Svetilišta na dnu akvarijuma

Prvi dani Palić film festivala, u svom ustaljenom terminu i sa stalnim programskim celinama, prikazuje krajnosti Evrope danas iz perspektiva filmskih autora. Životna priča Rabije Kurnaz protiv DŽordža V. Buša Andreasa Drezena, s kojom je festival startovao, iako se trudi da bude kontrateža sličnim holivudskim filmovima o ženi koja se bori protiv daleko većeg sistema od onog u kome opstaje, na kraju se svodi na majčinsku melodramu zapravo vrlo sličnu Erin Brokovič na primer, samo sa zatvorenicima u Gvantanamu u epicentru zapleta. Finski Devojački film Ali Hapasalo donosi priču o odrastanju tri tinejdžerke i, premda veoma zabavan, vizuelno impresivan i montiran u precizno ritmičnim rezovima, ne donosi mnogo toga novog u narativu o devojkama i njihovim mladalačkim problemima. Kristijan Munđiju nas je zbunio svojim filmom Magnetna rezonanca i, iako priča veoma važnu priču o ksenofobiji u zatvorenoj sredini u transilvanijskom selu koje ujedno postaje i osobena slika čitavog sveta ispunjenog mržnjom prema drugim narodima i nacijama, čini se da se proslavljeni rumunski reditelj upleo u različitim nivoima priče u želji da kroz brojne parabole prenese nimalo glamuroznu sliku modernih društava. U prvih par dana, sem filma Strahinja Banović Stefana Arsenijevića, najveću pažnju privukao je i rado viđen gost Palića, nemački reditelj Ditrih Brigeman, koji se pred predstavljanje svog novog filma Ne! pohvalio da je ovaj festival evropskog filma, nadomak jezera kraj Subotice, jedini festival na svetu koji je prikazao sve što je snimio. Publika se tako podsetila ostvarenja Devet scena, Stanice krsta, Hajl... Novi film Ne! bavi se bračnom krizom kroz trinaest epizoda, ispričanih u jednom kadru, koje su stilski i žanrovski različite, dok govore o stanjima svesti kroz koje prolaze ljudi srednjih godina. „Ovakva priča se gotovo sama konstruisala“, kaže Brigeman u razgovoru za naš list. „Naravno da je to u osnovi priča o životu i o godinama koje prolaze. Ali ako bismo tražili jedno značenje onda bi to bila sumnja koju svi imamo dok smo u vezama, a o čemu se ne govori. Uvek možeš da budeš u ljubavi s partnerom, a uvek možeš i da prekineš. To je sve život. Ali, ukoliko dođe do prekida, to ukazuje da nešto nije bilo u redu. Tužna je činjenica da ogroman broj ljudi nije u potpunosti emocionalno prepušten ljubavi.“ Na našu konstataciju da su svi njegovi filmovi međusobno različiti, bilo stilski, tematski, žanrovski, Brigeman kaže: „Znam da nije dobro za karijeru praviti filmove koji su toliko različiti. Mnogi reditelji imaju svoj zaštitni znak i ponavljaju ga. Nije ni da ga ja nemam, na primer u Stanicama krsta ponovio sam isti rad sa kamerom kao i u filmu Ne!. Ali filmovi su različiti. Ne želim da se ponavljam. Ja sam uvek isti, i zato tražim da filmovi budu drukčiji. I znam da mi to neće doneti karijeru koja će da me učvrsti u Kanu na način na koji su u bogove krunisani reditelji poput Larsa fon Trira, koji mu dođu kao neki svetitelji u crkvi filma i koji su stekli takav status da sam pomen njihovih imena uliva pažnju i strah. Svi ih obožavaju i klanjaju im se! Možda Lars fon Trir nije dobar primer, jer on se još i upušta u neke eksperimente, ali opet Kan ne bi nikada propustio njegov novi film! Tako i ja, ne mogu da pobegnem od onoga što jesam, a to znači da pravim filmove koji su drukčiji koliko je to moguće.“ I verovatno očiglednije nego u ranijim filmovima Ditriha Brigemana, primećujemo da je Ne! očita posveta delima Luisa Bunjuela i Roja Andersona, sa čime se reditelj slaže: „Roj Anderson je definitivno bio veliki uzor i referenca. I Bunjuel, to je tačno. Obožavam ih obojicu. Ali kad pravim film trudim se da ne razmišljam o drugim filmovima, jer smatram da ne treba to da radim. Radije čitam knjige i pratim izložbe. I posmatram život koji živim i život oko mene, što i prenosim u film. Imam jedan cilj koji pratim i ka kome idem, i na tom putu ne gledam šta je sa strane. Moj film je moj cilj a drugi filmovi su usputne stavke, koje primećujem i u kojima uživam. Ali pratim samo svoje vizije.