Ispitivanje crvenih linija života

Patrik Lazić ima 27 godina, rođen je u Puli, diplomirao pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Egona Savina sa predstavom Fine mrtve djevojke po tekstu Mate Matišića. Ta predstava koja se igra u Beogradskom dramskom pozorištu donela mu je godišnju nagradu ovog pozorišta za režiju, a pre toga je dobio nagradu „Dr Hugo Klajn“ koju dodeljuje Fakultet dramskih umetnosti za najboljeg studenta režije u generaciji. Ovih dana beleži veliki uspeh sa predstavom Naš sin, čiji je kompletan autor, pisac i reditelj. Komad se izvodi u Hartefakt produkciji, u novom prostoru ove kuće u Bulevaru despota Stefana 7 u Beogradu, u stanu od 150 kvadratnih metara koji prima pedesetak gledalaca. Sve karte za dosadašnje predstave su rasprodate. Čeka se prikazivanje na jesen. Sa predstavom Fine mrtve d(j)evojke doživeli ste veliki uspeh. Šta je tome presudilo? Možda sam skroman, ali mislim da je pre svega presudio fantastičan Matišićev tekst, ubojit i aktuelan, koji je omogućio da se desi dobra, angažovana, a istovremeno ne pamfletska predstava, koja nikoga ne stavlja u poziciju žrtve, nego se podsmeva crnilu društva u celini. Drugi razlog za uspeh je sjajna podela Beogradskog dramskog pozorišta, njih dvanaestoro koji su isključivo svojom dobrom voljom, vođeni sopstvenom intuicijom da od toga može da nastane nešto vredno višemesečnog rada, pristali da rade s tada anonimnim diplomcem. I tek onda sam možda razlog ja koji sam, verujem, našao dobro scensko prilagođenje za Matin tekst koji je zadržao mnogo toga od filmskog jezika prema kome je nastao. Koliko me taj uspeh moje diplomske predstave lansirao da gotovo instantno dobijem sledeće režije i da od kolega i javnosti budem prihvaćen kao relevantan mladi autor, toliko mi je bilo teško boriti se sa pritiskom i očekivanjima da svaka sledeća predstava bude bolja. Očekivalo se od mene da sve što posle uradim bude bar podjednako fenomenalno. To se, tako na silu, verovatno nije desilo pa su neki jedva dočekali da konstatuju kako mi se uspeh desio slučajno. Na to se ne obazirem, radim uvek odgovorno prema sebi i publici, najbolje što znam u datom trenutku. Svestan sam da je graditi karijeru pozorišnog reditelja maratonska trka, da treba trajati. A da pored talenta, zanata i pripremljenosti, u konačnici faktor sreće odeli prosečno od dobrog ili dobro od odličnog. Sa D(j)evojkama se desio i taj presudni faktor sreće. Zbog čega ste morali da napišete i postavite na scenu komad Naš sin? Teralo me nešto jače od racionalnog argumenta „šta mi to treba“, da se tako „razgolitim“. Tokom života kroz nas prolaze brojna iskustva i ona se gomilaju tek kao maglovita sećanja ukoliko ih ne oblikujemo u nekakav zaključak. Tek tada ona postaju životno iskustvo i znanje. Pišući tekst za Našeg sina pakovao sam sopstvena iskustva trudeći se da ih uobličim u to životno znanje koje će da mi pomogne da bolje shvatim sebe i svoje bliske ljude. Kopati po sopstvenom detinjstvu i seksualnosti je valjda nešto najintimnije što možete da podelite s drugima. Neobjašnjivo mi je kako publika ume nepogrešivo da prepozna istinitost. Kao što ume da prepozna i kad te se nešto kao autora ne tiče. Kako je nastajao ovaj komad? Prva verzija komada nastala je kroz moju introspekciju, a izvedbena verzija u saradnji s glumcima: Draganom Varagić, Aleksandrom Đinđićem i Amarom Ćorovićem. Zajedno smo od tog dokumentarnog predloška koji sam doneo na prvu probu, pravili fikciju koja je u konačnici zadržala mnogo tog pojedinačnog i intimnog, ali istovremeno smo se trudili da pređemo granicu kojom će sve to da postane razumljivo i u kontekstu drugih porodica. Prve reakcije publike potvrđuju da smo uspeli da napravimo univerzalnu porodičnu priču. Nešto ranije smo već došli i na ideju da izađemo iz pozorišne zgrade i igramo u porodičnom stanu za kojim smo dugo tragali. Naposletku, otvorili smo novi igrajući