Na crnoj listi SAD, a u Srbiji širi poslovnu imperiju

Porodica Slobodana Tešića, jednog od finansijera SNS-a i trgovca oružjem na crnoj listi SAD, vlasnik je jedne od najvećih fabrika za proizvodnju drvenog peleta u Srbiji, firme Sperou (Sparrow) iz Varvarina. Formalni vlasnici su, prema zvaničnim podacima sa APR-a, Tešićeva supruga Živana Tešić sa 50 odsto udela i ćerke Danijela Vasilijević i Jelena Petrović sa po 25 odsto. Direktor Speroua je Nebojša Petrović, Tešićev zet, suprug njegove mlađe ćerke Jelene i mlađi brat Želimira Petrovića, direktora firme Araneks, koji se od 2019, sa Tešićem, nalazi na crnoj listi SAD. Sperou je osnovan 2006, a Tešićevi ga preuzimaju 2015. Nepokretna imovina firme – zgrade i zemljište površine tri hektara i 55 ari – u martu 2012. procenjena je na 378.178.560 dinara, a iste godine preorijentisala se na proizvodnju „ostalih proizvoda od drveta, slame i pruća“. U poslednjih pet godina, od početka 2017. do kraja 2021, poslovni prihodi Speroua premašili su 4,3 milijarde dinara. Iako je fabrika u Varvarinu, to preduzeće ima i sedište u Beogradu, u Ulici Tadeuša Košćuška 56, a na istoj adresi vode se još neke firme koje se vezuju za Slobodana Tešića. Uz to, na sajtu Speroua, kao telefonski broj komercijalne službe navodi se isti broj kao i za Tešićeve firme Calidus trade i Melvale corporation, koje se od 9. decembra 2019. nalaze pod sankcijama posebnog odeljenja američkog Ministarstva finansija. Krajem novembra 2021. Sperou je imao prezentaciju plana za izgradnju novog poslovnog objekta u opštini Varavarin. U samoj firmi tvrde da je kapacitet fabrike 10 do 12 tona peleta na sat ili oko 60.000 tona godišnje (više od 12 odsto godišnjih potreba Srbije), a hvale se i da imaju najsavremeniju opremu i „drvenu građu naboljeg kvaliteta“. Baš zbog problema sa nabavkom drveta najveći proizvođači peleta kritikovali su JP Srbijašume da im ne dostavlja dovoljne, već ugovorene količine. Jedan od najvećih proizvođača peleta u Srbiji, Zoran Drakulić, vlasnik Bio endžin pointa je više puta javno reagovao, navodeći da su Srbijašume dale usmeni nalog da se toj kampaniji ne isporučuje drvo i da će zbog toga njegova firma ove godine imati upola manju proizvodnju nego 2021. Srbijašume su reagovale saopštenjem da će isporučiti drvo ako dobiju garancije za proizvodnju peleta. Iz Speroua se niko o ovom problemu javno nije oglašavao, a NIN saznaje da se niko iz Speroua nije pojavio ni na nedavnim pregovorima u Vladi Srbije, na koje su pozvani najveći proizvođači peleta, u koje svakako spada i firma porodice Tešić. Ili njih ne muče isti problemi kao konkurenciju, ili imaju, i u bukvalnom smislu, važnija posla, u koje svakako spada i trgovina oružjem. Prvi poslovni koraci Slobodana Tešića, koji je rođen 1958. u Kiseljaku, u BiH, nisu ukazivali da će postati „najveći trgovac oružjem na Balkanu“, kako je označen na crnoj listi SAD. NJegovo prvo zaposlenje, prema sada teško proverljivim podacima, bilo je - kondukter u lokalnom saobraćaju. U posao sa oružjem uveo ga je rođak Đorđe Tešić, koji ga je zaposlio u svojoj firmi Mikro, koja se bavila remontom tenkova. Šira javnost u Srbiji za Tešića je prvi put čula 2003. u vreme afere Orao, kad je pešadijsko naoružanje iz Zastava oružja, umesto u Nigeriju, koja je navodno bila „krajnji korisnik“, izvezao