Starenje uz Kamenje

Sa završnim taktovima (I can`t get no) Satisfaction, čiji je refren horski ponavljalo 57.000 ljudi, za nepopravljive optimiste sledio je tek kraj koncerta Rolingstonsa na bečkom stadionu Ernst Hapel. Oni drugi, među kojima je i potpisnik ovih redova, nisu mogli da se otrgnu utisku da svedoče možda stvarno finalu: da je ova turneja, kojom Stonsi obeležavaju punih 60 godina postojanja, The Last Time. Labudova pesma. Ali ovaj put odistinski. Mediji su, naime, tamo još od sedamdesetih godina prošlog veka, svaku novu turneju Stonsa rutinski krstili poslednjom. Stonse sam prvi put uživo pohodio 31. jula 1990. na tadašnjem Prater stadionu, skoro 32 godine pre nego što sam se, na istom mestu, sreli po četvrti put. DŽeger je tada imao punih 47 godina i jedna od hiljadu misli koje su mi tada prolazile kroz glavu dok me je savladavalo neviđeno uzbuđenje bila je – vau, ima TOLIKO godina i neumorno skakuće po bini! Stonsi su i taj koncert 1990. završili svojim zaštitnim znakom, s nikad življim DŽegerom: pevao je Satisfaction sa 47 iako je davno rekao da bi pre umro nego da tu pesmu peva sa 45. Nisam se, priznajem, onomad setio te izjave ali jesam bezuspešno pokušavao da zamislim svog - četiri godine mlađeg – oca kako jurca po gigantskoj bini sve izvijajući se iz kukova. Uprkos tome što je tokom tekuće turneje fasovao koronavirus, DŽeger 15. jula 2022. godine ni najmanje nije delovao kao vođa benda koji je prvu svirku održao 1962. dok je on sam na pragu 79. godine života. Neko je precizno izračunao, a lokalna štampa to prenela, da je energični Mik DŽeger na ovom bečkom koncertu prešao – čitavih 10 kilometara. Bila je to tog dana najbolja žurka na svetu – sasvim sigurno za dominantni deo publike, one koji su većim ili manjim delom pripadnici epohe koju su, kao niko drugi, obeležili Stonsi i kraljica Elizabeta Druga. Kada Stonsa jednom više ne bude, to će označiti početak kraja te epohe i tog „starog sveta“: definitivni kraj biće, naravno, kada jednom umre Elizabeta Druga. Kraj Stounsa, kad god on došao, bacio bi u neutešnu žalost, nakon fanova i koncertnu industriju. Malo je danas takvih „zlatnih koka“, poput Stonsa, koji su sposobni da od jednog bečkog koncerta, opet prema pisanju lokalne štampe, sve u dugačkom lancu ishrane učine bogatijim za 10 miliona dolara! Imati Stonse u svom gradu znači – bingo! Nema ko tad ne uspe da se o dolazak najvećeg rokenrola benda svih vremena ne očeše: mimo benda i organizatora, ozbiljne prihode imaju grad, hoteli, rentijeri stanova koji baš u tom periodu, kao sad u Beču, nenormalno podignu cene, ugostitelji i nebrojeno drugih. Ali, status domaćina, taj crveni datum u kalendaru turneje, valja zaraditi. Beč je na tome od 1976. uporno radio i od tada su čak sedam puta ugostili bend. Okej, mnogo im je u pridobijanju benda za svoju stvar pomagao davno stečen šarm pregospodskog grada, a tu je i hrana i saher torta zbog kojih je DŽegerova dijeta, kako se „požalio“ publici, kaputt. Danas na iole impresivnu zaradu od samo jednog koncerta mogu uglavnom da računaju bendovi i izvođači sa takođe impresivnim stažom u poslu. Prosto, na njihove koncerte dolaze solventne generacije, one koje su kadre da od sopstvenih plata i penzija, uz kartu od 130 i više evra, kupe majicu ili više njih (čiji kvalitet baš i ne obećava; ponosno sam pred koncert nosio majicu kupljenu 1990, ali za ovu taze kupljenu sumnjam da će izdržati i 32 meseca, a kamoli 32 godine!), te druge brojne ponuđene memorabilije, plate smeštaj u Beču, troše novac po restoranima kao i na samom koncertu, čekajući strpljivo u redovima za pivo, bratwurst u kifli i schnitzel u zemički. Sve i da mahom starija