Obećana zemlja za plagijatore

S obzirom na to da smo većinski odlučili da nam je obrazovno-intelektualni kapacitet naprednjaka po meri i da ćemo uporno glasati za još, sasvim je logično i da nam ponude „još“: nedokazanog plagijatora za gradonačelnika prestonice i dokazanog za potencijalnog premijera. Čime će se bolje pokazati i dokazati potiranje svake prosvetiteljske revolucije i sistemsko onepismenjavanje društva, nego mogućnošću da počinitelj intelektualne krađe ubrzano napreduje? Pa nismo zemlja u kojoj dokazani plagijatori moraju da se povuku iz političkog života poput Nemačke, Austrije, Mađarske ili Češke, koje su imale slične situacije. Upravo zbog toga i čudi uzurpacija svih već osramoćenih i razgrađenih institucija od strane Siniše Malog da mu i pored eksplozivne i ničim uzdrmane političke karijere na silu vrate titulu „doktor“, koja mu nikad nije ni dodeljena. Ovoga puta se ta „sila“ očekuje od Ustavnog suda (US) koji je nedavnom odlukom da Univerzitet nema prava da poništi njegov doktorat i izrekne meru javne osude zbog plagijata, postavio temelje da se Malom usliši želja. Ukoliko zatraži od US da mu se titula vrati a oni budu hitriji nego u ostalim predmetima, onda će Mali odluku o mandataru najavljenu za sredinu avgusta dočekati kao dr Mali. Ili neće, na šta skreće pažnju profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Ognjen Radonjić: „Vredi podsetiti da ministar finansija nije nikada promovisan u doktora nauka, iz čega sledi da mu UB nije ništa ni oduzeo da bi mu Ustavni sud sada to tobože vratio.“ Međutim, nije to jedina nelogičnost na koju NIN-ov sagovornik upozorava: „Zanimljivi su neki detalji, poput prošlogodišnje odluke Upravnog suda da ministru finansija doktorat nije oduzet u skladu sa propisanim procedurama i ova odluka se objavljuje u letnjim mesecima kada su ljudi na odmoru. Takođe, činjenica je da US većinu validnih inicijativa vrlo često odbacuje. Ipak, u ovom slučaju, prihvatio je inicijativu ministra finansija, dakle čelnika državnog organa, koja se tiče predmeta u kojem je ovaj državni funkcioner učestvovao kao privatno lice, to jest predmeta u kojem je on plagirao doktorat. Dakle, upada u oči da ova inicijativa nije odbijena makar na osnovu potencijalnog konflikta interesa. Nadalje, predmet ove odluke Ustavnog suda velikim delom tiče se autonomije univerziteta, što nije čudno s obzirom na brljotine koje je Univerzitet u Beogradu napravio u prethodnom periodu i na taj način sebi ’otvorio bok‘. Na primer, ćutanjem na uvođenje instituta blagoslova Svetog arhijerejskog sinoda SPC za upis na studije, zasnivanje radnog odnosa i prestanak radnog odnosa na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu UB.“ Nema sumnje da i Univerzitet snosi deo odgovornosti za činjenicu da je Ustavni sud dopustio sebi više nego neprimereno mešanje u autonomiju univerziteta. U njegovoj odluci je naglašeno da je adekvatno sankcionisanje neakademskog ponašanja od posebnog značaja ne samo za Univerzitet već za društvo u celini, ali da ta pitanja moraju biti uređena na ustavnopravno utemeljen način – što svakako znači da niko ne može da izgubi posao po osnovu koji nije predviđen zakonom, koliko god procedura bila definisana nekakvim pravilnicima. Zbog toga Ustavni sud osporava gubitak zvanja i posledičnog otkaza u slučaju izricanja mere javne osuda usled počinjenog plagijata jer to nije u skladu Zakonom o radu i, recimo, čl. 179 kojim se propisuju razlozi za otkaz. Od predstavnika Univerziteta nismo čuli da li su imali predloge i zahteve da se ovo pitanje zakonski uredi što je donekle omogućilo ovakvo mišljenje. Naravno, niko ne misli da bi takav predlog iznedrio adekvatan zakon (pre bi bio još jedan dokaz ignorisanja nekad stečenih, a sada izgubljenih prava), jer je aktuelna vlast sasekla i one koji su bili predloženi. Recimo, akademska zajednica je bila izrazito protiv usvajanja izmena Zakona o visokom obrazovanju, kojim je ne samo ograničena već i dodatna urušena postojeća autonomija univerziteta, a slične primedbe su iznete i na Zakon o nauci i istraživanjima. Tim povodom Ustavni sud nije imao baš ništa da kaže. „MASA očekuje da Ustavni sud pokaže istu revnost i efikasnost