Mi već živimo u policijskoj državi

Republika Srbija bi na osnovu proklamovanog uređenja i geopolitičkog opredeljena trebalo da opstaje na vladavini prava. Da prava i obaveze svakog pojedinca budu nezavisni od njegovog političkog opredeljenja ili stranačke pripadnosti, da se od vršilaca javnih funkcija očekuje da podležu političkoj i krivičnoj odgovornosti, da policija dela u skladu s ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, te da država bude država svih njenih građana. Pa opet, u poslednjih 25 godina, koliko postoji Beogradski centar za bezbednosnu politiku, Srbija je ili postala ili je na putu da postane autokratska, policijska, kriminalna i partijska. Vlast već deceniju suvereno drži isti čovek, praktično da nema njegovog bliskog saradnika ili saradnice koji nisu upleteni u afere, organi reda reaguju dosta selektivno, a sve to pod okriljem gigantskog SNS-a koji broji više od već nepojamnih 700.000 članova. „Petooktobarskim promenama smo pokušali da jedan autoritarni režim kakav je bio režim Slobodana Miloševića transformišemo u demokratski. Jačanje različitih regulatornih tela i institucija, poput institucija ombudsmana i poverenika za informacije od javnog značaja, davali su nadu da postoje mehanizmi stajanja na put apsolutnoj vlasti jedne partije i jednog čoveka. Postojao je jedan uzlazni trend, uz mnogo prepreka i problema, od kojih je svakako najdramatičniji bio ubistvo premijera Zorana Đinđića. Međutim, uspeh te transformacije je bio nepotpun, naročito u sektoru bezbednosti, što se pokazalo nakon dolaska Aleksandra Vučića na vlast. Tamo gde smo očekivali regularnu primopredaju vlasti koja u pitanje neće dovesti spoljnopolitičku orijentaciju zemlje, pa ni izvojevane pobede – pravo na mirne i fer izbore, pravo na okupljanje, slobodu medija i udruživanja, recimo – dobili smo upravo suprotno. Ispostavilo se da je srpski demokratski sistem bio previše mlad i fragilan da bi izdržao ili predupredio preuzimanje poluga vlasti koje je očekivano počelo zarobljavanjem sektora bezbednosti, prvo promenama zakonskih okvira, a onda i kadrovskim rešenjima u ministarstvima sile i službama bezbednosti. Zato danas imamo situaciju u kojoj jedan čovek, predsednik vladajuće stranke i predsednik republike, ima apsolutnu vlast koja teži da ospori praktično sve što se od Petog oktobra bilo ustalilo kao normalna politička praksa. U tom procesu je primenjen isti model kojim je Nikola Gruevski u Makedoniji bio konsolidovao vlast“, kaže za NIN direktor BCBP Igor Bandović. Pa opet, Aleksandar Vučić i SNS su imali podršku Evropske unije? Prvi uspesi njegove vlasti potvrđivali su evropski put Srbije. Međutim, ti koraci, poput potpisivanja Briselskog sporazuma 2013, zapravo su bacali zlatnu prašinu u oči, i domaćoj javnosti, pa i samom Briselu. Otprilike u to vreme, određena dešavanja u regionu podstakla su snažnu inicijativu Nemačke i bivše kancelarke Angele Merkel, koju zovemo Berlinskim procesom, a koji je zamišljen kao dopunski put ka EU. Bilo je jasno da širenje EU nije na dnevnom redu, da Brisel ne planira da se previše bavi zemljama Zapadnog Balkana, što mislim da je bila velika strateška greška, naročito u kontekstu rata u Ukrajini danas, a Merkel je mislila da je i za EU i za balkanske političare u tom trenutku najbolje da sarađuju, komuniciraju i socijaliziraju se. Tako smo i dobili stabilokratiju – ekonomsku saradnju sa liderima Balkana bez unapređenja vladavine prava. Tenzije u regionu su postojale i dok je ona bila politički aktivna, otkako je otišla one su se intenzivirale, a Srbija je ostala s režimom koji nažalost i sam evropski put Srbije dovodi u pitanje, iako to deklarativno ne radi. Da li su razni non-pejperi i inicijativa Emanuela Makrona o „evropskoj političkoj zajednici“ prirodni nastavak Berlinskog procesa? Prvo, istorijski gledano, Francuska se dugo ne bavi Balkanom i ne vidim njen ozbiljni interes ovde. Ako bi htela da zameni Nemačku kao