U ovoj državi na ceni su samo poltronske vrednosti

Književni opus Boža Koprivice (1950) nema žanr u onom smislu kako bi štreber voleo da odgovori za peticu. Pisac nedavno objavljenog Bluza za dva prijatelja u 54 tjedna (izdavač Karioke, Beograd) i desetak drugih knjiga, zapravo je majstor žanra koji nema ime, ali ima oblik. I sadržaj. Oblik je raskošan meandar, pačvork iskrojen od proze, poezije, drame, filma, pozorišta, fudbala i još ponečega tanano autobiografskog. Svedene, s dobro nađenom unutrašnjom merom i svojevrsnom jezičkom preciznošću, knjige ovog autora predstavljaju pre svega sistematičnu i ubedljivu odbranu duha koji će sačuvati svet. I počast majstorima svakog od poslova. Fudbalerima, trenerima, piscima, glumcima, rediteljima, pesnicima, profesorima, kafanskim maherima… Iako je dugo mislio da je književnost njegov prvi dar, danas uporno ponavlja da je to prvenstvo ipak imala lopta. Ona fudbalska, naravno. Ali, desile su se neke loše okolnosti koje su presudile da ne može da igra u Partizanu, i ostalo mu je samo da piše. I da voli Partizan, kao oči svoje. I da meni povremeno u ovom razgovoru izgovori sastave nekih važnih reprezentacija i klubova, što mi se, nažalost, nije uklapalo u ostatak priče. Dugo je Božo, maštar nekih dalekih stvarnosti koje dozira čitaocu, pisao sa dosta stida i dosta otklona. I uvek sa najvećom strogošću prema sebi. Ovaj novi miks iz života pod naslovom Bluz dva prijatelja u 54 tjedna, otkriva, kako kaže Petar Peca Popović, „veliku tajnu iskrenog prijateljstva, jedno duboko poštovanje, jednu poetsku figuru koju je svom prijatelju, pesniku Miodragu Miju Raičeviću posvećivao Božo Koprivica. Sve ono što mislimo da znamo u stvaralaštvu Boža Koprivice kroz prethodne knjige, način na koji je to ovde izvedeno i iskazano u tim minijaturama, govori o jednoj izuzetnoj vrednosti za posvećene čitaoce našeg jezika“. Jednog dana će neki mladi čovek koji se bude bavio likom i delom Boža Koprivice, obavezno citirati kako je profesorka Mirjana Miočinović jednog dana kazala svom suprugu Danilu Kišu: „Znaš, ima jedan mladi Crnogorac, zove se Božo Koprivica...“ Čekam ga u bašti Monksa, u koju ulazi tačno u dogovoreno vreme, onim tako prepoznatljivim fudbalskim hodom. Gledam u cipele da nije kojim slučajem vezao pertle na njima. Nije. Nije u međuvremenu nabavio ni mobilni telefon. Možemo da počnemo. Za buduće čitaoce da znaju: knjiga o kojoj razgovaramo je svojevrsni dijalog sa prijateljem koji je na čudan način postao njen koautor. Pesnik Miodrag Mijo Raičević (1955) je pao u svom stanu, operisan je, ne oseća noge i na rehabilitaciji je u Mladenovcu. Tom pričom Božo počinje svoj prvi zapis u ovoj knjizi, a uz njega bira jednu pesmu svog prijatelja pesnika. I tako se nižu 54 priče i 54 pesme: „Prvu sam priču objavio u Danasu, pa onda redom. I bez znanja svog prijatelja birao sam pesme sa kojima sam pravio celinu, pravio rimu. Neke pesme sam znao odranije, neke su iz njegove izvrsne nove knjige O stvarima koje je Homer propustio. Negde sam pogodio, negde nisam. Kad pogledate njegove pesme, uvek ima neki moto. Od Homera do Kavafija, Beketa, Broha, T. S. Eliota, DŽimija Hendriksa, do naših Petrovića, Milosava Tešića... On ima tu retku osobinu da preuzme tonalitet velikih pesnika, i onda, onako mangupski drsko, krene svojim putem. Ima tu uličarsku drskost momka odraslog u Kišmahali u Podgorici, koju ja prepoznajem.