u Liberiju, uprkos međunarodnom embargu. Tada je prvi put dospeo na crnu listu UN i na njoj je bio narednih 10 godina. Srpska policija je 17. juna 2003. protiv njega i Orhana Dragaša podnela krivičnu prijavu zbog sumnje da su, koristeći falsifikovana dokumenta (lažne sertifikate o krajnjem kupcu - end user) „od 31. maja do 24. avgusta 2002. u šest navrata avionskim letovima na relaciji Beograd - Monrovija u Liberiji, bez neophodnih dozvola nadležnih organa, izvezli naoružanje i vojnu opremu vredne 1,3 miliona evra u zemlju pod sankcijama UN“. Međutim, od postupka ništa nije bilo, jer zakoni koji su u to vreme važili nisu pokrivali tu vrstu marifetluka. Na velika vrata u biznis sa oružjem Tešić se vratio 2012, kada je Vučić bio prvi potpredsednik Vlade, ministar odbrane, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. U martu 2013. u srpskoj delegaciji, na zvaničnom sastanku sa predstavnicima Ministarstva odbrane Libije, bili su i Vučić i Tešić. Delegacija Libije tada je posetila i Tešićevu firmu Partizan tek. Sve to dešavalo se pre nego što je Tešić 2013. uz napore srpske diplomatije skinut sa crne liste UN. Tadašnji ministar spoljnih poslova Ivan Mrkić dao mu je diplomatski pasoš. Da je Tešić finansijer SNS bilo je objavljeno i pre izbora 2012, na kojima je Tešićeva starija ćerka Danijela bila kandidat za poslanika na listi SNS. Ostala je, ipak, bez poslaničkog mandata, ali je najpre angažovana u Ministarstvu spoljnih poslova, a kada je Aleksandar Vulin postao ministar policije radila je u Upravi za međunarodnu operativnu policijsku saradnju, u koju stižu Interpolove poternice. Upravo je oktobra 2021. Tunis raspisao poternicu za Slobodanom Tešićem zbog sumnji da je učestvovao u pranju novca, potvrđeno je tada KRIK-u. Kako NIN saznaje, na insistiranje predstavnika pojedinih stranih država koji su se službeno viđali sa predstavnicima MUP-a Srbije, Danijela, upravo zbog oca, nije prisustvovala tim sastancima. NIN je već ranije pisao da je Vučić i pre 2012. „upao“ u presretnute razgovore sa Tešićem, koji je tada bio na crnoj listi UN i koji je bio pod merama nadzora, uz sudsko odobrenje. To je Vučić prećutao kada je na Pinku pokazivao dokumenta o aferi Prisluškivanje, tvrdeći da je navodno prisluškivan za vreme bivše vlasti. Tešićevo prisustvo sastanku sa delegacijom Libije 2012, sa ove vremenske distance ima i posebnu dimenziju, jer do danas nije objašnjeno zašto je preduzeće sa Kipra Karso limitid bilo posrednik između Libije i državnog Jugoimporta SDPR. Možda se deo odgovora nalazi u činjenici da SAD Karso limitid označavaju kao Tešićevu firmu, pa je i ona od 2017. na njihovoj crnoj listi. Tešić se pominje i u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije iz 2015, jer je njegov Partizan tek bio zakupac jedne od državnih vila, koje su se izdavale bez javnog konkursa, uz zakupnine manje od tržišnih. Pominjao ga je i uzbunjivač Aleksandar Obradović kao jednog od povlašćenih privatnih trgovaca oružjem, koji su sklapali brojne, za državni Krušik nepovoljne ugovore. Najviše spornih ugovora sa Krušikom sklopilo je pet preduzeća pod Tešićevom kontrolom - Partizan tek, Vektura trans, Falkon stratedžik solušn, Arneks i Tehnoglobal sistem, koji je pripojen Partizan teku u decembru 2018. Ona su od avgusta 2015. do marta 2019. sa Krušikom