Fingiranje normalnosti

Izgleda da nije sve baš tako crno kao što ukazuju vesti kojima smo zatrpani – o poskupljenjima bez kraja, o povezanosti države i organizovanog kriminala, odvrtanju na maksimum Aleksandra Vulina, ministra za forsiranje mržnje... Jer, sa najvišeg mesta stigla je najava da će Srbija, četiri meseca nakon održavanja parlamentarnih i beogradskih izbora, dobiti novu vladu. A to znači da – uprkos utisku koji bi se mogao steći - još nismo došli u fazu kada će Ustavom zagarantovana podela vlasti i formalno biti ukinuta u korist pomenute vrhovne instance u državi, Aleksandra Vučića. Malo li je, u datim okolnostima? Detalji su, međutim, i dalje nepoznati: od toga koje će partije činiti novu vladu, do toga šta će biti u njenom fokusu u izrazito turbulentnom vremenu koje dolazi. Posle završenih konsultacija predsednika države i predstavnika većeg dela parlamentarnih stranaka, znamo samo da bi stari naprednjački koalicioni partner, Ivica Dačić, zajedno sa pripadajućim Draganom Markovićem Palmom, rado nastavio učešće u vladi. Ali, znamo i da bi Vučić još radije nastavio da ga ponižava, snižava mu cenu i „prži“ do poslednjeg trenutka: predsednik, naime, tvrdi da „razgovori SNS i SPS treba da počnu“ te da očekuje da ga „najveća partija“ (koju lično vodi) obavesti da li će se većina formirati na taj način. „Ta partija“ (koju lično vodi) ga je, kaže, obavestila da ima većinu koja se kreće od 130 do 160 narodnih poslanika. Sama naprednjačka lista, podsetimo, prema konačnim rezultatima, osvojila je 120 poslaničkih mandata, dok je socijalistima pripao 31 mandat. „To znači tri ili četiri potencijalne opcije“, dodatno je „objasnio“ Vučić, ostavivši, tako, otvorenu mogućnost pravljenja vlade bez socijalista. Konačno razrešenje enigme trebalo bi da dobijemo čim se konstituiše nova Skupština, odnosno, do kraja sledeće sedmice. Tada ćemo saznati i ime mandatara i proveriti trenutno preovlađujuće spekulacije da lojalna Ana Brnabić ima veće šanse od ambicioznog Siniše Malog – pod uslovom da se ne pojavi neko potpuno iznenađenje na funkciji koja bi, prema Ustavu, trebalo da bude najmoćnija u zemlji. U novoj vlasti bi neupitno trebalo da bude učešće Saveza vojvođanskih Mađara (pet poslanika) i Muftijinog amaneta (tri mandata), pri čemu su predstavnici SVM rekli da ne očekuju ministarska mesta, već kabinete državnih sekretara. Spremnost za ulazak u vladu izrazio je i Tomislav Žigmanov, predsednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, u ime koalicije Zajedno za Vojvodinu, koja je osvojila dva poslanička mandata. Jedini predstavnik Koalicije Albanaca doline Šaip Kamberi, kako je saopštio Vučić, rekao je da „oni žele integraciju na lokalnom i regionalnom nivou, ali ne i učešće na republičkom nivou vlasti“. Nakon razgovora sa predstavnicima opozicionih lista koje su se pojavile na konsultacijama (Dveri, Zavetnici, deo Ujedinjenih za pobedu Srbije, bez Demokratske stranke i Narodne stranke) nema naročitih iznenađenja. Niko od njih neće učestvovati u formiranju nove vlade - što je samo jedan od argumenata za tezu da, uprkos ocenama da je nemoguć nastavak balansiranja između Istoka i Zapada, nema ništa od konačnog opredeljivanja za jednu od strana u aktuelnom geopolitičkom pregrupisavanju sveta. Jer, da je to u planu, naprednjacima bi koristila saradnja sa nekom od jasno opredeljenih partija. Iako još ima onih koji veruju da Vučić samo odlaže trenutak uvođenja sankcija Rusiji, što bi trebalo da bude ključni dokaz proevropskog usmerenja, svakodnevno stižu novi argumenti u prilog pomenute teze, da jasnog profilisanja ipak neće biti. Ovogodišnji letnji „rat“ sa Hrvatskom, u kome je potpuno normalizovano nazivanje tamošnjih vlasti „ustašama“ uklapa se u još jedan šablon – onaj u kome se EU tretira kao neprijatelj i time bitno doprinosi padu podrške