sponzora zemalja Zapadnog Balkana, ili da s Nemačkom u tome i dalje sarađuje, to bi bilo vredno pozdrava, ali mislim da to nije slučaj. Drugo, Makronovu inicijativu vidim kao poslednju metodologiju u dugom nizu mogućih redizajniranih pristupa EU, koji se poslednjih pet godina četiri puta menjao, od Strategije kredibilnog proširenja EU iz 2018, kad je kao datum predviđena 2025. godina, što je potom povučeno, preko klasterizacije poglavlja, do današnjice, kada se govori o postepenom priključivanju. EU je na čitavom Balkanu, a naročito tamo gde su prisutni ruski i kineski uticaji, ozbiljno izgubila legitimitet i bojim se da ovo utrkivanje u predlaganju modela proširenja samu ideju proširenja stavlja na tanak led. Možda iscrtava granice buduće Evrope, ne samo na Balkanu, neko i na Kavkazu, u Ukrajini i Moldaviji, ali ne više od toga. Vratimo se na Srbiju. Kada je o kadrovskim rešenjima u bezbednosnom sektoru reč, prisustvovali smo raznim rotacijama, pa je Bratislav Gašić od ministra odbrane postao šef BIA, Aleksandar Vulin je od ministra odbrane postao ministar policije, dok je Nebojša Stefanović krenuo suprotnim putem. Šta te pojedince kvalifikuje da rukovode ministarstvima sile i službama bezbednosti? Lično prijateljstvo s Aleksandrom Vučićem, pre svega. Da bi se vladalo Srbijom kako se njome vlada danas, neophodna je apsolutna kontrola službi, što, pak, znači da na važnim mestima imate ljude koji će uraditi šta god da treba, pa čak i prekršiti zakon, bez protivljenja i suvišnih pitanja. Da institucije ne bi mogle da dišu, što je kod nas slučaj, sektorom bezbednosti moraju da upravljaju apsolutno lojalni pojedinci, a odatle je lako zarobljavati ostatak države. Očekujete li da se ta rotacija nastavi, s obzirom na intervju Dijane Hrkalović u kojem je Stefanovića prokazala kao zaštitnika Veljka Belivuka i glavnog prisluškivača predsednika Vučića? Očekujem da se nastavi, možda ne na tim funkcijama, ali svakako važnim. Jer, ne vidim da su afere koje se vezuju za Stefanovića uticale na njegov rad. Kao ministar odbrane ima vrlo važne, delikatne zadatke koje sigurno ne radi na sopstvenu inicijativu. Poslednja poseta Francuskoj ide tome u prilog. Kako tumačite taj intervju? Kao nastavak spletki na dvoru čiji su pojedini vladari s organizovanim kriminalnim grupama srasli kao nokat i meso. Svi ti moćnici se jednoglasno kralju zaklinju na vernost, a međusobno vode brutalne bitke i borbe za pozicije i preživljavanje. Te borbe donekle kontrolišu oni, a odnekle ih kontroliše i organizovani kriminal. Ako imate bivšu visoku funkcionerku MUP-a koja je pala u nemilost, pa sada spas traži u direktnom optuživanju svog nadređenog, time se veoma efikasno šalje signal i drugima u toj velikoj strukturi. Nezavisno od partijske ili javne funkcije, teren je svima klizav, a disciplinske mere su surove. Zato se i naredbe širom SNS-a sprovode toliko bespogovorno. I Vučić i Stefanović su bili sekretari Saveta za nacionalnu bezbednost i šefovi Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti. Da li se Vučić prešao davši „Nebojši iz Beograda“ tolika ovlašćenja? Da se prevario, teško da bi SNS preživeo njihov sukob, a mi bismo prisustvovali raspletu. Slično je bilo i kada je Tomislav Nikolić zapretio kandidaturom na predsedničkim izborima 2017, pa se sve zataškalo i sredilo u roku od nekoliko sati. Na delu je očigledno sistem ucenjivanja, nagovaranja i deljenja tantijema kojim se svi eventualni unutrašnji protivnici i nezadovoljni nekako umire, iako nezadovoljstvo tinja na lokalnom, pokrajinskom i centralnom nivou. S druge strane, Vulin se izdvaja svojom izrazito antievropskom retorikom i medijskim nastupima koji daleko prevazilaze funkciju ministra policije. Da li je on Vučiću ono što je devedesetih Šešelj bio Miloševiću – trbuhozborac koji govori ono što šef ne sme? Iako Vučić Vulina ponekada koriguje, ispravlja i dopunjuje, mislim da je Vulinova politika suštinski jedna od Vučićevih. Sve