“ Posebno je zanimljivo što je film Ne! satkan od serije priča snimljenih u jednom kadru. Ili koje barem izgledaju kao da su snimljene u jednom kadru: „Nije naravno sve snimljeno u kadru, ali većina delova filma jeste. Neke delove smo snimali u stilu filma Čovek-ptica Alehandra Injaritua. Kamera pravi pokret dok snima radnju, a posle spajamo delove u postprodukciji u celinu. Bilo je to vrlo zabavno i iznenađujuće lako izvesti. Ipak, mnogo smo vežbali. Posebno u onim zahtevnim mizanscenskim scenama. Neki delovi filma su tako poput zasebnog kratkog filma. Nakon dana i nedelja glumačkih vežbi, pristupili bismo probi scene sa kamerom. I za to bismo imali otprilike dan za probu pred snimanje. Bio je to prvi put da je čitava ekipa fokusirana na istu stvar.“ Ditrih Brigeman ostavlja utisak osobene opozicije u nemačkoj kinematografiji, pa je i očekivano burno odreagovao na pitanje pozicije nemačkog filma u Evropi danas, ali i njegove uloge u tako velikoj kinematografiji: „Mislim da savremenog evropskog arthaus filma ima previše. Od načina na koji se produciraju na fondovima do svih tih festivala, koji su se pretvorili u neka svetilišta, na kojima se više ne obožavaju dobri filmovi, već samo nagrade i ceremonije. Postalo je jedino bitno biti selektovan u Kanu! I ništa drugo. I Nemačkoj je film nevažan ukoliko nije prikazan na nekom festivalu tog tipa. I tako festivali dobijaju crkvenu hijerarhiju, i postaju važniji od samog boga – bog bi trebalo da budu dobri filmovi, ali nisu, bog je sama crkva, pa ma koliko dobra ona bila. I to nije dobro za umetnost. Ta finansiranja i svi ti fondovi, udaljavaju film od publike i stavljaju ga u neku vrstu akvarijuma, u kome autori pričaju jedni s drugima. Sve češće viđam jedne te iste reditelje kako idu od festivala do festivala i pričaju jedne te iste priče, u kojima je jedino bitno ko je na kom festivalu bio i koje je nagrade osvojio. I to izgleda kao akvarijum.“ Ali to nije jedino što Brigemana tišti. Situaciju koju smo živeli od 2020. naovamo, smatra potpuno filmski neiskorišćenom: „Načelno mislim da je umetnost u svetu, poslednje dve godine, propustila veliku priliku i šansu da kritikuje vlasti i njihove mere protiv kovida. To je potpuno prošlo ispod radara. A o tome mora da se razgovara i diskutuje! Mnogo toga se u društvu desilo na šta umetnost nije reagovala. Zatvaranja ljudi, zaključavanja škola i prodavnica, svega što je plašilo ljude i činilo ih nesigurnim. Svi su sjebani. Umetnost je morala da reaguje, posebno umetnost filma. Stvari su morale da se nazovu svojim imenom. I verovatno će doći na preispitivanje. Za pet godina imaćemo više filmova koji će govoriti o vanrednom stanju i kovid-merama, ali na potpuno drugačiji način! Ja sam vrlo kritičan prema svemu tome. Umetnici su se uplašili da neće dobiti sredstva za svoje filmove ako budu bili kritični i nisu o tome ni reč progovorili. Umetnost mora sve da preispituje, uključujući i sebe samu. Ali to je postalo pank danas u svetu umetnosti. Zato sam ja napisao roman, i sam taj proces je bio veoma oslobađajući. Za razliku od filma, za pisanje romana nisam morao da tražim dozvolu ni od koga. Nema fondova, konkursa, producenata, televizije, kojima bih morao da predstavljam projekat. I na kraju svega, nisam morao da jurim festival koji bi prikazao moje delo! Dakle, sve je bilo potpuno drukčije. Napisao sam roman i objavio. A to je roman o kraju sveta“, kaže nam Brigeman. I čekajući da se upoznamo sa literarnim dometima nama poznatog filmskog autora, iščekujemo upravo politički oštrija i društveno ironičnija ostvarenja o Evropi u kojoj živimo, u drugoj polovini Palićkog filmskog festivala. Dragan Jovićević