publika nije došla minulog petka na svirku sluteći da je možda poslednja – a poznajem momka koji se, godinama i biologiji uprkos, nada da će njegovi tek rođeni sinovi ipak imati prilike da pogledaju makar jednom Stonse – motive bi trebalo tražiti upravo u dugovečnosti benda. Malo je tu ko došao zbog sviračke virtuoznosti – da se ne lažemo, Stonsi nikad po tome nisu bili posebni, iako su uvek bili sastavljeni od odličnih muzičara. Bez obzira na to što im, neko će reći, u ovim godinama više priliči da uživaju u penziji i krckaju milione, uvek je iznova poseban doživljaj čuti izvađene brojeve iz njihovog prebogatog kataloga pesama, a pogotovo kad, jubilarnom prigodom, zarone duboko u prošlost i posle hiljadu godina, kao na ovoj turneji, izvedu jednu „Out of time! (ovde znanu, zahvaljujući Giletu, kao Bejbe, ti nisu tu). Baš kao što je to i dalje Elizabeta Druga, Stonsi su za njihove fanove svojevrsna potvrda kontinuiteta „starog sveta“, dokaz da i u današnjem svetu ne mora sve biti drugačije i novo; da kraj nije nužan; ma i da je besmrtnost moguća! Stonsi su kroz svoju karijeru postali jedinstveni i najluđe ispisani istorijski udžbenik sa čijim se lekcijama milioni običnih ljudi mogu lako identifikovati i pomisliti da su njen deo. Kao i u slučaju vladavine Elizabete Druge, kroz karijeru Stonsa moguće je nabrojati tušta i tma važnih istorijskih događaja – o nekima su i pevali - a kroz njihovu muziku sagledati hronologiju trendova i opsesija među muzičarima. Današnji fanovi Stonsa rođeni 1962. nikad, nikad nisu ni mogli da pomisle da će sa njima proslaviti 60. rođendan. Da bi mogli da ostare uz Kamenje. Nisu ništa slično mogli da pretpostave ni oni rođeni, recimo, 1972. Tokom osnovne škole, pojam „životna želja“ za mene je bio određen isključivo nemogućnošću njenog ostvarenja. Međusobni odnosi Kita Ričardsa i Mika DŽegera, kreativne i svake druge osovine benda, tokom osamdesetih godina bili su dovoljno loši, čak toliko da pečat na sudbinu benda samo što nije bio stavljen, pa sam u kategoriju „životnih želja“ bez problema, ali tužan, ubrojio i odlazak na koncert Rolingstonsa. LJubav prema bendu poneo sam „iz kuće“, pre svega od oca koji je rastao uz zvuk šezdesetih. Prvi u mojoj kolekciji albuma Stonsa (Dirty Work) dobio sam upravo od roditelja, kao novogodišnji poklon. Moguće je da je veza između mene i Stonsa stvorena još 1976: tada su prvi i jedini put doši u SFRJ i u Zagrebu odsvirali dva koncerta – jedan je pao na moj četvrti rođendan. Četrnaest godina kasnije, 31. jula 1990. otpisao sam, nenadano, tu jednu-jedinu onovremensku životnu želju: gledao sam Stonse uživo, u Beču, na tadašnjem Prater stadionu. Uživao sam u poklonu roditelja i sestre za svoj 18. rođendan. Kad sam saznao da će Stonsi ovog leta krenuti na turneju i da će ponovo u julu, tek koji dan nakon šezdesetogodišnjice benda, svirati u Beču, i to na istom mestu, poklon primarne porodice za moj jubilarni 50. rođendan – sam se smislio. Nikad nisam ni pomislio da ćemo Stonsi i ja dogurati do zajedničke proslave – oni 60. rođendana, ja pak 50. Ali, svašta se danas izdešava za nedelju dana, a kud neće za 32 godine. Odavno u Beču nije moguće promeniti dinare u šilinge/evre, kao što se moglo 1990. kada sam ponovo posetio grad u koji sam kao klinac rado odlazio: i dan-danas osećam miris crnog hleba koji je uz obrok uvek servirala mamina tetka Marija (sad u devedesettrećoj godini života, nek je živa i zdrava!). Ulazak u punoletstvo desio se s najavom previše burnih događaj u državi u kojoj sam rođen i odrastao. Na tadašnjem Prater stadionu – koji je u međuvremenu promenio ime, baš kao i nekoliko puta moja država – 31. jula 1990. vijorila se