Sindrom večitog ponavljača

Za početak, jedno pitanje koje nije samo retoričke prirode. Da li je sasvim slučajno, i ništa drugo do slučajno, da je prva vlada jedne članice Evropske unije koja je pala od početka ruske invazije na Ukrajinu vlada baš one zemlje u kojoj se, osim što od svih članica EU ima istorijski posmatrano najbliže odnose s Moskvom, lažni ruski narativ o uzrocima i karakteru ovog sukoba daleko najbolje primio u javnosti? Kiril Petkov, predsednik bugarske vlade kojoj je prošle sedmice u parlamentu izglasano nepoverenje - nekoliko sedmica nakon što je iz dotad četvoročlane vladajuće koalicije istupila populistička antistranka Postoji takav narod (ITN) zabavljača i političkog muljatora Slavija Trifonova, ostavljajući premijera bez funkcionalne većine - ne veruje u takve koincidencije. Kada se na zasedanju na kome je izglasano rušenje njegovog kabineta (sa 123 glasa „za“ u 240-članom domu) obratio poslanicima, na Harvardu obrazovani ekonomista govorio je bez uvijanja. Kao odgovorne za pad vlade koja je u fokusu imala borbu protiv sistemske korupcije, te večite rak-rane bugarskog društva, Petkov je označio pre svega one kojima je takva orijentacija njegovog tima najviše smetala - moćnu oligarhijsko-mafijašku hidru i njene političke eksponente, u koje sada čak i jedan broj poslanika ITN koji se na glasanju svrstao na stranu premijera ubraja i vlastitu stranku; ali, zbog toga što je vlada dosledno sledila liniju EU i NATO po pitanju agresije na Ukrajinu, takođe i Rusiju - konkretno, rusku ambasadorku u Sofiji, Eleonoru Mitrofanovu. Optužbe poput potonje je, naravno, notorno teško dokazati čak i kada je uticaj stranog faktora očigledan. Ponekad su za to potrebne decenije; u drugim slučajevima materijalni dokazi koji tako nešto potvrđuju nikad ne budu pronađeni. Dovoljno je setiti se višedecenijskog malignog američkog delovanja u Latinskoj Americi, s čileanskim prevratom kao najdrastičnijim primerom. I zato je Moskvi bilo lako da, preko za te poslove zadužene bimbo portparolke tamošnjeg ministarstva spoljnih poslova, na optužbe bugarskog premijera uzvrati sarkazmom. Ali da su Petkov i njegova vlada, uz sve nagomilane domaće probleme, otkako je krenula agresija na Ukrajinu morali da se nose i s pojačanom (pro)ruskom propagandom - i to u zemlji u kojoj neke političke snage i odranije snažno naginju Rusiji - nesporno je. Otvoreno proruskih stranaka ima i u vladajućoj koaliciji (samo još nominalno socijalistička, a zapravo odavno nacionalističko-konzervativna BSP) i u parlamentarnoj opoziciji (ultradesničarski Preporod); za Moskvi naklonjenog važi i šef države Rumen Radev. Pojedinim bugarskim medijima, a naročito na tamo najpopularnijoj društvenoj mreži, Fejsbuku - već godinama unazad plodnom tlu za plasiranje dezinformacija usmerenih na podsticanje antizapadnog i jačanje proruskog raspoloženja - i do 24. februara, a naročito posle njega, sistematski se šire teorije zavere i notorne laži o onome što se dešava u Ukrajini. (Na isti način na koji su se, nije naodmet podsetiti, zemljom širile izmišljotine i paranoične teorije o pandemiji, u čemu se može naći dobar deo objašnjenja zašto Bugarska ima daleko najniži procenat vakcinisanih od svih članica EU. Kao i, kad smo već kod toga, zašto je ekstremno antivakserski nastrojeni Preporod tako dobro prošao na izborima prošle jeseni.) A nedelju dana po početku invazije Petkov je po kratkom postupku smenio ministra odbrane Stefana Janeva zbog toga što je za opis ruske intervencije koristio ciničnu formulaciju „specijalna vojna operacija“ - termin koji je, nakon što ga je lansirao Vladimir Putin, postao neizostavni deo orvelovskog novogovora kremaljske propagande. Sada se pak, u ironičnom obrtu, spekuliše mogućnošću da se možda baš Janev, koji je od maja do decembra prošle godine privremeno obavljao dužnost premijera, ponovo nađe u toj ulozi ukoliko se ispostavi da su novi parlamentarni izbori (koji će, ako ih bude, biti četvrti od aprila prošle godine) neizbežni. A biće neizbežni ukoliko ne uspe nijedan od tri pokušaja da se formira nova vladajuća koalicija: pravo na jedan takav