Ne kladite se na meko sletanje

Velika debata o izgledima za globalnu ekonomiju 2021. bila je fokusirana na to da li je rastuća inflacija u Sjedinjenim Državama i drugim naprednim ekonomijama prolazna ili trajnijeg karaktera. Ključne centralne banke i većina istraživača sa Volstrita – „Tim prolazni“ (Team Transitory) - bili su uvereni da rast cena neće biti dugog daha. Oni su problem pripisivali baznim efektima i privremenim uskim grlima na strani ponude, što je impliciralo zaključak da će se visoka stopa inflacije brzo vratiti u ciljani okvir centralnih banaka od oko dva odsto godišnje. U međuvremenu, „Tim uporni“ (Team Persistent) – predvođen Lorensom Samersom (bivšim ministrom finansija SAD od 1999. do 2001. i glavnim ekonomistom Svetske banke od 1991. do 1993. – prim. ur.), profesorom Univerziteta Harvard, Mohamedom el-Erijanom sa Kvins koledža na Univerzitetu u Kembridžu i drugim ekonomistima – tvrdio je da će inflacija ostati visoka, jer se privreda „pregreva“ zbog prekomerne agregatne tražnje. Tu potražnju pokretale su tri sile – višegodišnja labava monetarna politika, na kojoj su uporno insistirale centralne banke, prekomerno stimulativna fiskalna politika i akumulacija štednje domaćinstava tokom pandemije, što je dovelo do toga da je tražnja naglo povećana kada su ekonomije, nakon brojnih restrikcija zbog kovida-19, ponovo otvorene. I ja sam bio deo „Tima uporni“. Ali, pored prekomerne agregatne tražnje, tvrdio sam da je i nekoliko negativnih šokova na strani agregatne ponude doprinelo rastu inflacije, ili bolje rečeno stagflaciji (stanje ekonomije koje karakteriše pad privredne aktivnosti uz istovremeno relativno visok rast potrošačkih cena – prim. ur.). Prvi odgovor na kovid-19 uglavnom se sveo na razne oblike zatvaranja i ograničenja, što je izazvalo velike poremećaje u globalnim lancima snabdevanja i povećalo napetosti na tržištu rada u SAD. Zatim su, ove godine, usledila dva nova šoka, koja su dodatno otežala snabdevanje - ruska brutalna invazija na Ukrajinu, koja je podigla cene mnoge robe (energije, industrijskih metala, hrane, đubriva) i odgovor Kine u vidu politike „nulte tolerancije“ na slučajeve obolevanja od omikron varijante kovida-19, zbog čega su nastala nova uska grla u lancima snabdevanja. Sada znamo da je „Tim uporni“ pobedio u debati o inflaciji. Sa skoro dvostrukim stopama rasta potrošačkih cena, Federalne rezerve SAD i druge centralne banke priznale su da problem nije prolazan i da se mora hitno rešiti pooštravanjem monetarne politike. To je podstaklo još jednu veliku debatu - da li kreatori ekonomske politike mogu da osmisle „meko sletanje“ za globalnu ekonomiju. Američke Federalne rezerve i druge centralne banke tvrde da će moći da podignu svoje referentne stope samo za toliko da stopu inflacije spuste na cilj od dva odsto, bez izazivanja recesije. Ali, ja i mnogi drugi ekonomisti sumnjamo da se ovaj scenario Zlatokose – ekonomije koja nije ni previše vruća, ni previše hladna – može postići. Stepen zaoštravanja monetarne politike koji je potreban da bi se smanjila inflacija, neizbežno će izazvati teško prizemljenje, u vidu recesije i veće nezaposlenosti. Budući da stagflatorni šokovi smanjuju privredni rast i povećavaju inflaciju, centralni bankari sada se suočavaju sa velikom dilemom. Ako je, naime, njihov najveći prioritet borba protiv inflacije i smirivanje inflatornih očekivanja (koja na kraju rezultiraju besomučnom jurnjavom, u kojoj plate nastoje da prate cene i tako ukrug – prim. ur), oni moraju postepeno ukinuti dosadašnju