“ Opominjete me da je knjiga ravnopravno delo vas dvojice autora, i kažete da je ona zapravo dupli pas? Tako je. Dupli pas je nešto najlepše u fudbalu, nešto što se podrazumeva u životu, u prijateljstvu, u ljubavi... Dupli pas znači prepoznavanje i poverenje u sagovornika. Radost prepoznavanja. Mora čovek, ako se već bavi nekom rabotom, da uživa. Ako ne ume da uživa, nema ništa. Nije samo izbor poezije Mija Raičevića dokaz da je u vašem slučaju, pored neizbežnog fudbala, i poezija jedna od radosti prepoznavanja? U gimnaziji u Nikšiću, kao i u drugim gimnazijama, učili smo pesnika Jovana Dučića, veličali ga kao većeg Dubrovčanina od Dubrovčana, a on je bio pre svega jedan imitator francuske poezije. Napisao je pristojne i dobre pesme, ali nije ni blizu Rastku Petroviću. A o Rastku nismo učili ni blizu kao o Dučiću. A mladi Milutin Bojić je bio bit pesnik pre Ginzberga. Da ne govorim o Disu koji se tretira kao neka apartna pojava, a takvog pesnika bi poželela svaka književnost. Kakav je to sticaj okolnosti koji će jednog Dučića tako visoko rangirati do danas, a ove druge nepravedno minimizirati? Nacionalna euforija. Najgore u svemu, od sporta do svake oblasti umetnosti, promocija je bez pokrića. A to podržavaju ovi neznameni. Meni je, recimo, glumac i reditelj Goran Šušljik veoma drag. On je radio izvrsnu pozorišnu priču o Klari i Robertu Šumanu. Ali, Šušljik danas radi Dobricu Ćosića koji je bio darovit u početku, ali ostao je tanak, da ne kažem osakaćen, u tri stvari: u erotici, u fantastici i u humoru. Sa tim nedostacima je nezamislivo bilo kakvo ekranizovanje njegovog dela. Ali, danas je nekome zbog nečega potreban Ćosić. S druge strane, Mirko Kovač je, na primer, napisao najlepše stranice o Beogradu u svojim knjigama Uvod u drugi život i Kristalne rešetke. To što je posle učinila politika svojim pritiskom na njega, pa je morao da se iseli, to je druga priča. Da ne govorim šta bi trebalo snimati po Pekiću, ili po Kišu. Budimo realni. Snima se po Ćosiću, snimaće se po Andriću, oni su nacionalne veličine i tu kao da ne može da se omane. Ako hoćete da snimate po Kovaču, naći će se pravednici koji će prvo postaviti pitanje čiji je on, pa dalje? Prvo, da raščistimo sa Ćosićem i da ga ne upoređujemo sa Andrićem. Ćosić je imao nesreću da se pojavi posle tri takva velikana koje bi poželela svaka evropska književnost. Najpre Crnjanski, koji je za mene na prvom mestu jer je bio darovit u svakom žanru, potom Krleža koji je za mene dramski pisac bolji od Ibzena, i Andrić. Posle dolaze Kiš, Kovač i Pekić. Šta Ćosić da traži tu među piscima evropskih vrednosti? Ima ta čuvena anegdota kad su se susreli Crnjanski i Ćosić? Sve što se loše događa umetniku pojedincu u društvu, počinje od esnafa. Esnaf nije dao da se vrati Rastko Petrović koji je umro na ulici u Americi. Da se iz Londona vrati Miloš Crnjanski, nije dao esnaf. Kakav je on to bio desničar koji se nije snašao s tom našom izbegličkom vladom, nego je tako bedno živeo? Kada se vratio, sreo se sa Dobricom Ćosićem u