobjašnjivi i poreski dugovi EPS-a i Srbijagasa. U EU se klubovi sponzorišu iz ekonomskog interesa. Naše tržište je malo i zato država mora da ima određenu toleranciju za neprofitabilne sportove i da klimne glavom u pravcu gde želi da se novac da kako bi se sport održao. I ne treba mi da gledamo kakva su poreska pravila u EU sada, nego kakva su bila pre 30 ili 40 godina. Kada sponzori novac daju transparentno, kada je jasno da nije reč o pranju para, moraju da dobiju poreske i druge olakšice, jer ovde neće uspeti da povrate novac reklamirajući se i povećavajući prodaju. Ipak mi se čini malo nepristojnim da KK Crvena zvezda proziva KK Partizan, a sama je jednom već izbegla stečaj unapred pripremljenim planom reorganizacije (UPPR), pri čemu je sama paušalno odredila porez, koji je zatim ušao u dugove trećeg reda i smanjen na 2,5 odsto, uz grejs period od pet godina. Nije pristojno da posle toga prozivaju klub koji nije radio UPPR. Treba ići ka tome da se porez plaća, ali u ovim teškim uslovima za sport donekle imam razumevanja za gledanje kroz prste. Vučić voli sport, ali zbog FK Crvena zvezda izbegava da napravi sistem finansiranja vrhunskog sporta. U njegovoj vladavini za sport se daju mnogo veća sredstva nego pre njega - verovatno i posle njega - ali mnogo šta se radi na osnovu ćefa i hira, u okviru sive ekonomije. Takozvani huliganski problem postoji zato što državi odgovara da postoji. Da li klubovi u takvoj situaciji išta mogu da učine? Teško. Država sklapa veoma opasne paktove sa vođama navijača, i upotrebljava ih kao parapolicije, da pale ambasade, da izlaze ili ne izlaze na demonstracije, da obezbeđuju inauguracije. Nasilje se gaji, od murala ratnim zločincima pa nadalje. Svako ko ima potrebu da vikne da je Kosovo deo Srbije, treba to da radi u Prištini. Zašto bi to radio u Beogradu? I to se čini makar uz saglasnost vlasti, ako ne i po njenoj želji. Vučić je vođama Zvezdinih navijača dao legalne, veoma unosne poslove, a vođama Partizanovih manipulativno dozvolio da čine zločine. Apetiti rastu, jer stasavaju nove vođe, koje nisu uključene u raspodelu plena. Budući da se klubovi povremeno dogovaraju sa vođama navijača kada žele da izazovu jači pritisak na najvažnijim utakmicama, treba da pokušaju da se taj pritisak stvara sportskim navijanjem. Kontrole na ulasku u hale moraju da budu strože, jer je tu opasnost i veća nego na stadionima. Ako se ne kažnjavaju teži prestupi publike, to dovodi do još težih. Apelovati na nečiju svest ne mora da ima efekta, pa treba nadzirati i strogo kažnjavati, bez velikog mudrovanja. Marko Lovrić