nekonvencionalnu ekspanzivnu politiku i podići kamatne stope i to tempom koji bi verovatno prouzrokovao „teško sletanje“. (Na takav rasplet ukazuje i odluka američkog Feda, koji je na poslednjem sastanku, 16. juna podigao referentnu kamatnu stopu za 0,75 procentnih poena, a predsednik Feda DŽerom Pauel je, kako prenose američki mediji, najavio da će je povećati za 0,5 do 0,75 procentnih poena i na sledećem sastanku, u julu – prim. ur.) Ako je, međutim, glavni prioritet centralnih banaka održavanje privrednog rasta i stope zaposlenosti, morali bi sporije da normalizuju monetarnu politiku i da rizikuju dalji rast inflatornih očekivanja, čime bi stvorili teren da inflacija uporno ostane značajno iznad ciljanog okvira. Scenario „mekog sletanja“ stoga izgleda više kao želja. Tim pre što se ispostavilo da je visoka inflacija toliko uporna da je samo ozbiljno pooštravanje monetarne politike može vratiti u ciljane okvire. Uzimajući prethodne epizode sa ​​visokom inflacijom kao osnovu za analizu, verovatnoća da nam u roku od dve godine predstoji „tvrdo sletanje“ veća je od 60 odsto. Postoji, doduše, i treći mogući scenario. Kreatori monetarne politike danas oštro govore o borbi protiv inflacije kako bi sprečili rizik da ona izmakne kontroli. Ali, to ne znači da oni na kraju neće dozvoliti da stopa inflacije poraste iznad cilja. Pošto postizanje cilja (svođenje inflacije na nivo od oko dva odsto godišnje – prim. ur.) najverovatnije podrazumeva „tvrdo sletanje“, mogli bi da na kraju podignu „nišan“ i da se „ohlade“, kada taj scenario postane verovatniji. Štaviše, zbog naraslog privatnog i javnog duga, koji je na globalnom nivou dostigao čak 348 odsto svetskog bruto domaćeg proizvoda, povećanje kamatnih stopa moglo bi da izazove dalji oštar pad tržišta obveznica, akcija i kredita, dajući centralnim bankama još jedan razlog za povlačenje iz ove bitke. Jednostavno rečeno, napori u borbi protiv inflacije mogu lako srušiti ekonomiju, tržišta kapitala, ili i jedno i drugo. Već je skromno zaoštravanje monetarne politike centralnih banaka uzdrmalo finansijska tržišta i oborilo ključne indekse na svetskim tržištima kapitala za dvadesetak odsto, blizu teritorije „medveda“ („medved“ je žargon koji se koristi kada finansijska tržišta padaju, dok je „bik“ oznaka za tržišta koja naglo rastu, a u poslednjih 12 meseci indeks S&P 500 pao je za 22,9 odsto – prim. ur), dok su prinosi na obveznice porasli, a kreditni spredovi se proširili. Ipak, ako se centralne banke sada povuku i „nestanu“, ishod će ličiti na stagflatorne 1970-e, kada je recesija bila praćena visokom inflacijom i sve većim inflatornim očekivanjima. Koji scenario je najverovatniji? Sve zavisi od kombinacije nekoliko, uglavnom neizvesnih faktora, uključujući i to u kojoj će meri plate pratiti rast cena, zatim nivo do kojeg referentne kamatne stope moraju porasti da bi obuzdale inflaciju (kroz smanjenu tražnju na tržištu robe i rada), ali i spremnost centralnih banaka da nanesu kratkoročni bol kako bi se inflacija vratila u željene okvire. Uz sve to, ostaje da se vidi u kom pravcu će se nastaviti rat u Ukrajini i kakav će to efekat imati na cene robe. Isto važi i za kinesku politiku nulte tolerancije na kovid-19 i kako će to uticati na lance snabdevanja i korekcije na finansijskim tržištima. Istorijsko iskustvo upućuje na zaključak da je „meko sletanje“ vrlo malo verovatno. To znači da nas očekuje ili „teško sletanje“ i povratak na nižu inflaciju, ili scenario stagflacije. U svakom slučaju, u naredne dve godine verovatna je - recesija.