Tri tempirane bombe srpskih javnih finansija

Javna preduzeća u Srbiji su u prethodnih deset godina pretvorena u finansijske tempirane bombe koje samo što nisu eksplodirale. Ona su tokom vladavine Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije isključivo postala oružje političke borbe, izvor korupcije i mesto za „uhlebljenje“ politički podobnih ljudi sumnjivog kvaliteta. Režim je za kratko vreme doveo na ivicu propasti preduzeća koja su uglavnom monopoli u svojim sektorima i koja su činila okosnicu privrednog razvoja Srbije. Na primer, kombinovani dug Elektroprivrede Srbije (EPS), Telekoma i Srbijagasa je proteklih pet godina porastao za više od tri milijarde evra, a te tri firme najavljuju dodatnih milijardu i po evra zaduženja ove godine da bi preživele. Ove firme više nisu u stanju da servisiraju sopstveni dug, ne plaćaju dobavljače i uskoro neće biti ni u stanju da redovno servisiraju bruto lične dohotke. Isto se odnosi i na sve druge firme koje ovaj režim upropašćava poslednjih deset godina. Te tempirane bombe su sada takvog obima i intenziteta da prete da unište celokupne srpske javne finansije. Za ovo decenijsko propadanje nisu krivi svetska ekonomska kriza, pandemija kovida-19, niti rat u Ukrajini. Razlog propadanja je isključivo činjenica da se iz tih preduzeća godinama isisavaju značajna sredstva za finansiranje raličitih, često polulegalnih, privatnih i političkih poduhvata. Pored toga, za propadanje ovih javnih preduzeća kriva je i poražavajuća nestručnost koja se najbolje vidi u liku bivšeg direktora EPS-a, Milorada Grčića. Pogledajmo sada kratko poslovanje tri najveća javna preduzeća u Srbiji, EPS-a, Telekoma i Srbijagasa, u prethodnom periodu. Decenija propasti EPS-a Tokom 2011. godine rudari u sistemu EPS-a iskopali su više od 40 miliona tona uglja, čime su postigli rekord u proizvodnji, što je omogućilo i rekordnu proizvodnju električne energije, kao i rekordnu konsolidovanu dobit od čak 26,3 milijarde dinara. Deset godina kasnije, usled katastrofalnog vođenja kompanije od strane SNS, zapošljavanja nestručnih kadrova poput Grčića i generalizovane korupcije, EPS je ostvario konsolidovani neto gubitak u prvom kvartalu 2022. godine od blizu 30 milijardi dinara. Prethodnu, 2021. godinu, EPS je završio sa konsolidovanim neto gubitkom od oko 13,8 milijardi dinara. Taj rezultat je još lošiji ako se uzme u obzir da je u prvih devet meseci 2021. godine EPS imao oko osam milijardi dinara dobiti. Dakle, za samo šest poslednjih meseci SNS rukovodstvo EPS-a je napravilo gubitke od čak 52 milijarde dinara (oko 450 miliona evra) i to u momentu kada sve druge evropske električne kompanije beleže rekordne dobitke. Kumulativni neto rezultat poslovanja EPS-a tokom decenije vladavine SNS-a je negativan, sa kumulativnim gubitkom od oko 20 milijardi dinara. Kompanija je u prvom kvartalu 2022. godine proizvela čak 21 odsto manje električne energije nego u istom periodu 2021. godine, čime ugrožava ravnotežu cele privrede. Neto dug EPS-a na kraju 2011. godine je bio 60 milijardi dinara, dok je na kraju prvog kvartala 2022. godine bio skoro tri puta veći i popeo se na čak 161 milijarda dinara. To je povećanje neto duga od čak 100 milijardi dinara ili 850 miliona evra. Najave su da će EPS morati da se dodatno zaduži za oko milijardu evra do kraja godine da bi finansirao dodatni uvoz električne energije i uglja, kao i tekuće poslovanje. EPS je jedva bio u stanju da plati pola uvoza struje pre par nedelja, a situacija se ubrzano pogoršava. Ako se nastavi ovakva dinamika rasta zaduženja i loši poslovni rezultati i tokom 2023. godine, doći će do pada vrednosti poslovne imovine što će dovesti EPS u zonu visoke zaduženosti i rizičnog poslovanja. Drugim rečima, bez ozbiljne