prostor u gradu na adresi Bulevar despota Stefana 7. Trebalo je vremena da istražimo šta to znači igrati za pedesetak ljudi u stanu, kakav je to glumački izraz kada je publika na tako maloj razdaljini, kako održati koncentraciju kad nema pozorišnog mraka. Ima nečeg ritualnog u svemu tome. Šta vam je bilo važno da kažete gledaocu? Šta ste hteli da kažete roditeljima? Svojim i svim drugim koji će se prepoznati? Da ih razumem. Da znam da ni najotvorenijim roditeljima nije jednostavno da se suoče sa činjenicom da detetova seksualnost odudara od dominantnog normativa. Da razumem strah koji u tom trenu osete: strah za bezbednost deteta, strah za njegovu budućnost, bojazan da nikada neće da bude srećno. Da mogu da pojmim tektonsku promenu koju to saznanje prouzrokuje u porodici koja posle toga mora nekako da se presloži. Ali isto tako da u ovom veku nikakav strah ni neznanje ne mogu da budu opravdanja za to da se ne razgovara, da se ne pokušava međusobno razumeti i u konačnici da se odbacuje. Svet se ubrzano menja, a mi smo takođe deo tog sveta. Informacije su svuda dostupne. Do juče smo mislili da je silovanje samo kad te manijak spopadne u šumici, danas znamo da silovanje može da se desi i bez fizičkog nasilja. Do juče su neki profesori smatrali da mogu da guraju lenjire devojkama pod suknje, danas će da razmisle triput pre nego uzmu lenjir. Verujem u mlade koji preuzimaju inicijativu i koji ne žele više da budu robovi nametnute tradicije koja im ne koristi. Ono što ne valja, ne treba da podrazumevamo pod „valja se“. Dvadeset i prvi vek je pred sve nas stavio izazov užasno brzih promena. Teško ih je ispratiti, a zadržati nekakav moralni kompas, ali moramo da se trudimo. Jer u suprotnom će tišine i ćutanja unutar porodica da postanu sve glasniji. I to će da bude uzrok raspada porodica, a ne to što je neko gej, baba devojka ili što abortira. Kako je izgledalo raditi sa Draganom Varagić? Šta ste naučili radeći sa njom? Ja verujem u međugeneracijsko učenje. Često tako i biram saradnike, jer onda svako svakome donese nešto novo: iskustvo ili energiju, meru ili nemir. Ne verujem da se napredovanje dešava ako svaka generacija deluje za sebe. Uostalom, i sama predstava je o tome. Mislim da smo Dragana i ja otvorili još jedan zanimljiv nivo u predstavi o toj generaciji roditelja koji su odrasli na roku, panku. U mojoj rodnoj Puli je to posebno bilo izraženo uz Atomce, KUD Idijote, antifašističku tradiciju… A onda je ta generacija doživela transformaciju, skrenula udesno, poreligijila se, izdala mnoge ideale iz svoje mladosti. Verovatno je rat u mnogo čemu kumovao i napravio presek: emotivni, mentalni, svetonazorski. Deo naše predstave je i o tim posledicama: o ljudima koji su nekada gruvali u šutkama, verovali u anarhizam, seksualne slobode, a onda se preko noći transformisali u više ili manje iskrene patriote i vernike, da bi danas terorisali svoju decu time šta je normalno a šta nije. Kada poberete uspeh sa predstavama gej tematike, da li vas je to u izvesnom smislu odredilo za buduće predstave? Ne smatram da pravim predstave gej tematike, nego životne tematike. To što one uvek izazovu veći odjek nego neke druge predstave, i to što svi o tome imaju potrebu nešto da kažu, to više govori o drugima nego o meni. Ja o tome stvaram jer mislim da je to poligon za ispitivanje mnogih crvenih linija u životu, brojnih granica koje nadilaze samo to gej ili ne gej. Naš sin nije gej predstava, to je predstava o granicama roditeljske ljubavi, o traumama koje deca pamte, a roditelji pometu pod tepih, o nasilju, o ćutanju, o nerazumevanju dece i roditelja, o dilemi kako biti dobar sin ili dobra ćerka, o preispitivanju roditelja da li su svom detetu bili dobar otac i dobra majka, o tome postoji ili bezrezervna ljubav ili je ona uvek uslovljena očekivanjima... Ako mislite da vas se ništa od toga ne tiče jer niste gej, blago vama! Radmila Stanković