Velika postignuća prate i velika iskušenja

U noći 13. januara, kada se proslavlja srpska Nova godina, Novi Sad je faktički postao evropska prestonica kulture. Od tad su pred lokalnom publikom i gostima sprovedeni mnogi programi, a ukupno će ih biti čak 3.000, sa više od 4.000 učesnika iz čitavog sveta. Zaživeo je svaki zaboravljeni kutak, obnovljene vredne zgrade, u realnost pretvoren programski narativ Za nove mostove. „Mostovi su metafore spona između ljudi“, naglašava Nemanja Milenković, direktor Fondacije Novi Sad – Evropska prestonica kulture. Koliko je i na koji način status prestonice kulture izmenio Novi Sad? Titula Evropske prestonice je Novom Sadu vratila neophodno samopouzdanje zbog kojeg on mora ostati grad kulture, kao što je i ranije bio. To je njegova identitetska odrednica, i samo kada je kultura u središtu njegovog ukupnog razvoja, Novi Sad se može nazvati gradom. Šta o tome kaže statistika poseta? Rekordni porast broja turista 2019. godine bio je rezultat preporuke Lonely planet-a, najprestižnijeg turističkog sajta na planeti, koji je Novi Sad svrstao među top tri svetske destinacije. Pandemija je nažalost taj konstantni rast prekinula. Zahvaljujući EPK koje prate ugledni svetski mediji Euronjuz, Bi-Bi-Si, Conde Nast Traveller, Tajm aut, taj trend rasta ponovo se vraća, i Novi Sad stavlja u fokus turista iz celog sveta. Da li će neke od promena biti trajne? Odnosno, da li je uspostavljena kulturna infrastruktura i šta to zapravo znači? Prostori za kulturu dobijeni u pripremi za Evropsku prestonicu kulture po svom obimu, kvalitetu, brzini zaštite, obnove i razvoju sadržaja u njima, prevazilaze sve naše snove iz 2015. godine, kada smo se kandidovali. To je sada činjenica koja će ostati zapisana u istoriji grada jer se nikad pre tako nešto nije desilo. Ne samo što je time prekinuta gotovo osamdesetogodišnja „tradicija“ urbicida Novog Sada, već su ova obnovljena i novoizgrađena središta kulture postali svetionici za dalje, slične tendencije. Time smo pokazali šta možemo kada hoćemo, ali i da nema razloga da to ne možemo da ponovimo i na drugim mestima. Koji su programi bili najposećeniji? A na koje ste vi najponosniji? Najposećeniji su bili oni u kojima smo inovativno povezivali prostore i programe. Upravo na tu novinu sam i najponosniji, te izdvajam kultne lokacije poput nekadašnjeg Korzoa, gde je održan koncert klasične muzike, zgrade Dunavske banovine koja je bila gotovo ravnopravni akter sa umetnicima tokom ceremonije svečanog otvaranja, Studija M kao domaćina izložbe Vreme i vaseljena, Novosadskog sajma, posvećenog književnosti sa „Seobama duša“, Petrovaradinske tvrđave, platforme za spektakularno izvođenje 9. Betovenove simfonije... ali i obnovljenih prostora koji su zahvaljujući novim programima dobijali novo značenje i značaj. Sačuvano i obnovljeno industrijsko nasleđe Distrikta, kao i pojedinih kulturnih stanica na obodima grada sa novim programima savremenog stvaralaštva tokom Kaleidoskopa kulture dali su jednu dodatnu atraktivnost koja iznova privlači novu publiku. Zahvaljujući takvom pristupu, svaki naš program biva izuzetno ispraćen. Šta nas deli od mogućnosti da kulturu živimo svakodnevno? Jer, u nastojanju da kultura bude dostupna svima, Novi Sad je organizovao i besplatan prevoz do izmeštenih lokacija, a to ipak košta, da ne govorimo o svemu ostalom…? I treba da govorimo o svemu ostalom jer nas od toga deli nekoliko važnih uverenja. Prvo uverenje: u kulturu se uvek ulaže, nikada ne troši. Drugo, da prvo uverenje nije opravdanje za radnike u kulturi da budu „žrtve“ i pasivni posmatrači, već preduzimljivi pokretači pozitivnih promena. Konačno, treće, da ako je „kultura način života“ onda to znači sveobuhvatni pristup. Primera radi, festival Vila posvetili smo našoj heroini umetnosti Milici Stojadinović Srpkinji. Kultura jeste suština njegovog uspešnog održavanja u srcu Fruške gore, ali ne i jedini parametar. Povezujući se sa privatnim sektorom, Opštinom i lokalnim stanovništvom mi smo razvijajući ovaj festival dobili ne samo novi brend kulture koji je čak regionalno prepoznat, već smo napravili održivi model u kulturi koji donosi i ekonomske i socijalne benefite ovom kraju. Kada tako radite, onda pomenuti autobuski prevoz iz Novog Sada nije trenutna