u odlučivanju o inicijativi za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba Zakona o nauci i istraživanjima koje se odnose na imenovanje upravnih odbora naučnih instituta gde većinu čine članovi koje određuje Vlada. Ova inicijativa podneta je u oktobru 2020. godine i do sada nije poznato da li je i na koji način US po njoj postupio. Nedavno objavljena odluka Ustavnog suda Srbije povodom inicijative koja je podneta u interesu ministra Siniše Malog nedvosmisleno je pokazala da lične funkcionerske inicijative imaju prioritet“, kaže se u saopštenju Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti. Naravno da neće, baš kao što nije ni podrobnije analizirao pomenuti član 179 u kom se između ostalog kaže da su razlozi za otkaz zaposlenog „ako ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi” ili „ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze“. „U akademskom svetu, posao doktoranda i profesora je da istražuju i pišu naučne radove, te je stoga očigledno da onaj ko ne piše ili prepisuje tuđe naučne radove ne ostvaruje rezultate rada i nema potrebna znanja i sposobnosti. Takođe, prepisivanje predstavlja nesavesno izvršavanje radnih obaveza (narušavanje tuđih autorskih prava i intelektualne svojine) i zabranjeno je Ustavom. Jedan od ključnih faktora rangiranja svetskih univerziteta je njihova naučnoistraživačka delatnost, a plagijat nesumnjivo šteti ugledu bilo kog univerziteta“, kaže Radonjić. Srećom, Siniša Mali neće brukati Univerzitet već samo državu. Ali će zbog odluke donete njemu u čast ostali plagijatori urušavati ugled Univerziteta. Sandra PetrušićMiodrag Jovanović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Ustav u zaštiti plagijatora Kriterijum za procenu dobrog pravnika zavisi od toga o kojoj se vrsti pravničke profesije diskutuje. Kada se, primerice, klijent obrati advokatu, on od njega očekuje da tumačenjem postojećih propisa izdejstvuje povoljan ishod spora. Dobar advokat je, otuda, onaj koji krećući se „unazad“ – od željenog ishoda – uspeva da konstruiše argumente koji će mu omogućiti postizanje tog cilja. Za razliku od njega, dobar sudija se ne pita: „koji ishod slučaja želim?“, već na osnovu tumačenja propisa i ponuđenih argumenata obeju strana donosi odluku za koju smatra da je najviše u skladu s pravom i njegovim vrednostima. Kada se iz tog ugla sagleda delatnost Ustavnog suda (US) u poslednjih desetak godina, i laiku postaje jasno kako se u politički osetljivim slučajevima njegove sudije ravnaju pre kriterijumima koji važe za advokate, nego onim za sudije. Nosioci vlasti, u ulozi „klijenta“, naručuju ishode presuda, a sudije US, poput advokata, smišljaju pravne vratolomije kako bi taj ishod pokrile kakvom-takvom pravnom argumentacijom. Podugačkoj istoriji takvih odluka priključuje se i najnovija odluka US o neustavnosti određenih propisa Univerziteta u Beogradu (BU). Pred US je osporena ustavnost odredbe čl. 133, st. 4 Statuta Univerziteta u Beogradu. NJome se predviđa da lice kome je po donošenju konačne odluke izrečena mera javne osude za povredu Kodeksa profesionalne etike ne može steći zvanje nastavnika, dok se licu koje već poseduje nastavničko zvanje ono oduzima. US je našao da se tom odredbom u pravni sistem uvodi novi opšti uslov za sticanje nastavničkog zvanja, čime Statut BU izlazi izvan okvira Ustavom zajemčenog prava na autonomiju univerziteta. To stoga što propisivanje opštih uslova za sticanje zvanja nastavnika predstavlja materiju koja se može urediti isključivo zakonom, koji bi važio za sve visokoškolske ustanove u Republici Srbiji. Budući da su pred US osporene i odredbe čl. 8. i 8a Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova, kojima je uređen postupak oduzimanja zvanja zbog izrečene mere javne osude za ostale povrede Kodeksa, US je zaključio da ni one iz istih, gorenavedenih razloga nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Najzad, US je odlučivao i o ustavnosti i zakonitosti čl. 9 istog Pravilnika, kojim se predviđa da će se postupci započeti po starom propisu okončati po pravilima novih etičkih propisa: „Postupci započeti pre stupanja na snagu Kodeksa i ovog pravilnika okončaće se po odredbama Kodeksa, Pravilnika o radu etičkih komisija i Odbora za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu i ovog pravilnika.