Široko a plitko

Na prvi, pa i na drugi pogled, reklo bi se da je samit Severnoatlantske alijanse u Madridu u potpunosti ispunio očekivanja lidera zemalja članica koji su se prošle sedmice okupili u španskoj prestonici. NATO je usvojio novi Strateški koncept, dokument koji se donosi jednom na otprilike svakih 10 godina (od usvajanja prethodnog prošlo ih je 12), kojim je redefinisao svoju poziciju i proširio opseg postavljenih zadataka. U svetlu ruske invazije na Ukrajinu, najavljeno je čak sedmostruko povećanje raspoloživih snaga za brzo reagovanje, na 300.000 vojnika - mada toj objavi generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga upadljivo nedostaju detalji, od toga kako će se i kada stići do tog broja visoko mobilnih trupa, do pitanja finansiranja čitavog poduhvata. Predsednik Sjedinjenih Država DŽo Bajden najavio je značajno povećanje američkog vojnog prisustva u Evropi - od Španije, gde će broj američkih razarača sa četiri biti podignut na šest, do Poljske, u kojoj će biti uspostavljen stalni štab Petog korpusa američke vojske, te Rumunije, gde će po rotirajućem principu biti raspoređena brigada od 3.000 vojnika. A u predvečerje samita turski predsednik Redžep Tajip Erdogan podigao je blokadu prijema Švedske i Finske u NATO, nakon što je od njih napismeno dobio garancije da će u sklopu zajedničke borbe protiv terorizma pokazati više razumevanja za zahteve Ankare po pitanju izručenja osumnjičenih za terorizam, i odustati od unilateralnih moratorijuma na isporuke naoružanja Turskoj zbog njenog uplitanja u rat u Siriji; da po Erdogana sve bude još bolje, po svoj prilici dobiće i željene američke borbene avione F-16 koje mu je Vašington prethodno uskraćivao, kažnjavajući ga tako za nabavku ruskog sistema vazdušne odbrane… Sve u svemu, mogao se steći utisak kako je NATO, čiji je smisao postojanja donedavno s mnogih strana dovođen u pitanje, taj smisao, kao što je proteklih nekoliko meseci pokazalo, definitivno ponovo pronašao - istina, tek u tragičnim okolnostima varvarske ruske agresije na Ukrajinu - i da je madridskim skupom to sada i zvanično potvrđeno. Taj utisak o trenutnom stanju stvari u Alijansi nije nužno pogrešan - kao i na sve drugo, i na NATO je primenljiva večita dilema oko toga da li je čaša poluprazna ili polupuna - ali svakako ne nudi ni izbliza potpunu, pa samim tim ni realnu sliku o njegovom stanju zdravlja. Na pojavnom nivou, to se odlično vidi na primeru turske pretnje vetom na prijem Švedske i Finske, koja potpisivanjem trilateralnog memoranduma nije trajno otklonjena - kao što se dva dana potom potrudio da stavi do znanja sam Erdogan, upozorivši da je Ankara i dalje spremna da blokira proširenje Alijanse ako proceni da Stokholm i Helsinki nisu u punoj meri ispunili njene zahteve: ukoliko sva lica sa spiska zahteva za ekstradiciju ne budu izručena, turski parlament neće ratifikovati odluku o prijemu Švedske i Finske u NATO, pripretio je. Osim što, u najmanju ruku, implicira da turska strana pomenuti dokument nije potpisala u dobroj veri (u memorandumu se, na primer, ne navodi specifičan broj lica koja Turska potražuje, dok Erdogan sada insistira na preciznom spisku), ovo pokazuje da problem ne samo da nije skinut s dnevnog reda, kako je to u Madridu slavodobitno predstavljeno, nego da Erdoganova ucena ostaje da lebdi nad Alijansom kao eksplicitan izraz krhkosti njenog pretpostavljenog jedinstva. Jedinstva koje turski vladar, uostalom, ne potkopava prvi put - čak ne ni prvi put od početka napada na Ukrajinu. Druge manifestacije dugo prisutnih slabosti NATO nisu toliko uočljive kad se posmatraju kroz prizmu njenog najvećim delom ipak unisonog inicijalnog odgovora na rusku invaziju; ali sada, kada je rat uveliko ušao u peti mesec trajanja i kada se situacija na istoku Ukrajine polako ali sigurno menja u korist agresora - od ove sedmice ruske snage kontrolišu ceo region Luganska - razlike u gledanju na to šta i kako dalje između baltičke trojke, Poljske, Velike Britanije i SAD (kao zagovornika radikalnijeg pristupa) na jednoj, te u prvom redu Nemačke i Francuske (i ostalih koji insistiraju na pojačanom oprezu, kako se ne bi prešla kritična granica nakon koje bi Alijansa bila direktno uvučena u rat) na drugoj strani sve više dolaze do izražaja. U situaciji kad nastojanja da se Rusiji stane na put sveobuhvatnim sistemom sankcija podrazumeva sve veće žrtve na domaćem planu - od neizvesnog snabdevanja energentima tokom predstojeće zime do ubrzanim rastom troškova života stvorene nervoze u najširim slojevima stanovništva - a Ukrajina, uz svu vojnu pomoć koja joj stiže, i dalje ne dobija ni izbliza dovoljne količine naoružanja, a naročito municije, potrebne kako bi iole uspešno nastavila da se brani od ruskih nasrtaja, najavljena preraspoređivanja snaga NATO i jačanje njegovih borbenih kapaciteta na istočnom krilu iz ukrajinske