srpske javnosti procesu evrointegracija. „Zamislite, naš greh se svodi na to da sam želeo da uđem u zemlju EU i da položim cvet“, tvrdio je Vučić u ponedeljak, nudeći svoju verziju mučnog skandala oko planirane posete Jasenovcu koja je naišla na rampu hrvatske vlasti. Ako se „slučaj Jasenovac“ još i može „braniti“ pred Briselom (poziv „lovca na naciste“, Simona Vizentala hrvatskim vlastima da omoguće Vučiću posetu Jasenovcu može poslužiti kao argument za tezu o „nevinosti“ srpske strane u izbijanju najnovijeg sukoba u regionu) to ne važi za poruku koju će poslati najavljeno otvaranje televizijske stanice Raša tudej u Srbiji, ako do njega zaista dođe. Pritom, to neće biti jedini vid jačanja veza sa Rusijom, koje je, usred ruske agresije na Ukrajinu, Evropskoj uniji potpuno neprihvatljivo - početkom juna u Beogradu je, recimo, otvoren Informaciono poslovni centar Sankt Peterburga. Manje je, naravno, znakova koji bi mogli da govore o eventualnom odustajanju od proklamovanog evropskog puta i potpunog okretanja Moskvi, ali to je ionako verzija koju niko nije smatrao previše verovatnom – što zbog ekonomske zavisnosti Srbije od EU, što zbog praktične nemogućnosti ostvarenja bližih veza sa zemljom od koje nas, između ostalog, deli geografija. U takvom ambijentu najrealnije deluju procene prema kojima će nova naprednjačka vlada biti pravljena po istom principu kao i dosadašnje, tako da u njoj i Zapad i Istok imaju „svoje“ zastupnike. Promene su moguće jedino u personalnom smislu, pa se, recimo, u medijima spekuliše o pravniku i borcu za ljudska prava Milanu Antonijeviću i novinaru Veranu Matiću kao novim „proevropskim“ adutima, dok bi, s druge strane, eventualni ulazak doktorke Danice Grujičić u izvršnu vlast mogao biti tumačen kao „prorusko“ pojačanje. Dosadašnje bogato iskustvo, međutim, kaže da personalna rešenja i nisu naročito bitna, s obzirom na potpunu centralizovanost države i kontrolu koja se nad svim bitnim odlukama vrši iz centra na Andrićevom vencu (videti primer Gordane Čomić, recimo). Izuzetak je jedino sudbina Nebojše Stefanovića, dosadašnjeg ministra odbrane, koji se do sada pokazao kao izrazito „žilav“ i otporan na optužbe za prisluškivanje Vučića – što se često tumači kao „uticaj Zapada“, mada ima i tumačenja u kojima se pominju nekakvi kompromitujući materijali koje nekadašnji Vučićev blizak prijatelj navodno poseduje. U takvim okolnostima, jasniji „signal o namerama“ od sastava nove vlade mogla bi da predstavlja odluka o dodeli nacionalnih TV frekvencija, koja bi trebalo da bude doneta najkasnije do 4. avgusta. Cinici bi mogli reći da su konsultacije sa političkim partijama – održane pre konstituisanja Skupštine, mimo uobičajenog protokola – najvažnije zbog toga što su nas, posle četiri meseca prilične tišine, podsetile da u Srbiji postoje neke opozicione partije. Što, samo po sebi, i ne mora da bude dobra vest za nezadovoljne građane, s obzirom na to da je u paketu stiglo i podsećanje da, uprkos katastrofalnoj situaciji u zemlji, opozicija ni oko čega ne može da se usaglasi – pa je tako, ovoga puta, jedan deo parlamentarnih stranaka otišao na konsultacije, a jedan deo ne (DS, NS, Moramo). Ima onih koji veruju da naprednjacima veću opasnost od opozicije predstavlja sukob Gorana Vesića i Aleksandra Šapića, ali preovlađuju tumačenja da žaoke koje javno razmenjuju novi gradonačelnik i „bivša vlast“ u Beogradu služe za popravljanje rejtinga SNS u gradu u kome je većina birača pokazala da ih ne želi. NJihova međusobna netrpeljivost mogla bi poslužiti i za fingiranje pluralizma i zabave za javnost, nešto poput odnosa Zorane Mihajlović i Vladimira Đukanovića. Što ne znači da naprednjaci ne ostaju sopstveni najveći neprijatelji – zbog afera koje je sve teže držati pod kontrolom, i u granicama propagandno anestezirane Srbije. Vera Didanović