Odlazim u političku penziju, isto bi trebalo da urade i svi političari moje generacije

Svi političari koji su svoju aktivnost započeli u prvoj polovini poslednje decenije prošlog veka trebalo bi odmah da odustanu od daljeg direktnog političkog delovanja. Dakle, da svi daju ostavke na stranačke i državne funkcije i da istupe iz članstva stranaka čiji su članovi. Ovo se odnosi i na mene. Zašto? O tome u narednim rečenicama - iskreno i argumentovano... Za pametne – dosta, dovoljno je trajalo. Trideset godina permanentne političke aktivnosti u nezrelom, neartikulisanom, po pravilu primitivnom i nekonzistentnom političkom ambijentu donosi i adekvatne posledice. Ti akteri bivaju omraženi, prezreni, neinteresantni i štetni za ideje, programe i planove koje njihove političke organizacije predstavljaju i pokušavaju da na izborima za njih pridobiju glasove građana, one glasove koje politička mafija već nije pokrala ili kupila. Napred rečeno važi za sve pomenute aktere, političke veterane. Naravno da oni nisu svi isti, razlike među njima su dramatične, a njihove osobine ponekad su potpuno drugačije. Neki su svojim primitivizmom, ludilom i kriminalom zaslužili sve odvratne etikete koje su im okačene, ali ima i onih koji su oklevetani i permanentno vređani isključivo zbog toga što su svoju dužnost obavljali zakonito i revnosno, pa su ih, baš zbog toga, prvonavedeni kroz svoje zagađene, trovačke „medije“ kompromitovali najgore. Da, neki su odvratno prepoznati u društvu zato što su to zaslužili u potpunosti, a neki su tako viđeni zbog višedecenijske, permanentne i najprljavije kampanje laži protiv njih. Nažalost, rezultat i posledice su identični - zbog poslovično površne biračke percepcije i mi koji smo sve radili iskreno i pošteno sada više smetamo nego što koristimo. Jedan od najizrazitijih primeraka prve vrste jeste današnji srpski vrhovni tiranin. Počeo je devedeset i neke kao potrčko onog što laže koliko je težak, a i Palma je laka kategorija za njega. Kupovao mu je doručak, nosio gajbe piva, koristeći neprocenjivo poslovno iskustvo stečeno po londonskim gvožđarama. Samozvani je student generacije Pravnog fakulteta u Beogradu, koji je studirao šest godina, a normalno, ne najbolje studiranje na tom fakultetu traje četiri godine. Bio je Miloševićev ministar informisanja u vreme kada je ubijen novinar Slavko Ćuruvija. Borbu za odbranu Kosova vodio je iz novog, prevelikog stana koji je jeftino, skoro besplatno, dobio od države par meseci pre bombardovanja. Sprovodio je najgoru cenzuru medija za vreme i nakon NATO agresije. Fudbalski navijač sklon incidentima, individua koja poslednjih deset godina nije izašla ni na jedan javni, medijski, politički duel. Ozakonio je bezakonje u Srbiji, zloupotrebljava sve državne organe i institucije, a za rukovodioce tamo postavlja nepismene, neškolovane, neinteligentne primitivne kukavice da bi, u poređenju sa njima, teškom negativnom selekcijom sebe predstavio mudrim, učenim intelektualcem herojskog srca. Pozivam ga da napusti politiku i prepusti istoriji, ali i nadležnim pravnim i medicinskim institucijama pravu i nespornu ocenu njegove istorijske uloge. To važi i za sve one koje je imenovao i postavljao, sa kojima je pravio vladajuće diktatorske koalicije, ali i one sa kojima je imao tajne postizborne razgovore i đavolske dogovore, a predstavljali su se liderima opozicije. Za primer druge vrste uzeću sebe. Politički neangažovan do 1990. godine, uspešno i zakonito poslovno angažovan od 1986. Na početku višestranačja postao sponzor prvoformirane stranke, koja je tada okupila intelektualni, umetnički i politički krem Srbije. Učlanio se tek posle par godina, spreman za tešku i opasnu borbu za to da lepa zemlja Srbija postane i ozbiljna država. Nakon par godina, ulažući u tu borbu svoju energiju, kapital i bezbednost sebe i svoje porodice, postajem, njegovim izborom, i formalno i suštinski najbliži saradnik najvećeg političara moderne Srbije - dr Zorana Đinđića. Niko osim mene nikada nije bio njegov zamenik, a ja sam uveren da tim izborom nije pogrešio i da sam to poverenje i čast potpuno opravdao. Nikada nisam koristio nikave privilegije vlasti, ništa od države nisam dobio, ni dnevnice za službena putovanja nisam uzimao. Zajedno sa mnogobrojnim saradnicima i saborcima 1996. postao sam prvi pobednik nad autoritarnim kriminalnim režimom Slobodana Miloševića, na izborima u Nišu. Pod Đinđićevim vođstvom ponavljamo taj istorijski uspeh četiri godine kasnije, na svim nivoima vlasti. Vraćamo normalan život u Srbiju, vraćamo dugove građanima, obnavljamo infrastrukturu, otvaramo nove mogućnosti za zdravu i uspešnu budućnost Srbije. Zbog svega toga, poražene snage petooktobarske revolucije, zajedno sa izdajicama i kalkulantima u redovima DOS-a, ubijaju najzaslužnijeg i najboljeg među nama. Nakon tog tragičnog događaja Sabljom, zajedno sa vrhunskim profesionalcima iz bezbednosti i pravosuđa, rešavam taj atentat i mnoga druga kriminalna dela, što dovodi do toga da kalkulantima postajem opasan i nepoželjan. Izlazim iz politike 2004, uveren da je ovo društvo i bez nas, veterana demokratske revolucije, sposobno da izborom adekvatnog političkog vođstva nastavi i uspešno okonča proces demokratske tranzicije. Pogrešio sam... Vraćam se privredi i tada počinje svakodnevno širenje najbrutalnijih laži o meni i mojoj karijeri, kreirano od dela onih koji su se do juče predstavljali kao moji saborci. Bez obzira na to što su sve to očigledne laži, dobar deo populacije je spreman da u to poveruje. Da li je to posledica zlonamernosti ili objektivne neinteligentnosti, manje je važno. Važno je da to smeta ideji i organizaciji koja želi dobro Srbiji, a to je dovoljan razlog da se potpuno povučem iz aktivnog političkog života i formalno istupim iz stranke koju sam osnovao, a u čije ideje, ciljeve, vođstvo i aktiviste i danas iskreno verujem. Ko želi dobro Srbiji, ko priželjkuje, ali i radi da se njena bolja budućnost ostvari što pre, razumeće ove moje reči i podržaće svojim primerom ovu moju ideju. Oni drugi će u meni uvek imati žestokog protivnika...