Italijanski posao

Nije baš da je bilo kao u Ubistvu u Orijent ekspresu, ali iza prošlonedeljnog pada još jedne u nizu vazda kratkotrajnih italijanskih vlada, kao i u čuvenom romanu detekcije, stoji više počinilaca - s tim da ni nominalna „žrtva“ u ovom slučaju na kraju možda nije ispala sasvim bez krivice. Ostavka premijera Marija Dragija i prevremeni odlazak sa scene 67. posleratne italijanske vlade - koja će, sada u tehničkom mandatu, zapravo potrajati još koji mesec, dok posle izbora zakazanih za 25. septembar ne bude formirana nova - nije, ipak, jedan od onih događaja koji bi se mogao klasifikovati pod „već viđeno“. Upravo suprotno: bilans te vlade, okolnosti u kojima odlazi sa scene i posledice koje bi to moglo da proizvede novonastalu situaciju čine vrlo specifičnom i po mnogo čemu neuporedivom s onim ranijim. Za početak, Dragijeva vlada nacionalnog jedinstva, formirana februara prošle godine u kritičnom trenutku za zemlju suočenu s teškim socio-ekonomskim posledicama pandemije, bila je nesvakidašnje uspešna - i ne samo za italijanske standarde. Kao čovek s reputacijom spasioca jedinstvene evropske valute u vreme krize evra 2012, kada je bio predsednik Evropske centralne banke, Dragi je, odazivajući se pozivu predsednika Serđa Matarele da privremeno preuzme vladu i stabilizuje prilike u zemlji, snagom svog autoriteta postigao upravo to što je od njega i traženo, a onda i više od toga: u kratkom roku Italiji je doneo političku stabilnost - što se uskoro počelo pozitivno da odražava i na njene ekonomske performanse - i pokrenuo reformske procese zahvaljujući kojima je, veruje Rikardo Magi, lider male levičarske partije Više Evrope, njegova vlada postigla „više za 18 meseci nego što je bilo koja druga (italijanska, prim.) vlada uradila u poslednjih 30 godina“. Neka u Magijevom iskazu ima i hiperbole, neosporna je činjenica da je na Italiju u Evropi i svetu proteklih godinu i po počelo da se gleda drugim očima, i da možda i prvi put nije po inerciji proglašavana za najkrhkiju među velikim ekonomskim silama i(li) poslovično slabu kariku u lancu evrozone. Iako je od početka bilo jasno da je „Super Mario“ samo privremeno rešenje do održavanja narednih izbora, za koje se verovalo da će, po uobičajenom redu vožnje, uslediti na proleće naredne godine - kao nestranačka figura i tehnokratski premijer bez demokratskog mandata, budući da je na to mesto došao direktnim imenovanjem, Dragi je, kao uostalom i svi drugi, od prvog dana znao da njegova misija ima unapred određen rok trajanja (lično je ionako bio zainteresovaniji za manje stresnu poziciju predsednika republike, samo što od toga na kraju nije bilo ništa) - nekako je počelo da se računa s tim da će, kad mu već tako dobro ide, posao odraditi do kraja i zemlju kojom je notorno teško upravljati za još nekoliko važnih koraka pomeriti u pravom smeru. Ali se onda, neizbežno, u sve umešala dnevna politika, i potreba jednog broja političkih aktera da se, s obzirom na približavanje izbora, repozicioniraju pred glasanje. I mada je, neminovno, manjih ili većih tenzija u krajnje heterogenoj vladi, sastavljenoj od svih parlamentarnih stranaka izuzev krajnje desne Italijanske braće (FdI), bilo i pre toga - ponajviše zimus, kad je trebalo izabrati novog predsednika republike - njen raspad, jednom kad je započeo, usledio je vrlo brzo, u desetak julskih dana. Krizu su inicirali populistički Pokret pet zvezda (M5S) i njegov aktuelni lider, Dragijev prethodnik na premijerskom mestu Đuzepe Konte, odbijanjem da u parlamentu podrže 26 milijardi evra vredan paket pomoći domaćinstvima i preduzećima u sklopu mera za ublažavanje krize izazvane rastom cene energenata i ubrzanim povećanjem troškova života. Stav M5S, ili onoga što je od njega ostalo nakon što je krenuo da se osipa (među onima koji su pokret u junu napustili je i njegov bivši čelnik, sada ministar spoljnih poslova u odlazećoj vladi, Luiđi di Majo), bio je da predložene mere ne idu dovoljno daleko; Konte je insistirao da u paket mera budu uvršteni i dodatni zahtevi M5S, posebno oni koja se tiču podizanja ekoloških standarda. Ne želeći da ostane na čelu vlade koja više ne uživa podršku svih njenih članica - ali isto tako i ne pokušavajući da nekako ipak nađe zajednički jezik s M5S - Dragi je Matareli promptno ponudio ostavku, koju je šef države odbio da prihvati, zatraživši od premijera da glasanjem o poverenju vladi u parlamentu pokuša da vladajuću koaliciju održi na okupu. (U želji da sačuva premijera predsednik nije bio usamljen: Dragijev ostanak na položaju zatražilo je, u zasebnim apelima, preko 2.000 italijanskih gradonačelnika i predsednika opština, kao i više stotina poslovnih ljudi, a širom zemlje organizovani su mitinzi na kojima su isto zahtevali i obični građani.) Bilo je, međutim, prekasno: Dragija su na krivini već sačekali Liga Matea Salvinija i Forca Italija (FI) Silvija Berluskonija. Dve desničarske stranke su, s predstojećim izborima na umu, procenile da je, pre letnje pauze i uobičajenih