“ US se, dakle, našao pred pitanjem da li je reč o Ustavom nedopuštenom obliku retroaktivnosti, odnosno povratnog važenja propisa. Da bi na njega odgovorio, US je pošao od razlike između nedopuštenog i dopuštenog, tj. prividnog oblika retroaktivnosti. Prvi oblik postoji ako se dejstvo pravnog akta proteže i na okončane pravne situacije, dok je kod drugog reč o njegovoj primeni na pravne situacije koje su još uvek u toku. Pritom, US naglašava da protivustavnog oblika retroaktivnosti nema samo onda „kada je novodoneti opšti akt po svojoj sadržini isključivo procesnopravne prirode“. Sud se, otuda, upustio u ispitivanje pravne prirode etičkih propisa na BU i na koncu je zauzeo stav da pomenuti propisi „sadrže odredbe koje po svojoj pravnoj prirodi ne spadaju u procesne norme, već u norme materijalnog prava“. Stoga je US zaključio da je i osporena odredba čl. 9 Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova neustavna, odnosno da nije u saglasnosti sa načelom vladavine prava iz čl. 3 Ustava i sa principom zabrane povratnog dejstva zakona i opštih akata iz čl. 197 Ustava. Da bi došao do ovog zaključka, US je morao da napravi nekoliko ozbiljnih vratolomija u vlastitom rasuđivanju, od kojih je, za najširu javnost, najzanimljivija sledeća: budući da, po mišljenju US, mere za povredu Kodeksa profesionalne etike (opomena, javna opomena i javna osuda) nemaju karakter pravne, već moralne sankcije, a „Pravilnikom je jedna od predviđenih mera za povredu Kodeksa – javna osuda, pretvorena u pravni osnov za gubitak zvanja, odnosno za gubitak stečenog naučnog naziva doktora nauka“, to je US zaključio da je reč o uvođenju materijalnopravne odredbe sa neustavnim retroaktivnim dejstvom. Zašto bi najšira javnost bila zainteresovana baš za ovu pravnu vratolomiju? Pa zato što je upravo tim svojim stavom US ponudio osnov za postupak u kojem bi viđeni kandidat za premijersko mesto – Siniša Mali – mogao, shodno članu 61 Zakona o Ustavnom sudu, da zatraži izmenu akta o ništavosti diplome o stečenom naučnom nazivu doktora nauka BU. Tako je pravno rasuđivanje US, koje je u osnovi odluke o neustavnosti odredbe čl. 9, koja je u vezi sa članovima 8 i 8a Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova, a ovi pak u vezi sa čl. 133, st. 4 Statuta BU, poslužilo kao teren za proširivanje pravnih posledica na one slučajeve koji po prirodi stvari nisu ni mogli biti predmet ovog ustavnopravnog odlučivanja. Tu i leži najveći – svakako ne i jedini! – problem sa odlukom US. Naime, sve i da se složimo da je US ponudio valjane razloge zašto izricanje etičke mere javne osude može isključivo zakonom biti propisano kao osnov za nastupanje određenih radnopravnih posledica – nemogućnost izbora u više univerzitetsko zvanje, odnosno gubitak već stečenog zvanja – ti razlozi se ni na koji način ne mogu proširiti i na situaciju u kojoj se zvanje doktora nauka oduzima zbog „konačne odluke kojom je utvrđeno da disertacija nije rezultat originalnog naučnog rada“. Ta situacija je regulisana čl. 7 Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova, a njegova ustavnost nije ni bila predmet osporavanja pred US. Tim članom se reguliše oduzimanje naučnog, a ne nastavnog zvanja, što, kao u slučaju Siniše Malog, ne mora imati bilo kakve univerzitetske radnopravne reperkusije. Neki su prorežimski mediji požurili da na dosledan način izvedu posledice pomenutog proširenog dejstva rezonovanja US, pa su zaključili: „Da bi tela univerziteta mogla da oduzimaju titule i zvanja, to bi moralo da bude predviđeno zakonom“ (Novosti, 23. jul). Kada bi stvari uistinu tako stajale, suočili bismo se sa apsurdom da BU svojim unutrašnjim aktima ne može da propiše oduzimanje zvanja doktora nauka ni dokazanim plagijatorima! U zemlji u kojoj se ni za znatno krupnije nepodopštine ne odgovara, možda to zapravo i nije toliko apsurdan ishod. Ono što svakako predstavlja novi nivo pravnog sunovrata jeste što nam US poručuje da plagijatori uživaju zaštitu Ustava. Ili je bar to svakako slučaj sa onim koji treba da zasedne u premijersku fotelju.