Hod po istanjenoj žici

Nove neizvesnosti će, po svemu sudeći, zahtevati snažne budžetske intervencije i tim pre fiskalna politika mora se voditi odgovorno... U 2022. moguća je nova kriza i Srbiji bi dobrodošla ta sredstva koja su bespotrebno potrošena tokom sprovođenja antikriznih kovid mera... Ne samo što je za te oko dve milijarde evra povećan javni dug više nego što je bilo neophodno, već su i umanjeni raspoloživi mehanizmi ekonomske politike u mogućoj novoj krizi. Ovako je Fiskalni savet, analizirajući pre nekoliko meseci efekte ekonomskih mera koje je Vlada Srbije sprovodila tokom pandemije, pisao o odlukama da se neselektivnim davanjima celokupnoj privredi, ali i populističkim poklanjanjima novca stanovništvu potroše barem dve milijarde evra više no što je to bilo potrebno da bi se prebrodila kriza i umanjio ekonomski sunovrat koji je izazvao korona virus. Kriza je stigla brže no što se mislilo, pa pojedine evropske ekonomije, uplašene zbog moguće recesije, ali i inflacije kakvu nisu videle poslednje četiri decenije, već najavljuju nove fiskalne strategije i antikrizne mere. Potrebu da se Fiskalna strategija za 2023. sa projekcijama za još dve godine, takođe, revidira, ali nakon što Srbija dobije novu vladu, a zatim i revidira budžet za ovu godinu, nagovestio je i sam Fiskalni savet, a NIN je istraživao hoće li i ovoga puta u budžetu biti prostora za mere kakve su viđene tokom 2020. i 2021. Može li Srbija sebi dozvoliti, u trenucima kada ni njen budžet, ali ni cena novca na svetskom tržištu kapitala više ne liče na one od pre dve godine, da još jednom deli i šakom i kapom? Kome bi se moralo pomoći, a šta bi svakako trebalo da budu lekcije iz nedavne prošlosti? „Srbija je u ovu krizu ušla sa nivoom javnog duga od blizu 60 odsto BDP-a, što je, između ostalog, posledica i velikog deficita budžeta u prethodne dve godine, koji je bio ekonomski opravdan samo u segmentu programa pomoći privredi i dodatnih izdataka za zdravstvo. Pošto se očekuje usporavanje privrednog rasta i pogoršanje uslova zaduživanja na tržištu kapitala, usled restriktivnijih monetarnih politika velikih centralnih banaka u svetu, biće neophodno rigoroznije profilisanje politike javnih rashoda kako bi se obezbedilo da fiskalni deficit već u 2023. bude smanjen, a time da se smanje i rizici u vezi sa dostupnošću i visinom troškova finansiranja“, kaže za NIN Saša Ranđelović, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta. I dok je, ne čekajući novu vladu, predsednik već najavio povećanje penzija i plata u javnom i privatnom sektoru, pa i kroz smanjenje poreskog opterećenja rada, o novim merama se još uvek, barem naglas, ne govori. Ne govori se, takođe, ni o mogućnosti da Srbija ovu godinu završi sa manjom stopom ekonomskog rasta od 3,5 odsto, ali je poznato da bi zbog energetske krize, ali i povezanosti naše ekonomije sa onim delom Evrope koja prilično zavisi od uvoza ruskog gasa, situacija na jesen mogla postati gora no što se sada čini. Privreda bi se ponovo, posle samo godinu ili dve dana, mogla naći pred novim problemom preživljavanja, a potrebe da se struja i gas nabavljaju po daleko višim cenama od tadašnjih, ovako ili onako preliće se na teret i privrede i građana. Koliki bi ceh mogao da se plati, još nije izvesno, ali je izvesno da novca koji država bude nabavljala na unutrašnjem ili spoljnom tržištu kapitala da bi finansirala sve te izdatke neće biti na svakom ćošku kao što je to bilo 2020, a pritom će biti i znatno skuplji. Takvo, otežano i skuplje zaduživanje, onda ne samo da sužava, kako to naziva Fiskalni savet, raspoložive mehanizme ekonomske politike, već i dovodi do povećanja rashoda