jesenjih preganjanja oko budžeta za narednu godinu, ovo poslednji trenutak da se isprovocira pomeranje izbora unapred, i zato su premijeru dali ponudu za koju su sa sigurnošću mogli da pretpostave da je ovaj neće prihvatiti: da bi i dalje ostale deo vladajuće koalicije, one su od Dragija tražile ne samo da M5S izbaci iz vlade, nego i da to iskoristi za njenu temeljnu rekonstrukciju, uključujući i obaveznu smenu ministara unutrašnjih poslova, odnosno zdravstva - što bi značilo i krupne promene u vladinoj agendi. U startu odbacujući ideju da vodi vladu koju više ne bi činile sve stranke koje su i dosad bile u njoj, jer to onda više ne bi bila vlada nacionalnog jedinstva kakvoj je jedino bio voljan da predsedava, te nespreman da ostane na čelu kabineta u kome bi nadalje glavnu reč imale desničarske partije, Dragi je smatrao da bi se popuštanjem pred zahtevima Salvinija i Berluskonija upustio u političku trgovinu kojoj onda više ne bi bilo kraja, i stoga je odbio njihove zahteve. Oni kritičkiji nastrojeni prema Dragiju rekli bi, pak, da je svojim (visoko principijelnim ili tvrdoglavim, zavisno od toga kako ko gleda na stvari) odbijanjem da se upusti u ono što je osnova bavljenja politikom - pregovaranje s neistomišljenicima u cilju postizanja kompromisa - donekle i sam doprineo da epilog bude takav kakav je. Kada mu je narednog dana stavljeno do znanja da predstavnici M5S, Lige i FI neće učestvovati u glasanju o poverenju vladi u Senatu, gornjem domu parlamenta, i njemu i svima drugima bilo je jasno da to znači i definitivni kraj: Dragijeva vlada je to glasanje dobila, ali bez glasova tri članice vladajuće koalicije to više nije imalo nikakvu političku težinu, i premijer je neposredno potom Matareli i po drugi put ponudio ostavku, koja je ovog puta prihvaćena. Salvini i Berluskoni, koji su dobar deo prethodnog dana i noći proveli u rimskoj vili bivšeg premijera, kujući planove za rušenje vlade, uveče su se na istoj ekskluzivnoj lokaciji ponovo sastali kako bi zajedničkom večerom proslavili uspeh. Još više razloga za slavlje ima, ipak, njihova dugogodišnja saveznica, čelnica FdI Đorđa Meloni, koja nije navraćala u vilu, ali je bila na stalnoj telefonskoj vezi sa Salvinijem i Berluskonijem. Jer, FdI je - dobrim delom svakako i zato što je jedina stranka koja nije bila deo Dragijeve vlade - u međuvremenu izrasla u pojedinačno najpopularniju italijansku partiju, trenutno s blizu 24 odsto podrške, ispred Demokratske partije (PD), vodeće stranke levog centra (22 odsto). S obzirom na to da zasad sve ankete ukazuju da je ovaj tročlani blok izraziti favorit na izborima, te da FdI već duže vreme ima značajno bolji rejting od Lige (sada na 14 odsto) i Forca Italije (sedam) - što se po svoj prilici neće promeniti do dana glasanja - Melonijeva je ta koja ovog puta polaže pravo na premijersko mesto. Dolazak Melonijeve na čelo vlade bi, pak, predstavljao dvostruki istorijski presedan. Bilo bi to prvi put da Italija dobije ženu za premijera; ali i prvi put od završetka Drugog svetskog rata da jednu zapadnoevropsku vladu predvodi stranka koju obično opisuju kao „postfašističku“, budući da je FdI ponešto umiveniji ideološki naslednik nekadašnje Nacionalne alijanse, koja je zauzvrat takođe bila našminkana verzija Italijanskog socijalnog pokreta (MSI) - što su sve reinkarnacije nekadašnjih italijanskih fašista. Pad Dragijeve vlade i visoka verovatnoća dolaska na vlast tročlanog desničarskog bloka - koji, uzgred rečeno, nastupa neuporedivo skladnije od međusobno večito zavađene i do apsurda fragmentisane italijanske levice - pa još i Melonijeve na premijersko mesto, već su uzdrmali poverenje kreditora u sposobnost Italije da uredno otplaćuje monumentalni javni dug i doveli do povećanja razlika u prinosima na državne obveznice Italije i Nemačke, što je tradicionalno jedan od pouzdanih pokazatelja stanja zdravlja italijanske ekonomije. Šta bi tek moglo da je snađe u aktuelnim uslovima globalnih ekonomskih potresa izazvanih ratom u Ukrajini i energetske krize do koje je on doveo može samo da se nagađa, pogotovo ukoliko nova vlada ne bude ispunjavala uslove za dalje isplate preko potrebnih sredstava iz evropskog fonda za oporavak, čiji je najveći korisnik upravo Italija. Kao što se u ovom trenutku ne može znati ni u kojoj meri bi buduća desničarska vlada mogla da odstupi od zajedničke politike Evropske unije prema Rusiji, imajući na umu Berluskonijevu ličnu bliskost s Vladimirom Putinom i Salvinijeve dobro poznate simpatije za kremaljskog samodršca (do pre neku godinu je i Melonijeva veličala Putina, ali je rusku agresiju oštro osudila). U najgorem mogućem trenutku i za Evropu i za nju samu, dakle, bliska budućnost Italije će uskoro - osim ako baš veliki broj italijanskih birača nekim čudom naprasno ne zaključi kako bi Ligu i FI na izborima trebalo kazniti za rušenje popularne vlade - verovatno biti stavljena u ruke, kojim god aršinom da se meri problematične, trojke Meloni-Salvini-Berluskoni. Porca miseria… Vladan Marjanović