perspektive ne vrede previše: rečima iz naslova jednog teksta sa sajta Politiko, dok „Ukrajina pobedu želi danas, Zapad razmišlja o 2023. godini“. U drugom tekstu na istom sajtu, Metju Karnitšnig je u osvrtu na samit NATO još mnogo oštriji. „Baci li se pogled dalje od uzajamnog tapšanja po ramenu, srdačnih gestova i samohvale u Madridu (…) videće se kako je jedinstvo saveza, makar i bilo milju široko, istovremeno i jedva inč duboko; njeno kolektivno osećanje svrhe raznoliko koliko i njenih 30 članica“, piše on, konstatujući kako Alijansu treba rasturiti do temelja, pa izgraditi iznova - što bi podrazumevalo „ne samo da smanji zavisnost od američke vojne moći, nego i da redefiniše šta NATO jeste a šta nije, te da se pridržava onoga što propoveda“. Što ne deluje kao loš savet; ali je verovatnoća da bude prihvaćen nikakva. Svejedno, radikalnost predložene terapije ne dovodi u pitanje tačnost dijagnoze. I mada trenutno to tako ne izgleda, u fokusu te dijagnostičke slike neizbežno ostaje Amerika, koja se - trenutno apsolutno sve navodi na takav zaključak - Bajdenovim ulaskom u Belu kuću samo privremeno vratila u normalu pre nego što ponovo krene stranputicom na koju je stupila u vreme vladavine njegovog prethodnika. Prevagnu li na narednim izborima ponovo američki izolacionistički instinkti, multiplikovani atavističkim unilateralizmom Donalda Trampa ili nekog nalik njemu, evropski saveznici će se ponovo naći u situaciji u kojoj su bili tokom četiri godine njegovog mandata: da na podršku SAD ne mogu ozbiljno da računaju ni za šta, pa ni kad je reč o kolektivnoj bezbednosti koju bi NATO (a zapravo i dalje nesrazmerno velikim delom Amerika sama) trebalo da im garantuje - bezbednosti koja je i s ovakvom, načelno atlantističkom administracijom kakva je Bajdenova sada dovedena u pitanje ruskim imperijalnim ambicijama. Iz te perspektive posmatrano, važne izmene u novousvojenom Strateškom konceptu, kojim je NATO i formalno označio ulazak u ekstremno nestabilnu eru međunarodnih odnosa, u vrlo bliskoj budućnosti bi - u slučaju da odnosi SAD i Evrope zapadnu u novu krizu - mogle da zazvuče šuplje, koliko god inače taj dokument u ovom času bio odraz novonastale realnosti, dramatično promenjene u odnosu na vreme kada je prethodni put menjan. Proklamacije koje sadrži neće vredeti previše ako sledećem stanaru Bele kuće od evroatlantskih odnosa i multilateralizma mnogo bliži bude devetnaestovekovni koncept interesnih sfera i podele sveta po diktatu velikih sila: upravo onaj koncept koji preferiraju Vladimir Putin i Si Đinping. O tom - potom. U ovom času barem, o Strateškom konceptu je moguće govoriti na osnovu onoga što sadrži, ne na osnovu toga koliko će sve to imati smisla za koju godinu. A njegove ključne novine su to što je Rusija, pre 12 godina u istom dokumentu definisana kao „strateški partner“, prvi put i iz očiglednih razloga označena kao „najznačajnija direktna pretnja bezbednosti, miru i stabilnosti evroatlantske zone“; dok je, u još jednom istorijskom presedanu, Kina - prošli put ni pomenuta - sada identifikovana kao zemlja čije „proklamovane ambicije i agresivne politike predstavljaju izazov interesima, bezbednosti i vrednostima“ članica NATO. Kineske „maliciozne hibridne i sajber operacije, njena konfrontirajuća retorika i dezinformacije za metu imaju NATO saveznike i nanose štetu bezbednosti Alijanse“, a „produbljivanje strateškog partnerstva između Kine i Ruske Federacije i njihova zajednička nastojanja da potkopaju na pravilima zasnovani međunarodni poredak u suprotnosti su s našim vrednostima i interesima“, navodi se u dokumentu koji, konstatujući očigledno, u isto vreme i bez takve namere ocrtava konture upravo onakvog globalnog političkog i bezbednosnog ustrojstva kakvo Rusija i Kina kao revizionističke sile i priželjkuju, mada tim ambicijama pristupaju na (zasad) vrlo različite načine. No, o tome će lideri članica NATO - poput Skarlet O’Hare - imati kad da misle sutra. Za sada u njihovom fokusu, neizbežno, ostaje imperativ da što više (i, posebno važno, što pre) pomognu Ukrajini da se odbrani od osvajača i u isto vreme izbegnu ulazak Alijanse u direktnu konfrontaciju s Rusijom. A taj imperativ je iz dana u dan sve veći. Jer, sukob u Ukrajini se već uveliko pretvorio u rat obostranog iznurivanja - tačno onu vrstu rata koji je, istorijski posmatrano, od svih zemalja na svetu, Rusija uvek najspremnija da vodi, budući da je, kao i uvek, potpuno ravnodušna prema vlastitim masovnim gubicima, a stanovništvo drži u pokornosti i strahu, te stoga nevoljno da se ratu glasno suprostavi. Kako da mu se i suprostavi kad je najveći deo njih režimska propaganda ubedila da se rat i ne vodi, nego se to samo Ukrajina čisti od nacista? Zato u krajnjoj liniji nije najvažnije to šta će NATO uraditi. Ovaj suludi rat može da zaustavi samo onaj čovek koji ga je i započeo. Vladan Marjanović