Povratak otpisanih

Porazna činjenica ili korak napred – oba opisa, zavisno od ugla gledanja, odgovaraju najavljenom konstituisanju parlamenta, zahvaljujući kome će Srbija sledeće sedmice izaći iz četvorogodišnjeg perioda parlamentarnog jednoumlja. I sve to trideset dve godine nakon obnavljanja višestranačja, za šta smo verovali da je neopozivo. Nešto će se, dakle, promeniti, ali i dalje nije jasno u kojoj meri. Jer, nema garancije da će predstavnicima onog dela javnosti koji nije zadovoljan naprednjačkom vladavinom, biti dozvoljen normalan i dostojanstven rad. A upravo to – onemogućavanje rada različitim oblicima zloupotrebe položaja - bio je razlog da opozicija 2018. napusti parlament, a potom i bojkotuje izbore iz juna 2020. Iskustvo kaže da način funkcionisanja parlamenta, osim od Poslovnika, koji je znao da bude i mnogo povoljniji po poslanike opozicije nego danas, umnogome zavisi i od osobe koja se nalazi na njegovom čelu – od njene političke i opšte kulture, stepena tolerancije, ambicija i temperamenta. Zato će odluka o tome kome će pripasti uloga predsednika parlamenta biti prvi pokazatelj pravca u kome će se ostaci političkog života u Srbiji kretati u narednom periodu. Da li će parlament i dalje biti zloupotrebljavan za širenje bezobalne propagande i anatemisanje kritičara vlasti, ili će služiti smirivanju napetosti i otvaranju debate o temama od javnog interesa? Kao i o svemu ostalom, odluku o tome ko će predsedavati parlamentom doneće Aleksandar Vučić. I nije sasvim isključeno da će, uprkos njegovoj sklonosti ka iznenađenjima, „dobitno“ biti jedno od tri imena koja se spominju u javnosti – Ivica Dačić, dosadašnji predsednik, Ana Brnabić, koja se i dalje visoko kotira u prognozama o izboru novog premijera, ili Elvira Kovač, funkcionerka Saveza vojvođanskih Mađara i dosadašnja potpredsednica Skupštine Srbije, odnedavno i potpredsednica Skupštine Saveta Evrope. Za razliku od Elvire Kovač koja je do sada ostavljala utisak tolerantne i smirene osobe, Ana Brnabić se razvila u jastreba radikalskog tipa, ali to nije osobina koja se pominje kao presudna u njenom potencijalnom postavljenju na čelo parlamenta. Zvuči tragikomično, ali kao razlog mediji navode mogućnost da dosadašnja premijerka i bliska Vučićeva saradnica tako nastavi da živi u državnoj vili na Dedinju (uz jednu promenu važeće uredbe o nepokretnostima za državne potrebe). I nije, pritom, čak ni bitno da li je reč o tačnoj informaciji - s obzirom na činjenicu da je u slučaju Tomislava Nikolića, bivšeg predsednika države, uzurpacija državne imovine normalizovana. Mnogi su, možda, zaboravili da je Nikolić, pre nego što je napokon uspeo da se domogne pozicije predsednika Srbije, bio i predsednik parlamenta. Svega pet majskih dana 2007, doduše, kada je poslužio kao sredstvo ucene u pregovorima o novoj vladi partnera iz nekadašnjeg DOS-a. Izbor Nikolića, kao kandidata tada najjače pojedinačne partije, Srpske radikalne stranke, tada su, nakon petnaestočasovne rasprave, u ranim jutarnjim časovima, podržali njegovi radikali, SPS, DSS Vojislava Koštunice i Nova Srbija Velimira Ilića. Za dobar deo Srbije tada je delovalo prilično šokantno da zamenik predsednika SRS bude na funkciji koja, osim vođenja sednica Skupštine, podrazumeva i raspisivanje predsedničkih i lokalnih izbora, ali i preuzimanje uloge predsednika države u vanrednim okolnostima. Čak je i sam Nikolić, zato, osetio potrebu da, nakon izbora, kaže da „ne predstavlja opasnost po Srbiju“. A kada je, posle pet dana tokom kojih je DSS promenio stav, podnosio