Prosveti i ovaj mu je rekao da se Beograd raduje njegovom povratku. Crnjanski mu je uzvratio: Jedino se vi ne radujete mom povratku, jer sada je drugačiji redosled! Za razliku od prve trojke, pisci ove druge trojke su se za života uglavnom družili i uvažavali? Pekić, Kiš i Kovač su se u mladosti veoma voleli, i podržavali jedan drugog. Kad si siguran u ono što radiš, ti ostaviš prostor da se raduješ i za drugoga. I tek onda si srećan. Ako ja ne mogu da se oduševim Raičevićem, Borom Radovićem, Ivanom V. Lalićem, Jovanom Hristićem, šta sam ja? Nisam slučajno pomenuo te beogradske a mediteranske pesnike kao što su bili Radović, Lalić i Hristić. A ko danas govori o njima? Bili su genijalni pesnici, a samo je Lalić jedva ušao u SANU. Za mene je Vava Hristić ravan Janu Kotu. Od tog aristokrate sam najviše naučio o pozorištu. Jovan Vava Hristić vas je primio u književni Beograd? Bilo je zanimljivo to naše upoznavanje. Ja sam već objavio nekoliko tekstova o našim piscima, Petroviću, Seleniću, sa citatima i argumentima za ono što sam osporavao. Posle toga me pozvao Miloš Stambolić u redakciju Nolita, i tu sam sreo Jovana Hristića. Najpre mi je stavio do znanja da je čitao te moje tekstove, što je mene zapanjilo, a onda me je upitao: Odakle vam ona rečenica – ako nije nešto konkretno, onda je praznoslovlje? Jedini moguć odgovor koji sam mu uzvratio glasio je: Pa, ukrao sam iz vaše knjige! Samo se nasmešio i odškrinuo mi vrata za dalje. Nekako je prirodno da je uvek tu onaj stariji čovek koji otvori vrata mlađem? Bilo bi dobro da je tako. Nažalost, mislim da su današnje mlade generacije nešto drugo. Oni su odrasli u gadnim uslovima, mnogo toga lošeg smo im ostavili, a oni, mislim na sportiste, glumce, muzičare, ni u čemu ne zaostaju za evropskim kolegama. Međutim, ti umetnici nemaju mesečno tih jebenih 3.000 evra koje njihove kolege imaju kad počnu. I onda je to hendikep koji ih lako baca u depresiju. Imam veliko razumevanje za te generacije koje su lišene normalnog života, opterećene brigom za golu egzistenciju. Zdušno se podržali, hvalili, ovogodišnju dobitnicu NIN-ove nagrade Milenu Marković? Milena Marković je vaspitana na izvrsnoj literaturi, na filmovima sedamdesetih. Ona ne krije ko je i kako uticao na nju. Milena je ispričala svoju ličnu priču, ali ona nije svoju ličnu nesreću gurala u kolicima kao bagaž - vidite kako ja imam razloga da budem nesrećna, nego se i time poigrala. I ništa od svega toga ne bi bilo tako dobro i veliko da Milena ne poseduje iskrenost. Iskrenost se podrazumeva u svemu, ali čim je nema, nema umetnosti. Rekao sam joj da je ona za mene Nastasja Filipovna, da bi bila najbolja za tu ulogu. Nedavno, povodom smrti umetnika koji je promenio teatar, Pitera Bruka, čula su se prisećanja onih koji su upamtili njegove dolaske u Beograd. Bio je to povod da se pomenu i drugi velikani svetske kulture, poput Semjuela Beketa, što svedoči da je socijalistička zemlja bila privlačnija za svetske umetnike nego demokratska Srbija danas? U poratnoj vlasti bilo je mnogo obrazovanih komunista koji su znali šta je kultura, a oni koji to nisu znali, imali su sluha. I zato je to društvo delovalo moćno i bogato kad je o kulturi reč. Činilo se da su stvaraoci bili slobodniji u svom izrazu, jer su oni kritikovali to društvo u kome su stvarali, ali činili su to da bi ono bilo bolje. Te kritike danas nema. Niti ima te autorske hrabrosti kao što je film Zaseda Žike Pavlovića, koji se završava onom čuvenom rečenicom Ivice Vidovića: „Majku vam seljačku i vi ste mi revolucija!