što Vučić zaista misli o susedima, o civilnom sektoru, medijima, opoziciji, to Vulin saopštava. Ali, kada u posetu Beogradu dođe Olaf Šolc, Vulin se ućuti. Te politike nisu kontradiktorne, već su komplementarne u okviru autoritarne politike Aleksandra Vučića. Pa opet, istraživanje BCBP iz februara pokazalo je da dovoljno građana Srbije veruje da je za Srbiju najbolji lider čvrste ruke. To je direktna posledica razorenih institucija. Poslednjih deset godina, a možda i duže, u Srbiji se stvara uverenje da užasno kompleksne stvari u okolnostima haosa može da reši samo jedan čovek, i to na jednostavan način. Ta propaganda je vrlo sofisticirana, jer treba istovremeno institucije prokazati kao nesposobne, stvoriti atmosferu permanentne nesigurnosti i izgraditi figuru spasioca koji može da reši pitanje nafte i gasa, pitanje snežnih mećava, sardina i graška, i tako dalje. Ta je kultura novonastala, jer uoči Petog oktobra mislim da niko nije glasao za promene da bismo umesto Miloševića dobili novog autokratu. Dezinformacijama i lažnim vestima se stvara slika da je Evropa u haosu, i da će tek biti u haosu, da je Srbija u haosu, da smo pod stalnim pretnjama i opasnostima, i da postoji samo jedna nevidljiva ruka pater familijasa koja može da zavede red. Još ispadosmo ostrvo suvereniteta. I, dok se sa sednica Saveta za nacionalnu bezbednost i druge maše slikama robnih rezervi i strahom da ćemo biti gladni ili smrznuti, Srbija kupuje naoružanje od Izraela, Francuske, Kine, Rusije… da li mi tim kupovinama zapravo kupujemo nešto drugo? Kupovine oružja su izraz spoljne politike koju neka zemlja vodi. Kod nas je specifično to da dilovi s namenskim industrijama raznih država odražavaju izraz dubokog nepoverenja prema EU. Mi se zvanično deklarišemo kao vojno neutralna zemlja, ali naša spoljna politika, a naročito odbrambena, ukazuje da želimo da budemo politički neutralna zemlja. Mi imamo problem s EU, ali navodno želimo da budemo njen deo, iako EU navodno želi da nam uzme Kosovo, pa onda u rusko-ukrajinskom ratu ne odaberemo stranu. Irska je za vreme Drugog svetskog rata imala slične probleme s Velikom Britanijom i Nemačkom. To je pozicija zemlje u kojoj za dvadeset godina nije izgrađen sistem vrednosti, namerno ili ne, koji bi prema građanima Ukrajine koji svakodnevno stradaju i nad kojima se, sada je već jasno, vrše masovni ratni zločini, imao elementarnu empatiju. Ukrajina je u odnosu na Rusiju mala i slaba zemlja, na njenoj teritoriji se odvija agresija, a mi kao društvo za to nemamo saosećanja. To me malo podseća na situaciju u kojoj je goreo Notr Dam, a naši ljudi su likovali, jer su nas Francuzi 1999. bombardovali. Vrhunski cinizam. Ali to nije krivica građana, već prorežimskih medija i samog režima, čiji će prvi čovek vrlo spremno da upre prstom u ma i najmanju pukotinu u EU, kao što je uradio na konferenciji 15. marta 2020, kada je građanima Srbije saopštio: pogledajte, evropska solidarnost ne postoji, naši jedini prijatelji su Kinezi. Poslednji izveštaj spoljnopolitičkog odbora Evropskog parlamenta kritikovao je Srbiju ne samo zbog neusaglašavanja spoljne politike s EU, nego i zbog dugog života organizovanog kriminala u Srbiji. Pominju se Savamala, policajac Goran Stamenković koji je preuzeo celokupnu krivicu, Darko Šarić koji je iz zatvora u Srbiji rukovodio operacijama, Jovanjica, Krušik, Telekom… Da li bi i Vučić, da je taj izveštaj o bilo kojoj drugoj zemlji, tu zemlju nazvao kriminalnom? Mislim da ne bi, jer je njegova ideja Evrope duboko neliberalna. NJegove veze s Orbanom i Erdoganom, pa i njegova praksa, pokazuju da pokušava da je ostvari. No, treba reći, teme poput Savamale teško ulaze u izveštaje evropskih tela, i ovdašnji civilni sektor neumorno radi na tome da se one tamo nađu, ali kada postanu deo rasprave, u njoj ostanu dok se ne reše. To su pravila evropske birokratije. S druge strane, predstavnici srpskih vlasti slične izveštaje otpisuju