pokušaj imaju Petkov i njegova stranka Nastavljamo s promenama (PP), a u slučaju njihovog neuspeha svoje dve šanse dobijaju drugi - što bi u ovom slučaju značilo pre svega dugo godina vladajuća partija desnog centra Građani za evropski razvoj Bugarske (GERB), sada najveća u opoziciji. Ipak, koliko god da je ruski faktor moguće doprineo padu vlade, formalno posmatrano ona je oborena iz drugih razloga. Kada je ITN početkom juna istupio iz vlade, Trifonov je kao razloge za takvu odluku naveo neslaganja u vladajućoj koaliciji oko budžeta, a posebno spremnost Petkova da povuče bugarski veto na otpočinjanje pristupnih pregovora Severne Makedonije s EU - veto koji je u jesen 2020. u pokušaju da produži svoj boravak na vlasti aktivirao tadašnji premijer i lider GERB Bojko Borisov. Štaviše, praktično sve bugarske partije, pa i one iz vladajućeg bloka - a isto raspoloženje dominantno je i među građanima - neblagonaklono (da se ne kaže neprijateljski) gledaju na mogućnost da se Severnoj Makedoniji omogući otvaranje pregovora s EU; ili barem ne dok se Makedonci prvo ne odreknu vlastitog nacionalnog identiteta, istorije i jezika. Samo dva dana nakon što je vladi izglasano nepoverenje, međutim, parlament je ubedljivom većinom glasova, mnogo većom od one koja je srušila Petkova, podržao inicijativu Demokratske Bugarske (DB), liberalne članice odlazeće vladajuće koalicije (za je glasalo 170 poslanika; protiv ih je bilo 37), da se vladi, sada u tehničkom mandatu, da ovlašćenje da odobri pregovarački okvir za Severnu Makedoniju, uključujući navodno kompromisni predlog s kojim je Francuska izašla neposredno pred okončanje šestomesečnog rotirajućeg predsedavanja Unijom. Istina, to je učinjeno uz postavljanje dodatnih, suštinski ultimativnih uslova Skoplju, iz koga su francuski predlog „u postojećem obliku“ odbacili i pre nego što su se o njemu izjašnjavali u Sofiji. Strani mediji su takvu odluku parlamenta protumačili kao potez koji vodi konačnom uklanjanju bugarskog veta. Ali, tačnijom se čini interpretacija poslanika DB Hrista Ivanova koji je izjavio kako Bugarska od veta nije odustala, nego ga je zapravo ojačala. Jer, rekao je, ubuduće će Severna Makedonija „kad ne bude želela da ispuni svoje obaveze, ili ih bude kršila, to činiti kao kandidat za članstvo u EU, pa će iza insistiranja na ispunjavanju zahteva stajati cela evropska porodica, a ne samo Bugarska“. Što objašnjava i zašto je Elisaveta Belobradova, takođe poslanik DB, francuski predlog opisala kao „dosad najbolju ponudu koju je Bugarska dobila“, takvu da se njom obezbeđuju „evropske garancije da će bugarski interesi biti zaštićeni“. Mada očito ni taj i takav predlog, na osnovu koga bi Severna Makedonija u svoj pregovarački okvir s EU već morala da uvrsti niz bugarskih uslovljavanja, ne zadovoljava maksimalističke zahteve Sofije: jer sada su, kao što je rečeno, uz njega isporučeni novi. Koji uz ostalo uključuju i, recimo, insistiranje da nijedan dokument u procesu evrointegracija neće moći da bude interpretiran kao bugarsko priznanje makedonskog jezika. Pa kad iza takvih zahteva stoje i pretpostavljeno liberalne, proevropske snage u Bugarskoj, jasno je šta se tek može očekivati od ostalih. No, to je tema za neki drugi tekst. Bugarskih unutrašnjopolitičkih prilika što se tiče, tu izgledi za izlazak na zelenu granu, jasno je, nastavljaju da se kreću u uskom rasponu od slabih do nikakvih: tek što su Petkov i njegov istomišljenik i harvardski kolega Asen Vasilev, najpre prošle godine kao najagilniji ministri u prelaznoj vladi, onda i kao vodeći dvojac ove odlazeće, krenuli da raspliću džinovsko koruptivno klupko bugarske politike, stari, truli režim našao je način da uzvrati udarac i minira i ovaj pokušaj da se zemlja otrgne od onog što jako liči na njenu sudbinu - kao što je to, uostalom, slučaj i s većinom drugih balkanskih zemalja. Večito u procepu između onog što bi mogla da bude i onoga što stvarno jeste, Bugarska će, ako novu vladu sastave stare političke snage, ostati na mestu koje joj, s njom sličnima u komšiluku, po svoj prilici i pripada: na evropskom začelju. Vladan Marjanović