odluka već trajna sistemska odluka Gradskog saobraćajnog preduzeća Novi Sad koje u tome ima i opravdanost i potrebu. Vila je bila strateška odluka da se zahvaljujući i kulturi, banja Vrdnik pozicionira kao jedna od najznačajnijih turističkih destinacija u Srbiji. Da li nas takve intencije vraćaju do istine da je kultura glavni resurs jedne države? Čuvajući se klišea da citiram Čerčila, neću olako reći da je kultura najvažniji izvor jedne države. Jer kao što ni svaki život nije „živi život“ tako ni kultura nije sve. Samo je pitanje, šta smo mi bez nje? Istina, i dalje ćemo biti ljudi. Pitanje je pre, kakvi ćemo to onda mi biti ljudi... u čijoj državi? Da li je koncentracija događaja posvećenih ženskom umetničkom rukopisu doprinela razumevanju ovog fenomena, ili ponekog i iznervirala? Skoro sam javno čuo jedan duhovit komentar na račun Fondacije: „Koliko ih ja mrzim, to može da pokrene Đerdap“. Kao što vidite, mi pokrećemo i naš rad nikog ne ostavlja ravnodušnim, što je velika stvar. Događaji u programskom luku Heroine u kojima smo predstavili i osnaživali žensko stvaralaštvo, imali su i cilj da se mnogobrojna publika trgne iz svojih ustaljenih predrasuda. Da se kroz različite umetničke žanrove preispitaju i postave neka nova uverenja. Kako doživljavate „bogatstvo različitosti“, na čemu počiva i šta se razvija nominacijom za prestonicu kulture? Na tom bogatstvu različitosti počinje Novi Sad. To je utkano u njegov identitet vekovima unazad. Novi Sad ima privilegiju da slavi dva Božića, dva Uskrsa, dve Nove godine, pa je iz toga proizašao i legatski projekat Doček, u okviru Evropske prestonice kulture, koji je upravo proslava interkulturalnosti. Malo koji grad može time da se ponosi. Uprkos svim sukobima u prošlosti, koji su naš grad razarali, bilo koje vrste netrpeljivosti, govora mržnje koje se nažalost i danas dešavaju, Novi Sad je pokazao da je iznad svega toga i da uvek njegova interkulturalnost i to bogatstvo različitosti pobeđuje. U kontekstu aktuelnog programskog luka Tvrđava mira, Novi Sad je oduvek bio ratnik za mir i treba da nastojimo da uvek bude. U njegovom identitetu je utkana ideja mira, koju promoviše čuvena golubica. Jer mi smo ovde navikli da živimo jedni sa drugima, a ne jedni pored drugih, i da uživamo u tome da možemo da čujemo najrazličitije jezike kojim govore naši sugrađani, kao i da praznike duplo slavimo. Šta za Novi Sad znače brojne pohvale, dobijene od nezavisnih evropskih eksperata? Jedna titula Evropske prestonice kulture, dva evropska priznanja: Melina Merkuri (koji se dodeljuje najuspešnijim EPK) i Nagrada za najbolji evropski trend brend u oblasti kulture, jesu dva prestižna priznanja dodeljena Novom Sadu od dva različita žirija nezavisnih evropskih eksperata. Rezultat je oksimoron glasne tišine: činjenice da se u Evropi „dobar glas daleko čuje“ zahvaljujući kom utihnu subjektivni utisci malobrojnih lokalnih kritičara. Da li je bilo i poteškoća i kako ste ih rešili? Velika postignuća prate i velika iskušenja. Data su nam samo zato da bismo se još više razvijali. Zahvaljujući ukazanom poverenju gradonačelnika i gradske administracije, izgradio se mlad i obrazovan tim Fondacije „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“. Članovi tima stasali su u iskusne profesionalce koji su, ako mene pitate, najvažniji legat projekta. Ranije bih vam rekao da je zahvaljujući njihovoj veri, ljubavi i nadi napravljen neverovatan podvig. Posle kovida i krize u Evropi od marta meseca, odgovorno tvrdim da su postigli čudo. Kad bi vam neko ponudio da ponovo budete na čelu ovakvog projekta, šta biste mu rekli? „Princip je isti, sve su ostalo nijanse“, kaže Đorđe Balašević. Šalu na stranu, zahvalan sam što sam u proteklih deset godina imao priliku da budem na čelu ovakvih i sličnih projekta važnih za moj voljeni grad. Pored navedenih evropskih priznanja u oblasti kulture, učestvovao sam u dobijanju titule za najbolji muzički festival u Evropi i inicirao sam i vodio kandidaturu Novog Sada za titulu omladinske prestonice Evrope. Ovo samo govori o tome koliko je važan kontinuitet u radu u kome praksa rađa veštinu. Kada iza sebe ostavljate nove ljude, procese, prostore i programe, to je vodilja za neke nove velike projekte, uvek novog Novog Sada. Dragana Nikoletić