“ Oni su prepoznavali ko je ko. A sada se ne prepoznaje. LJudi ovde lako i brzo posrnu. Posrnu zarad ličnog komoditeta. Duško Kovačević je moj prijatelj. Ali, ne razumem kako može da bude upravnik Zvezdara teatra celog života? To je pitanje dobrog ukusa - možeš li da imaš svoje pozorište u kome igraš i režiraš svoje komade, a nije tvoja privatna svojina već gradska, državna? Slično se ponaša i reditelj koga je izuzetno cenim, Emir Kusturica. Ako hoćeš da radiš nešto veliko, onda se posveti samo tome. Ne možeš se usput baviti još svim i svačim, a više ne radiš dobro ni ono zbog čega si postao priznat i dobio sve što ti pripada i ne pripada. Nažalost, ovo je društvo u kome su umetnici ližisahani (udvorice, ulizice, čankolizi, prim. R. S.) samo da bi bili bliže dvoru. Pa ipak, s druge strane, u Srbiji se odavno nije snimalo toliko filmova kao poslednjih godina. To ipak govori o boljim vremenima za celokupnu filmsku industriju? I hoćete li za to da zahvalite toj opskurnoj Trivan? Ne mogu da razumem da ona odlučuje o filmu, kao i o tome šta će se raditi u Službenom glasniku, u kome su urednici slobodari duha poput Gojka Tešića i Branka Kukića? Kako ona može da bude njima urednik? To je ono što sam govorio o esnafu. Niko se iz esnafa nije pobunio kada je ona došla na to mesto. Kao što se niko iz filmskog esnafa nije pobunio kada je došla za predsednicu Upravnog odbora Filmskog centra Srbije. I još poslednje, niko se nije pitao sa kojim kvalifikacijama je ona na čelu Telekoma Republike Srpske? To samo može u ovoj državi u kojoj su na ceni samo poltronske vrednosti. Neće to još dugo da traje. Beograd ima energiju za koju se nikada ne zna kada će da provali. Ne znam gde provaljuje, volela bih da to vidim? Prvo mora iz esnafa. Male pobune u raznim oblastima, koje će se ujediniti u veliki otpor. To je put. Problem je samo što nemamo više radničku klasu, nemamo taj naboj. Nemamo ni srednju klasu? To je još veća katastrofa. Pa ipak, ja verujem da je i u ovom ovakvom društvu moguća pobuna. Da li to govori iz vas najpre čovek koga nije formirala nijedna institucija, koji je pre svega branio svoju slobodu kada će i šta raditi? To je moja malo uličarska šizofrenija i to nije ništa novo. Kad sam član neke grupe, ja sam zaverenik. Ja mogu da ne pripadam nijednoj instituciji, ali ja pripadam gradu u kome živim, zemlji u kojoj sam rođen, Mediteranu koji volim i osećam. I nikada neću u nekoj drugoj sredini da govorim bilo šta protiv Beograda. Sve što imam da kažem o Beogradu, govorim ovde. Koliko god se ja ljutim na njega zbog vlasti ili bilo čega drugog, Beograd je i dalje najveći grad i najveći izazov za sve iz okolnih zemalja. Govorim pre svega o umetnosti, kulturi. Beograd je danas primitivan kakav nikada nije bio, ali uvek ima nešto veliko i dobro što se u njemu dogodi, neko čudo od predstave, izložbe, koncerta, filma, knjige... Radmila Stanković