potpisala 14 ugovora, vrednih više od 72 miliona dolara i 5,9 miliona evra. Prema raspoloživoj dokumen­taciji Krušik je Tešićevim firmama isporučio 796.990 mina po cenama koje su nekad bile i za 20 odsto povoljnije nego za državni Jugoimport SDPR. Uz to, iz zvaničnih finansijskih izveštaja se vidi da je na kraju 2018. Partizan tek za mine Krušiku dugovao 3,56 miliona evra, iako je Tešićeva firma te godine profit uvećala 91 odsto, sa 174 na 333 miliona dinara. Dugovanja u ovim poslovima su krajnje neobična, jer se oružje po pravilu plaća unapred. NIN je već pisao da je Partizan tek u magacinima Krušika skladištio i pešadijsko naoružanje Zastava oružja i Prve petoletke. Tešićeva preduzeća izvozila su oružje i drugih državnih fabrika, pa i Prve petoletke i to dok je direktorka te firme bila Anđelka Atanasković, ministarka privrede u odlazećoj vladi. Osam ugovora sa Krušikom, Tešićeve firme potpisale su posle 21. decembra 2017, kada je kao „najveći trgovac oružjem na Balkanu“ stavljen na crnu listu SAD, zbog „koruptivnih radnji i pretnji po mir“, a u tom dokumentu navodi se i da je Tešić „podmićivao sve one od kojih bi mogao da ima koristi“. Osim SNS, Tešić je u Srbiji finansirao i Fondaciju „Dragica Nikolić“, dok je njen suprug Tomislav Nikolić bio predsednik Srbije, a 2018. se njegovim donacijama za Srbe sa Kosova i Metohije hvalila i kancelarija aktuelnog predsednika Vučića. Tešić je, naime, nakon Vučićeve posete Kosovu i Metohiji, ispunio neka od predsednikovih obećanja i Srbima na Kosovu je donirao dva traktora i kombi. O tome je javnost u martu 2018. obavestio Nikola Selaković, tada generalni sekretar predsednika, a sada ministar spoljnih poslova, iako su SAD nekoliko meseci ranije Tešića ponovo stavile na crnu listu. Iako je Tešić, preko pravnih zastupnika u SAD angažovao Sonoran Policy Group Inc iz Vašingtona, firmu koja je zastupala i Donalda Trampa, da lobira da se skine sa crne liste, ni to mu nije pomoglo. Naprotiv, 9. decembra 2019. ta lista je proširena na više njegovih saradnika i preduzeća, pa i na ona koja su trgovala sa Krušikom. U izveštaju iz 2019. se navodi da je Tešić nastavio da se bavi trgovinom oružjem i da radi kao tihi partner u kompanijama koje je posedovao ili kojima je rukovodio. „I sada kontroliše mnoge, ako ne i sve aspekte dnevnih operacija tih kompanija, uključujući posredovanje i nalaženje novih poslovnih mogućnosti, mada se oslanja na svoje saradnike od poverenja da potpisuju ugovore i njihova imena se nalaze na svim javno dostupnim dokumentima“, piše na sajtu američkog trezora, na kome se, uz Tešića, navode imena još devet ljudi, za koje se tvrdi da su delovali u njegovo ime. Prvi na toj listi je Goran Andrić, uz obrazloženje da je jedan od najbližih Tešićevih saradnika i da ga je predstavljao u raznim međunarodnim prodajama i pregovorima. Na tom spisku su i Nebojša Šarenac (generalni direktor kompanija Tehnoglobal i Partizan tek, Tešićev nećak, jedan od najbližih saradnika, ali i direktor i vlasnik Melvale corporation), Zoran Petrović (do juna 2018. generalni direktor Partizan teka), Nikola Brkić (uz Šarenca i danas jedan od zakonskih zastupnika Partizan teka), Milan Subotić (vlasnik, generalni direktor i predstavnik firme Vektura trans, koju je, kako se navodi u američkim dokumentima, Tešić koristio za primanje odobrenih