Sedamdeset i jedan korak ali u kom pravcu

Dana 28. jula 1951. godine, u Ženevi su se sastale delegacije dvadeset i šest zemalja iz celog sveta. Cilj skupa bio je usvajanje dugo čekanog teksta koji bi pružio zaštitu izbeglicama, ali i služio kao konstantno podsećanje na ranjivost te kategorije i dužnost odgovornih da obrate posebnu pažnju na tu društvenu kategoriju. Izbeglica ne možete postati svojom željom, već je to u najvećem broju slučajeva posledica patnje i nužde. Samo po sebi usvajanje je posledica jedne patnje. Konvencija je usvojena nakon Drugog svetskog rata sa ciljem da zaštiti sve izbeglice iz tog mračnog perioda ljudske istorije. Pravo je pitanje kako bi tvorci Konvencije danas reagovali, uzimajući u obzir da je, nakon 71 godine od njenog usvajanja, opet evropski čovek taj koji u najvećoj meri crpi njenu zaštitu. Te 1951. godine, skrojena je po meri tadašnjih izbeglica, svih onih Evropljana koji su bili primorani da usled rata, protiv svoje volje napuštaju svoja ognjišta. Tu je između ostalog i ta ključna razlika između migranta i izbeglice. Razlika, koja se jednostavno, zarad zaštite prava izbeglica, mora isticati. Jedino što te dve kategorije dele jeste odlazak iz svoje zemlje u tuđu - sve ostalo je različito i ne bi se smelo stavljati u istu ravan. Međutim to je narativ koji je vrlo prisutan, i na određen način zloupotrebljen, jer se ksenofobično ponašanje od strane određene osobe vrlo često „pravda“ pitanjem: a kako znamo da je izbeglica? Upravo je 1951. godine, u svom prvom članu, Konvencija o statusu izbeglica dala odgovor na to pitanje. Usvajanje Konvencije iznedrilo je dugo čekanu, pisanu i pravno utemeljenu definiciju izbeglice. Ako nakon 71 godine i dalje u našem društvu postoji sumnja u to ko je izbeglica, a ko ne, može se postaviti pitanje u kojoj meri je zaista ta Konvencija pristupačna običnom čoveku. Prvi član Konvencije o statusu izbeglica, odnosno definicije izbeglice, jednom laiku ne može posle jednog čitanja omogućiti da olako prepozna izbeglicu. Naime, razumevanje toga ko se svrstava u kategoriju izbeglica, iziskuje tumačenje prvog člana Konvencije. Takav pristup dovodi do toga da države mogu zloupotrebiti i arbitrarno odlučivati o tome ko se može nazvati izbeglicom, a ko ne. Može se postaviti pitanje u kojoj je meri ona, u godinama koje su usledile nakon njenog usvajanja, bila uvek aktuelna i efikasna u zaštiti prava ljudi koji su morali da napuste svoje domove. Drugim rečima, do današnjeg dana nije razvijen jedinstveni mehanizam zaštite Konvencije o statusu izbeglica. Neposredno nakon Drugog svetskog rata, da li se sa sigurnošću moglo tvrditi da je definicija izbeglice jednom zasvagda zapečaćena? Jednom rečju, nije. U tom pogledu su i 1951. godine autori Konvencije floskulom „progon na osnovu pripadnosti određenoj društvenoj grupi“ pametno ostavili odškrinuta vrata za zaštitu lica koja se nalaze u opasnosti s obzirom na društvene okolnosti koje nisu bile pod lupom ili nisu mogle biti predviđene pre sada i više od sedamdeset godina. Međutim, i pored toga, upravo supstantivno preklapanje izbegličkog prava i ljudskih prava omogućava i njihovu interakciju i doprinosi sveobuhvatnijoj zaštiti prava ovih osoba koje, svojim položajem izbeglice, ne gube pravo na svoja ljudska prava. Interakcija ove dve grane se najočiglednije ogleda u principu non-refoulement, obavezu država koja podrazumeva zabranu vraćanja osoba na teritoriju ili u ruke vlasti gde im je život ugrožen. Iako je ovaj princip krilatica izbegličkog prava, on je prisutan i u sistemu prava ljudskih prava. Ironično, u ovom drugom je princip čak i komparativno šire postavljen, utoliko što ne poznaje izuzetke poput pretnje osobe po nacionalnu bezbednost države ili društva u kojima se ona nalazi. Osim toga, međunarodno pravo ljudskih prava ne ograničava zaštitu na pet osnova progona, već svakoj