dodatne finansijske injekcije od strane budžeta i promene u načinu rukovođenja, preduzeće bi se našlo na ivici bankrota. Urušavanje Telekoma Uprkos tome što je pola milijarde evra potrošio na kupovinu preduzeća i na investicije od 2017. godine, Telekom Srbija je u prošloj godini u odnosu na 2017. povećao svoj godišnji prihod za samo 169 miliona evra, a operativnu dobit (EBITDA) za svega 73 miliona evra. Istovremeno, dug kompanije povećan je za oko 1,3 milijarde evra. Telekom je prošle nedelje saopštio da je imao u 2021. godini operativnu dobit od 468 miliona evra. Međutim, predstavljeni rezultati su vrhunac finansijskog štelovanja, bez presedana u okviru evropske industrije telekomunikacija, za koje će morati da se odgovara. Detaljna analiza rezultata pokazuje finansijsku „gimnastiku“ kroz promene računovodstvenih politika koje su značajno uticale na prikazanu operativnu dobit. Prvo, oko 50 miliona evra rasta operativne dobiti u 2019, 2020. i 2021. godini rezultat je primene računovodstvenog standarda MRS16, a ne boljih poslovnih rezultata. Drugo, Telekom je prikazao kao poslovni prihod isplaćene zarade zaposlenima koji su angažovani u izgradnji pristupne mreže ili učestvuju u kapitalnim investicionim projektima. Ta računovodstvena „gimnastika“ kapitalizacije troškova zarada je povećala operativnu dobit za 64 miliona evra. Treće, Telekom je u 2019. godini promenio praksu kapitalizacije sve veće količine sadržaja koji proizvodi, pa su tako troškovi amortizacije sadržaja porasli sa tri miliona evra u 2018. godini na 138 miliona evra u 2021. godini, dok su troškovi proizvodnje sadržaja u bilansima ostali nepromenjeni, što direktno povećava operativnu dobit. Kada se uzmu u obzir ove izmene i na taj način izvrši korekcija, EBITDA u 2021. godini nije bila 468 miliona evra, već upola manje, oko 219 miliona evra. Ta cifra je 37 odsto manja u poređenju sa operativnom dobiti iz 2017. godine. Pomenimo i to da je prvi put Telekom morao da prizna da je, iz političkih razloga, debelo preplatio kablovske operatere i druge firme koje je kupio. Naime, odjednom je prikazano čak 325 miliona evra gudvila (goodwill), što predstavlja ogroman budući gubitak Telekoma zbog politički motivisanih, a možda i koruptivnih transakcija. Efekat preplaćenih prava od 600 miliona evra za prenos engleske Premijer lige, tek ćemo videti. Međutim, nije Telekom samo pokušao da fingira duplo veću operativnu dobit, već je probao kroz finansijsku gimnastiku i da prikaže značajno manji dug od realnog. Na primer, u dug bi trebalo uključiti još oko sedam miliona evra prijavljenih, a neisplaćenih dividendi, oko 19 miliona evra neplaćene kupoprodajne cene za kupljenu imovinu i oko 293 miliona evra prilagođavanja, zbog katastrofalnog perioda plaćanja dobavljačima od 438 dana, dok je industrijski standard 180 dana. Ako se uračunaju ove korekcije, dug bi se povećao za 233 miliona evra i neto dug bi na kraju 2021. godine iznosio 1,765 milijardi evra. Dug je vrtoglavo porastao od 2017. godine kada je iznosio samo 468 miliona evra. Poslednji nezvanični podaci ukazuju da je dug na kraju juna ove godine bio oko 2,081 milijardu evra, a za septembar se najavljuje novo zaduženje od oko 500 miliona evra, kako bi kompanija bila u mogućnosti da servisira svoje prethodne dugove. Ako multiplikujemo operativnu dobit od 219 miliona evra sa prosečnim tržišnim multiplikatorom, koji je u 2021. godini iznosio oko 6,8, pa umanjimo tu cifru za korigovani dug kompanije od 1,765 milijardi evra, lako ćemo zaključiti da je tržišna vrednost Telekoma Srbije već negativna. SNS je, dakle, za deset godina uspeo da upropasti, pored već pomenutog EPS-a, i ovog srpskog giganta. Srbijagas u raljama dugova Kada je marta 2019. godine Vlada donela odluku o