ostavku, tvrdio je da ga „smenjuju Vašington i Brisel“, da bi, samo godinu dana kasnije, pristupio formiranju „proevropskog“ SNS-a. Tokom tih pet burnih dana Nikolić, ipak, nije bio u prilici da pokaže kako bi pod njegovim vođstvom izgledao parlament koji je, od 11. januara 1991, prošao kroz brojne različite faze. Nije, zato, loše setiti se da je na mesto predsednika parlamenta umela da bude birana osoba sa ozbiljnom biografijom: za prvog predsednika višestranačke Skupštine izabran je Slobodan Unković, dotadašnji rektor Univerziteta u Beogradu, doktor ekonomskih nauka, koji je zapamćen po izrazitoj toleranciji, uprkos činjenici da je iza njega stajala ogromna većina od čak 194 poslanika SPS-a. Na toj poziciji zadržao se svega šest meseci, ali ne bilo kakvih – zakačile su ga prve velike, devetomartovske demonstracije, nakon kojih je opozicija napustila zasedanje, a on se potrudio da ih u konsultacijama u pauzi – vrati. Unkovića je nasledio, nakratko, večni funkcioner Aleksandar Bakočević, a onda je, posle izbora 1992, na šest meseci funkciju preuzeo Zoran Lilić, dotadašnji direktor fabrike Rekord u Rakovici, kasnije predsednik SRJ. Zapamćen je po rečenici „Zatvorite vrata za sobom, molim vas“, upućenoj opoziciji dok je protestno napuštala sednicu. Kratko je, potom, poziciju zauzimao Zoran Aranđelović, da bi je 1. februara 1994. preuzeo Dragan Tomić, još jedan bivši direktor Rekorda, ali i Jugopetrola, koji je na funkciji predsednika Skupštine ostao do 2000. Osim po dugovečnosti na tom mestu, zapamćen je po obračunu sa „snagama haosa i bezumlja“ i drugim neprimerenim oslovljavanjima opoziciono nastrojene javnosti. Posle 2000. su se izređali Dragan Maršićanin (jedan od osnivača DSS-a), pa Nataša Mićić (Građanski savez Srbije), kojoj se zalomilo da proglasi vanredno stanje nakon ubistva premijera Zorana Đinđića i preuzme ulogu v. d. predsednika Srbije, ali i da je, zbog oštrog odnosa prema poslanicima opozicije, radikalka Nataša Jovanović polije vodom. Na čelo parlamenta potom je došao Predrag Marković, književnik i izdavač iz redova G 17 plus, poznat po blagonaklonom odnosu prema kolegama i dostupnosti za novinare, nakon njega pomenuti Tomislav Nikolić, a zatim demokrata Oliver Dulić, najmlađi predsednik parlamenta (32 godine) koji je, posle samo godinu dana na toj poziciji, postao ministar. „Nasledila“ ga je Slavica Đukić Dejanović (SPS), zapamćena po negovanju duha tolerancije i redovnim radnim doručcima na kojima su novinari mogli da pitaju sve što hoće. Posle psihijatrice sa bogatom karijerom, funkciju je preuzeo „doktor iz Sava centra“, naprednjak Nebojša Stefanović, koga skupštinski izveštači pamte kao „korektnog“ u vođenju sednica i odnosu prema njima – sve suprotno od njegove stranačke koleginice Maje Gojković, koja se na funkciji zadržala dva mandata, uz mnoštvo skandala i krajnje netolerantan odnos koji je opoziciju naterao da napusti parlament. Posle izbora 2020, koje je većina opozicionih stranaka bojkotovala, odluka da mesto predsednika preuzme Ivica Dačić tretirana je kao „kazna“ koju je vešti lider socijalista uspešno odslužio, ne trudeći se baš da spreči pretvaranje parlamenta u neku vrstu giljotine za kritičku javnost – što, izgleda, niko nije ni očekivao, pa mu se i ne zamera. Dobra vest je da, kako god se bude ponašao novi predsednik parlamenta, sada postoje poslanici koji bi mogli da demantuju laži i zastupaju interese nezadovoljnih. Loša je da dolaze iz stranaka koje su u Beogradu propustile da materijalizuju izborni poraz SNS-a i SPS-a. Vera Didanović