Jeremijina crkva i Srpski muzej hleba

U petak sam morao za Beograd! Kako zašto? Pa, Veki i njegovom bratu Dejanu bio rođendan u isti dan! Ali, polako, nisu blizanci: Dejan je šest godina mlađi od Veke, a samo nebo zna zašto su se, u isti dan, rodili. Ali, nije to sve kod ove braće Radonjića. Oženili su se rođenim sestrama! I dok su se Aleksandra i Veka venčali u crkvi u Prijepolju, to nije dozvoljeno Dejanu i Slavici po Ustavu SPC, mada, narodski, tu ništa nije sporno. Ali, lokalni pop koji se, gle, zvao Slobodan Milošević, smatrao je da bi to, maltene, bila „rodoskrvna veza“?! Uzalud je vladika Filaret, ondašnji episkop mileševski, pokušavao da ubedi popa Slobodana Miloševića, ali, uzalud! SPC se još jednom pokazala kao jedna kontroverzna ustanova, čije su godine i dani izbrojani. Ali, srećom, postoji nova srpska crkva u Pećincima, u Sremu, u koju sam svratio sa Aleksandrom i Vekom sutradan, u subotu, kada smo krenuli na izlet u Vrdničku kulu. Prolazili smo pored Pećinaca, kad Veka predloži da svratimo u Srpski muzej hleba, koji je još 1995. osnovao Jeremija, koga nisam video još od studija iz Kapetan Mišinog zdanja. Silno smo se obradovali jedan drugome, kao juče da smo se rastali ispred Šumatovca. Jeremija je više od trideset godina putovao Srbijom, obišao je više od 700 sela. Slikao je, zapisivao običaje, prikupljao recepte za pravljenje obrednih hlebova, čuvajući tako od zaborava običaje srpskog naroda, i, biću slobodan da kažem, da je Jeremija važniji i od jednog Vuka Karadžića! Jer, važno je napraviti Rečnik, ali mnogo važnije je znati kako se, od davnina, od zrna žita pravio hleb. Jeremija je prikupio oko 2.000 predmeta i oruđa koja su, od drevnih vinčanskih vremena, služili Srbima za obradu zemlje, za preradu i obradu pšenice i kukuruza, a tu je i zbirka predmeta za mešenje i pečenje hleba, zatim zbirka predmeta za pripremu i služenje hrane i, najzad, tu je i zbirka od 96 obrednih hlebova. Sve to smešteno je na 1.200 kvadratnih metara Jeremijinog Muzeja srpskog hleba. Ali, ono što me je oborilo s nogu bila je Jeremijina crkva posvećena hlebu i srpskoj slavi! To je jedina crkva u Srbiji u koju sam ušao, a koja je bila oslikana starim srpskim božanstvima, i, odjednom, kao da sam se našao na srpskom Olimpu. Sva oslikana božanstva imala su na grudima ili na čelu srpsku svastiku, ovu koju nosim oko vrata. I, osetio sam da sam među svojom drevnom rodbinom koju, evo, nisam zaboravio. E, sad, judeohrišćanska bratija bila je, takođe, oslikana, ali gore, na krovu Jeremijine crkve, i njihovo prisustvo nisam ni osećao. A, dole, među starim bogovima, Isus se držao za ruke sa Srbima, prevodeći ih u novu veru, mada sam stekao utisak da se Isus samo uhvatio u srpsko kolo, a ono oponaša kretanje vasione. I kazah Jeremiji da je, za mene, njegova crkva važnija od Hilandara. K. G. Jung, moj guru iz Švice, rekao je nešto slično: „Ovakva crkva potrebna je Srbima! A Jeremijin Muzej hleba jasno pokazuje svakom Srbinu kako zrno pšenice putuje od zemlje, preko hleba, sve do neba! I nije li Isus, na Tajnoj večeri, rekao da je hleb njegovo telo, a vino njegova krv!“ Od Jeremije i njegove žene Biljane krenuli smo iz Pećinaca ka Vrdničkoj kuli odakle se, kao na dlanu, vidi pola Srbije; sve od Avale i Kosmaja pa nadalje ka jugu. Vidi se i Beograd koji sve više liči na neku veliku grobnicu u koju se Srbija sahranjuje... U Vrdniku smo u kafani Kod tašte svratili na svinjsku butkicu, i tu mi se i moja Crna mota oko nogu: „Jeremijina crkva je mesto oko kojeg bi Srbi morali da se okupe, ako misle da opstanu u ovom svetu bez duše, a on će, možda, uskoro i da nestane.“