konverziji duga Srbijagasa prema državi u kapital, građani su preuzeli na sebe da plate dug od oko 1,2 milijarde evra koji je rukovodstvo ovog preduzeća, predvođeno Dušanom Bajatovićem, kadrom SPS-a, napravilo od juna 2013. godine.Ti su dugovi uglavnom bili rezultat neplaćanja obaveza po osnovu kredita od strane Srbijagasa, a za koje je garanciju davala država. Ovim potezom, ne samo da su građani debelo platili loše upravljanje preduzećem u prethodnoj deceniji, već su i stvoreni uslovi da preduzeće, rasterećeno dugovanja, nastavi dalje. Nažalost, to nije dugo potrajalo. Srbijagas u januaru 2022. godine dobija novih 200 miliona evra garancije države za zaduživanje kod poslovnih banaka kako bi finansirao uvoz gasa. Razlog za uzimanje ovog kredita je taj što je Srbijagas potrošio značajnu količinu svojih sredstava krajem 2021. godine za interventni uvoz gasa, te je time ugrozio svoju likvidnost. Istovremeno, država je predvidela u budžetu garanciju na još 200 miliona evra kredita Srbijagasu za investicije. Na sve to treba dodati oko 500 miliona evra, koliko je prema zvaničnom izveštaju o poslovanju Srbijagasa dato državnih garancija 2020. i 2021. godine. Ako se praksa iz perioda do 2019. godine ponovi, građani Srbije bi uskoro mogli da očekuju još milijardu evra dugova na svojim leđima. Dodatni problem je što Srbijagas nije od 2011. godine izgradio nijedno novo skladište gasa, pa će Srbija ove godine morati da plaća i zakup skladišta u Mađarskoj. Kako je predviđeno energetskim bilansom, Srbiji će u 2022. godini biti potrebna oko 3,1 milijarda kubnih metara prirodnog gasa. Od toga, oko 300 miliona kubika je iz domaće priozvodnje, a oko 2,8 milijardi iz uvoza. Srbija sa druge strane ima kapacitet skladištenja od 500 miliona kubnih metara u skladištu Banatski Dvor. Iako je uprava Srbijagasa nekoliko puta najavljivala dupliranje kapaciteta ovog skladišta (na jednu milijardu kubnih metara), kao i izgradnju novog skladišta kod Itebeja (čak su i sredstva za to bila obezbeđena), projekti se nikada nisu realizovali. Usled toga, možemo očekivati dodatne troškove skladištenja u inostranstvu kako bismo obezbedili da gasa bude tokom zime. Konačno, najava zamrzavanja cene prirodnog gasa za krajnje korisnike, iako je poznato da je nabavna cena višestuko porasla, dovešće do gomilanja novih gubitaka u Srbijagasu. Neizvesnost oko snabdevanja, cene i visine duga Srbijagasa, ozbiljno prete da u narednom periodu ugroze javne finansije Srbije. Cena lošeg upravljanja U trenutku kada gotovo sve energetske i telekomunikacione kompanije u svetu ostvaruju rekordne profite, usled enormnog rasta cena energije i još većeg rasta tržišta telekomunikacionih usluga (pogotovu tokom kovid krize), kompanije iz ovih sektora u vlasništvu države Srbije ostvaruju rekordno loše rezultate. Korupcija, loše upravljanje, finansiranje politički obojenih projekata i promašene investicije, rezultirali su lošim poslovnim rezultatima, što je posledično dovelo su rasta duga ovih kompanija za više od tri milijarde evra u prethodnih nekoliko godina i drastičnog pada vrednosti kompanija. Razloge i posledice smo, dakle, identifikovali. Ostaje jedino pitanje do kada će javne finansije i građani jedne od najsiromašnijih evropskih država moći to da izdrže? Čini mi se, ipak, da je jedini način da se izbegne slom javnih finansija i države, poput onog krajem devedestih, da isti ti ljudi koji su tada prouzrokovali krah države, a sada je ponovo vode, defintivno napuste političku scenu. Istovremeno, neophodno je da ovog puta svi oni koji su odgovorni za tempirane finansijske bombe u Srbiji, krivično odgovaraju. Goran Radosavljević profesor javnih finansija na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju i direktor Instituta FEFA