jugoslovenska trobojka kojoj je petokraka u sredini bila zamenjena čuvenim simbolom benda, Mikovim jezikom (Mick the Lick). S takvom plebiscitarnom promenom zvaničnog znamenja, mimo odluke zvaničnih federalnih institucija, onako jedva punoletan, nisam imao nikakav problem; naprotiv. Smeta vam petokraka i asocira vas na nešto loše, pogrešno, osvetoljubivo? Čik zamerite nešto zaštitnom znaku najboljeg rokenrol benda svih vremena! Može li iko na prostoru Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, u bilo kojoj njenoj republici&pokrajini, kad je već petokraka sporna, da zameri ne samo jednom nadnacionalnom simbolu, nego i simbolu koji decenijama povezuje ljude i asocira ih na nešto dobro, uspešno, nešto što je već tada bilo deo civilizacijske zaostavštine. Bilo je mnogo teže stariti uz Kamenje nego što sam mislio. Pet godina nakon prvog susreta s njima, gledao sam ih ponovo u Budimpešti. Roni Vud, Čarli Vots, DŽeger i Ričards (dugogodišnji basista Bil Vajmen je pre toga napustio bend; od tada je na basu Deril DŽouns) bili su tačno pet godina stariji; ja sam se osećao mnogo matorijim nego što jesam. Na licima nam se videlo odakle smo, šta smo sve pregrmeli (a tek ćemo) nakon 1990. Na kraju krajeva, krenuli smo na koncert sa zebnjom da će zbog pada Krajine biti zatvorene granice… Ni posle toga nije bilo lako. Stonsi su gospodski starili, pobijali su sve teorije i nastavili da sviraju i snimaju. Ali su uporno zemlju u kojoj živim izbegavali. Ta činjenica, uz sve ono što znamo, toliko je bolno govorila o njoj. A onda, kad su konačno odlučili da dođu, koncert je otkazan zbog ubistva Zorana Đinđića. U takve zemlje Stonsi ne dolaze. Sreli smo se opet u julu, četrnaestog u mesecu, godine 2007, konačno u zemlji u kojoj živim. Čarli, Roni, Mik i Kit bili su 12 godina stariji, ali i dalje moćno izdržljivi, od našeg budimpeštanskog susreta. Nominalno, i ja. Ali ne onako kako sam želeo. Umeli su ipak Stonsi u svojoj karijeri da se susretnu s konačnošću: prvo ih je 1969. napustio osnivač i neupitni lider benda Brajan DŽouns; pijanista Ijan Stjuart, čuveni „šesti Stons“, umro je 1985; konačno, prošlog leta preminuo je bubnjar Čarli Vots. Zamenio ga je Stiv DŽordan. I ništa Ronija, Mika i Kita, čini se, nije toliko izbacilo iz težišta kao Čarlijeva smrt. Video-omaž, od fanova veoma voljenog, bubnjaru na početku svakog koncerta na tekućoj turneji, umesto patetičnih govorancija, podsetnik je i Roniju, Miku i Kitu, kao i svima u publici, na neumitnosti. Stonsi su ipak priča o životu, o voljenju života i maksimalnom isisavanju njegovih sokova. I to su u Beču, 15. jula 2022, tokom dva sata i kusur svakom pesmom – od početne Street fighting man, preko Tumbling dice, kultne Wild horses, arhivske Paint it black, Honky tonk women, Happy s Kitom na vokalu, Miss you, Midgnight rambler s DŽegerom na usnoj harmonici, Simpathy for the devil, možda i najbolje pesme koju su ikad snimili – razarujuće Gimme shelter, sa Sašom Elen u duetu sa Mikom, do Jumping Jack Flash i na bis You can’t always get what you want, sa mešovitim horom iz Kijeva (dok se na bimu vijorila ukrajinska zastava), do pomenute Satisfaction na samom kraju – dokazali. Kako toliko dugo ostaju? Zato što vole život i zato što vole da sviraju. Prosto. Možda nije ispalo kako sam očekivao po pitanju starenja, ali danas sam svestan da mi je mnogo važnija od njih vremenom naučena lekcija o voljenju života, koju s radošću svakodnevno primenjujem. Zato, sa Stonsima na stejdžu, sa carstvujušćom Vijenom u pozadini, i sa desetinama hiljada u publici, 15. jula 2022. meni to nije bila samo proslava ulaska u 51. godinu života, već - proslava života. Denis Kolundžija