za servisiranje dugova, što naposletku vodi ili potrebi da se smanjuju neki drugi rashodi, odnosno povećavaju porezi ili pak povećava deficit. I tako ukrug. Komentarišući najave nove fiskalne strategije Nemačke, a o čemu je bilo reči na prethodnim stranama NIN-a, Saša Ranđelović objašnjava: „U širem smislu, smernice iz strategije koju najavljuje nemački ministar finansija mogu se smatrati korisnim i za profilisanje strategije fiskalne politike Srbije u narednom periodu, pri čemu bi strategiju Srbije ipak trebalo prilagoditi, polazeći od specifičnih problema i rizika sa kojima se naša zemlja suočava. To konkretno znači da bi ona trebalo da izgleda tako da fiskalni deficit bude u okvirima koji neće uticati na rast odnosa javnog duga i BDP-a, uz spuštanje javne potrošnje na nivo od pre pandemijske krize, unapređenje strukture javne potrošnje, kroz visoke i objektivno selektovane javne investicije u infrastrukturu, zelenu agendu, digitalizaciju, nauku i obrazovanje, umerenu indeksaciju penzija tako da njihov udeo u BDP-u ne raste i razmatranje mogućnosti za poresku reformu koja bi uticala na jačanje izvozne konkurentnosti i ekološke održivosti privrede“, kaže Ranđelović i napominje da osim svega toga izostanak suštinske reforme velikih državnih sistema poput EPS-a i Srbijagasa predstavlja veliki izvor i ekonomskih i drugih rizika, zbog čega bi i to pitanje moralo da zauzme značajno mesto u ovoj strategiji. „Na sve ovo, strategija fiskalne politike mora biti takva da ne pogoršava situaciju sa inflacijom, budući da bi rast javne potrošnje i deficita uticao na rast tražnje, a time i na rast cena“, upozorava naš sagovornik. Drugim rečima, gaseći jedan požar, kreatori eventualnih novih mera ne bi smeli da potpaljuju drugi, jer osim što ovoga puta imaju na raspolaganju manje novca, ali i veće troškove njegove buduće otplate, za petama im je istovremeno i inflacija, koja je već u junu dogurala do 11,9 odsto. „Za razliku od nemačke strategije koja je selektivna i ciljana, mere koje je Srbija do sada preduzimala su opet neselektivne, budući da je ograničenje rasta cena energenata bilo gotovo univerzalno. To je značilo direktno prevaljivanje tih troškova na javna, državna i druga preduzeća, a teret tih troškova, u krajnjoj instanci, kroz budžetske subvencije ili aktiviranjem garancija za njihovo zaduživanje, platiće svi poreski obveznici, što se već događa. A pošto postoji rizik da energetska kriza bude trajnija nego što se inicijalno očekivalo, pod pritiskom visokih troškova, verovatno će i Srbija biti prinuđena da u većoj meri uskladi cenovnu politiku sa tržišnim prilikama, što bi moglo da kreira potrebu za uvođenjem ciljanih programa poreskih olakšica i subvencija delu privrede koji je najviše pogođen, kao i najugroženijem delu stanovništva. Troškove takvih olakšica bi trebalo tako napraviti da ne dovedu do osetnijeg rasta deficita, a to bi se moglo ostvariti umerenijim povećanjem plata i penzija, te odustajanjem od nekih drugih neurgentnih ili neproduktivnih rashoda, kao što su programi subvencija ili investicioni projekti za koje nije dokazano da su ekonomski isplativi“, zaključuje Ranđelović. Ali, da bi se videlo kakve će mere Srbija preduzimati ovoga puta za sanaciju nadolazeće ekonomske krize i da li je i šta tačno naučila iz prethodne na koju je spiskala 5,4 milijarde evra, od kojih su bar dve milijarde uludo ulupane, sa više no skromnim efektima po ekonomski rast, najpre je neophodno da se vlada, koja bi tu novu strategiju fiskalne politike trebalo da sprovodi, formira. Ko god da je bude činio, kada do tog dana dođe, nije baš da mu se ima na čemu zavideti. Petrica Đaković