osobi kojoj preti opasnost od mučenja pruža zaštitu od vraćanja. Upravo je ova „fleksibilnost“ ostavila prostora Komitetu UN za ljudska prava da zabrani vraćanje „klimatskih izbeglica“ kao osoba pobeglih u riziku od posledica klimatskih promena i prirodnih nepogoda. Dakle, iako je Konvencija o statusu izbeglica kamen temeljac zaštite prava ovih osoba, upravo su kasnije usvajani tekstovi ljudskih prava ti koji Konvenciju iz 1951. čine živim instrumentom. Ali možda još važnije od toga, okosnicu savremenog sistema zaštite ljudskih prava čine mehanizmi nadzora njegovog poštovanja. Možda naivno očekujući da će države same stati u odbranu prava izbeglica i da za drugom instancom nema potrebe, autori Konvencije iz 1951. nisu na međunarodnom planu uspostavili nijedan komitet, niti sud, kome vi možete da se žalite za nezakonito ponašanje države. U međuvremenu, takva tela postala su uobičajeni propratni element kasnije usvojenih instrumenata. Tako je, između ostalog, i Evropska konvencija stavljena u ruke Evropskog suda za ljudska prava. Pored toga što vam za koju godinu nakon samog čina Evropski sud, ukoliko ustanovi povredu vašeg prava obezbedi lep džeparac, u trenutku kada se nalazite na beogradskom aerodromu i sat otkucava dvadeset minuta pre nego što budete ukrcani na avion i vraćeni u zemlju iz koje ste jedva pobegli u želji da nađete utočište od iste, ti isti ljudi koji sede u Strazburu mogu da vam obezbede slamku spasa - privremenu meru. Ako ništa drugo „ne upali“, ovaj papir trebalo bi da bude jasna naznaka organima vlasti da je vaš život u opasnosti u državi koja je konačno odredište vašeg leta, i da ne smete biti ukrcani na taj let. Tu privremenu meru država načelno ne bi smela da prekrši. Kažemo načelno, jer je dovoljno da se osvrnemo na bahreinskog disidenta koji je ovaj isti aerodrom posetio u januaru ove godine, kako bismo se podsetili da Srbija ima određenog staža u ignorisanju naloga iz Strazbura. Pomalo nepravedno, javno mnjenje zapostavlja činjenicu da, pored Strazbura, nekih dobrih samarićana ima i u Ženevi. Naime, Komitet protiv torture u odnosu na istoimenu Konvenciju protiv torture usvojenu 1984. godine je telo sličnih ingerencija i nešto jednostavnije procedure. Nažalost, loša reputacija oglušavanja Srbije o njegova mišljenja je još jedna zajednička karakteristika ova dva organa - vratimo se u 2017. godinu i podsetimo se kurdskog političara, DŽevdeta Ajaza. Uprkos nedostacima Konvencije iz 1951. godine, proliferacija ljudskopravaških normi i njihovih pratećih nadzornih tela dovodi nas do sledećeg zaključka. Adrese su ili oduvek postojale ili su naknadno uvedene i dužnost im je da se odazovu. Treba u fusnoti naznačiti i da je preduslov cele ove priče da sebi pri ruci imate telefon sa koga ćete moći da okrećete sve ove brojeve. U prvu ruku, ukoliko već država nije ta koja će sama da se revnosno obazire na svoje međunarodne obaveze, onda bi barem trebalo da vas ne spreči u tome da nađete pravnog zastupnika, koji će u svojoj kancelariji van tranzitne zone moći da stupi u kontakt sa telima za zaštitu ljudskih prava. Čini se kao da se mnogo više pažnja obraća na obaveze izbeglica nego na njihova prava. Međutim, nikada ne smemo smetnuti sa uma da se izbeglica ne rađa, već postaje i to ne svojom odlukom, već tuđom. Danas u svetu, tuđom odlukom, više od 100 miliona ljudi moralo je da napusti svoje domove, a njih 30 miliona i svoje zemlje porekla. Prema tome, značaj koji je Konvencija o statusu izbeglica imala pre 71 godinu je daleko veći danas nego što je to bio slučaj 1951. godine kada je između dva i tri miliona ljudi, pogođenih konfliktom u Evropi, ostalo rasuto u svetu bez ikakve zaštite. Danas, 10 puta više ljudi zahteva tu zaštitu, a kako stvari stoje, taj broj će nastaviti da raste. Lazar Vasović, Mina Radončić Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS