A fukara može i rebara

Otkad su radikali dobili još jedan mandat da vladaju, prestao sam da pratim vesti iz Srbije. Moram priznati, neobaveštenost mi prija, pa sam se ubrzo zatim „skinuo“ i sa vesti iz sveta - kad već ne mogu da pomognem, ne moram ni da znam koliko ljudi gine i pati u Ukrajini. Dobro sam učinio, mnogo mi je lepši život ovako, jedino mi bude malo zeznuto kad treba da izaberem temu za kolumnu. Najbolje da pišem o nečemu što me lično uznemirava. Recimo, razbesnela me je vest da je prilikom nedavnih kiša voda prodrla u depo Muzeja na Ušću i oštetila mnoga umetnička dela. To je, inače, zgrada koja je nedavno potpuno rekonstruisana i koja otad ima probleme sa infiltracijom. Šteta je, kažu, ogromna, ali o slučaju ćute ne samo režimski mediji, oni prikrivaju, nego i ovi drugi, jer koliko se čitalaca danas brine oko propadanja nacionalnog blaga? Možda da pišem o tome kako pola Beograda nije imalo vode ceo dan? Pukla je cev u ulici koje je, gle čuda, nedavno rekonstruisana. Da pretpostavim da je u pitanju korupcija, da je neko loše izveo radove jer je štedeo da bi što više para stavio u džep? Da kritikujem vlast jer je nekompetentna? Jesu oni nesposobni, ali ne toliko glupi da ne umeju da postave vodovod. Da kažem da njih dobro upravljanje zemljom zapravo ne zanima, da su tamo da bi raspolagali javnim parama i delili ih međusobno - glava glavi, plećka harambaši, a fukara može i rebara. Šta bih time novo rekao? S druge strane, zašto bih se zamerao režimu koji je narod demokratski izabrao? Valjda znaju Srbi šta je dobro za njih? Ko sam ja da ih opamećujem? Teško da ću nečije mišljenje promeniti, a reskiram da iznerviram nekoga, pa da me blate po tabloidima. Možda da se opet bavim emigracijom? O tome kako odselivši se na bolje mesto, udobnije za život, u pravednije i bogatije društvo, čovek, istina, ne reši probleme čitave nacije, ali makar reši svoje lične, egzistencijalne, a to nije malo. Već sam u ovoj kolumni objavio uputstvo za život u belom svetu namenjen građanima koji razmatraju mogućnost odlaska iz Srbije. Nadrljao sam. Dobio sam gomilu mrziteljskih komentara - da sam odvratna kukavica koja beži, dete iz Kruga Dvojke koje je od linije manjeg otpora napravilo ideologiju, da prodajem maglu jadnom narodu, da bih u olimpijskoj disciplini kukumavčenja, narikanja i žalopoja zaradio medalju, da sam jugonostalgičar, autošovinjara, generalski sin, kulturni (ne)radnik koji teže od džointa i novina Danas nije podigao. Ovo za generalskog sina i džoint me nasmejalo, ali ipak su uspeli da me intimidiraju i ućutkaju. Posle takvog iskustva odlučio sam da se tom temom više ne bavim. Ali, o čemu pisati? Uto zove LJubov, počinje nešto o zalivanju cveća, ali vidim da je podnadula. LJubov je Ukrajinka, i godinama mi održava stan u Lisabonu, dođe mi već rod rođeni, nije mi bilo neprijatno da je pitam zašto joj je takvo lice. Plakala si? Jeste, plakala je. Odveli su joj sina u rat, nema pojma gde je i je li živ. Izjadala mi se kako ne spava, kako je oči isplakala, kako je čas očajna, čas besna, kako se trza na svaki telefonski poziv, kako propada od sekiracije. Tako kako sopstveno dete može da te izmaltretira, tako niko ne može. NJen jedinac ima 24 godine, vršnjak je mog mlađeg, igrali su se kao klinci. Živeo je s njom u Lisabonu, doneli su ga u kolevci, ali je otišao u Ukrajinu na studije. Čim je zamirisalo na rat, majka ga je pozvala da se vrati. Ubeđivao ju je da izmišlja, da džabe paniči, da će kad zagusti on već naći načina da se izvuče. Onda se zaratilo, majka ga je zvala da se evakuiše, ali momak je odbio. Smatra da je potreban Ukrajini. Majka ga je molila, kumila, čak je po ratnom vremenu išla po njega, ali badava, odlučio je da ostane da se bori za otadžbinu. Prvo je bio mobilisan i raspoređen u njihovom mestu, daleko od fronta, onda mu je puklo slepo crevo pa je neko vreme bio nesposoban za borbu, nadali smo se da će se rat završiti pre nego što se on oporavi, ali nije, i sad je poslat da se bori. Pitam: „Kako on, koji je skoro ceo život živeo u inostranstvu, toliko voli otadžbinu da bi za nju poginuo?“ Kaže mi LJubov: „Nije to nikakvo rodoljublje. Ostao je tamo jer su mu se drugovi rugali da je kukavica, da ne voli svoju zemlju i narod, i devojka mu je rekla da je dužnost muškarca da ide u rat. Ubedili su mi dete da je njegov život manje važan od Slave Ukrajine. Sad je devojčin brat na sigurnom, u inostranstvu, drugari sede po oficirskim kancelarijama, a moj sin je s puškom negde u rovu, ko zna hoću li ga još videti“.