dozvola za izvoz, za kompletiranje ugovora o oružju i da zatvori ugovore o oružju sa stranim vladama). NJima društvo prave Želimir Petrović, brat Tešićevog zeta Nebojše Petrovića (vlasnik, generalni direktor i predstavnik firme Araneks, za koju su u SAD uvereni da ju je Tešić koristio za zaključivanje ugovora o oružju sa stranim vladama u Africi i za poslove sa drugim stranim vladama), Sreten Cvjetković (jedan od zakonskih zastupnika i suvlasnik 50 odsto firme Falkon stratedžik solušn, dok drugih 50 odsto poseduje Esad Kapidžić, koji je i direktor tog preduzeća) i LJubo Maričić (bivši direktor Tehnoglobala, koji je iz registra APR izbrisan u decembru 2018, kada je pripojen Tešićevom Partizan teku). U periodu kada su Amerikanci Tešića stavili na crnu listu i kada su njegove firme sklapale sumnjive aranžmane sa Krušikom, Aleksandar Vulin je bio ministar odbrane, a Sektor za materijalne resurse u tom ministarstvu nedeljno je dobijao izveštaje o proizvodnji, svim potpisanim ugovorima i planiranim isporukama. Ministarstvo odbrane postavilo je članove Nadzornog odbora Krušika, koji je odobrio potpisivanje svih ugovora, od kojih su mnogi, ispostavilo se, bili sporni i štetni za državnu fabriku. Uz Ministarstvo odbrane, saglasnost za svaki izvoz morala su da daju i ministarstva unutrašnjih i spoljnih poslova, plus BIA. Na čelu MUP-a u to vreme bio je Nebojša Stefanović, čije je Ministarstvo u više navrata dalo saglasnost za izvoz oružja i preduzeću GIM, za koje je tada posredovao u međuvremenu preminuli otac aktuelnog ministra odbrane Jedan od poslova sa oružjem, koji je imao najviše posledica po Srbiju, Tešić je realizovao 2020. NJegova Vektura trans je u julu te godine imala dve isporuke oružja za Jermeniju, dok su trajali sukobi sa Azerbejdžanom, zbog čega je izbio diplomatski skandal, pa je Srbija morala pre vremena da vrati deo kredita Azerbejdžanu. Taj posao dodatno je sumnjiv zbog toga što je 19 dana pre nego što je Vektura trans 9. marta 2018. potpisala prvi ugovor sa Krušikom za izvoz u Jermeniju, Nadzorni odbor valjevske fabrike dao saglasnost na 7,15 miliona dolara vredan direktan ugovor ovog državnog preduzeća sa Ministarstvom spoljnih poslova Jermenije. Taj posao nije nikada realizovan, jer nije dobio saglasnost nadležnih u Srbiji. Za razliku od Krušika, Tešićeva firma brzo je dobila sve potrebne saglasnosti i te godine je samo sa Krušikom potpisala četiri ugovora za isporuku oružja Jermeniji, vredna 5,9 miliona evra i 5,3 miliona dolara, a iz „paking liste“ vidi se da je uz mine iz Krušika isporučila i tri protivavionska topa M55A4 Zastava oružja i 100 minobacača Prve petoletke, čija je direktorka u to vreme bila sadašnja ministarka privrede Anđelka Atanasković. To oružje Vektura trans je izvezla preko Maršalskih Ostrva, a izvoz preko poreskih rajeva stvara sumnju da je Krušik dodatno oštećen i da posrednik u ovom poslu nije naplatio samo ono što mu sleduje, obično pet odsto od ugovorene prodajne cene. Tešić je bio više puta predmet razgovora srpskih zvaničnika i predstavnika SAD. Vlasti Srbije su tako davale ili pokušavale da daju neka objašnjenja predstavnicima SAD, za razliku od domaće javnosti. Do sada se nijednom vlast u Srbiji nije osvrnula na brojna otkrića o Tešićevim sumnjivim poslovima i vezama koje ima sa njima. Vuk Z. Cvijić