kao nevažne, jer nisu obavezujući. To možda jeste tačno, ali ti izveštaji pružaju okvir za praćenje situacije u nekoj zemlji. S obzirom na naše postavljanje prema ratu u Ukrajini, treba očekivati da i one članice EU koje su tradicionalno nezainteresovane za Zapadni Balkan, poput baltičkih, počnu da se pitaju šta se to dešava u maltene jedinoj evropskoj državi koja Rusiji nije uvela sankcije. Čak i Poljaci pred raznim telima potežu pitanja vladavine prava u Srbiji, a izveštaji poput poslednjeg im daju municiju. No, ostavimo li i geopolitičko pozicioniranje Srbije po strani, Srbija četiri godine nije uspela da napravi iskorak u oblasti vladavine prava. Promena Ustava može da potencijalno bude dobra vest, ali to ne vredi mnogo ako nemamo uspešno rešene slučajeve visoke korupcije. Evropljanima trebaju dokazi, treba im track record. Povrh svega, sebe smo doveli u problem simboličke prirode, odabravši jedno bezbedno, sebično mesto. Mi smo prijatelji Rusije, treba nam gas, kao da drugima ne treba… Pritom, šesti paket evropskih sankcija Rusiji dozvoljava brojnim zemljama da nastave da uvoze ruski gas… Upravo. Srbija ne mora da bude jedini izuzetak. Ali to je pitanje želimo li da delimo sudbinu Evrope ili Azije. Vulinov Nacrt zakona o policiji povučen je krajem prošle godine posle reakcija javnosti. Da li očekujete da se ponovo nađe na dnevnom redu, ili da bude zakulisno usvojen, po usvajanju novog saziva parlamenta i formiranja nove vlade? Usvajanje nacrta je sprečeno jer je civilni sektor oštro reagovao, što je verovatno poslalo određene signale u Vašington i Brisel. Da li će ubuduće biti usvojen ili ne, u velikoj meri zavisi od okolnosti, jer ćemo sada u Skupštini imati predstavnike opozicije. Verujem da će snaga pritiska diktirati i Vučićevo opredeljenje, da li će krenuti Erdoganovim putem, ili putem odbrane režima, kako je bilo s Gruevskim, ili pak putem obračuna ka spolja, kao što je slučaj s Orbanom. No, ne treba gajiti iluzije, mi već živimo u policijskoj državi. Prisluškuje se ogroman broj građana, presretanja elektronske komunikacije su česta, a nadzor se usavršava. Taj zakon bi samo ozvaničio nešto što se u velikoj meri već praktikuje. Da li je naivno očekivati pritisak spolja? Ako Makron ne uspe da progura svoju ideju ili ako Vučić ne uspe da iz tog prijateljstva izvuče određene koncesije, mislim da će se pritisak povećati, ali unutar Srbije, nad medijima, civilnim sektorom i građanima. Kakav je interes da se na osamsto tajnih lokacija planira postavljanje hiljadu kamera, osim poslovni? Da li građani treba da se brinu? Veliki je problem što u Srbiji ne postoji informatička kultura, što se ne zna šta je dozvoljeno, a šta ne, šta je uopšte podatak o ličnosti, a kamoli kako se sve on može zloupotrebiti. U takvim okolnostima, vlast je svemoguća. Uopšte ne mora da ozakonjuje nezakonite radnje da bi ih radila, zbog čega je pitanje postavljanja javnog nadzora obavijeno velom tajne, bez problema. Nasuprot tome stoji slučaj rušenja u Savamali, gde je jedan centralni deo teritorije glavnog grada praktično postao vanteritorijalan na neko vreme, gde zakoni ne važe, što znači da je doslovno moglo da se desi bilo šta. Ili slučaj kamere na naplatnoj rampi kod Doljevca. Građani u takvim okolnostima ne mogu da se osećaju sigurno. Ili slučaj prijava o postavljenim bombama u javnim ustanovama i prostorima, koje se dosta lako zaboravljaju? Tu se vidi koliko su službe bezbednosti nedodirljive, a kada treba i nevidljive. Umesto da otkriju vinovnike, kazne ih i spreče dalje prijave, oni se praktično ne oglašavaju, osim kad kažu da je to nemoguće uraditi. Kako jedna zemlja može da se brani, iznutra ili spolja, ako ne može da se nosi sa savremenim izazovima hibridnog ratovanja? Škole, bolnice, pa i građani su prepušteni samim sebi, a nemoćni su. S druge strane, država kao da stoji sa strane, a svemoćna je, i tu moć bira da usmeri ka unutrašnjim neprijateljima. Stefan Slavković