Zajedno u izopštenosti

Uz novac i oružje, medije i planove, čoveku su u ratu potrebni i saveznici da bi na njih svalio krivicu za neuspeh. Od trenutka u kome su se ruski tenkovi zakotrljali, Ukrajinci oko podrške nisu morali mnogo da se trude. Politički vrh Ruske Federacije, pak, ovih dana se razleteo po svetu u pokušaju da ubedi i sebe i druge kako nije politički izolovan. Ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je u ponedeljak prvi put posetio Republiku Kongo. Za neupućene, to je onaj manji od dva Konga u srcu Afrike, a tamo ga je dočekao predsednik Deni Sasu Ngeso, koji je od prethodne 43 godine kao predsednik proveo 38, uz petogodišnju opozicionu praksu. To iskustvo svakako može biti od koristi Vladimiru Putinu, ali glavni razlog Lavrovljeve posete Kongu, kao i Egiptu, Ugandi i Etiopiji, ipak je pokušaj da Afrikancima objasni kako je za glad koja im pojačano preti kriv Zapad, a ne Rusija. Na martovskoj sednici Generalne skupštine UN Egipat je prihvatio osudu ruske agresije, Kongo i Uganda su bili uzdržani, dok Etiopija nije prisustvovala glasanju. To šarenilo može da bude obećavajuće za Rusiju, pogotovo u svetlu zapadnog licemerja, koje afričkim državama sporadično zamera to što protiv ruske agresije nisu ozbiljno podigle glas. Pošto zamerke šalje družina koja se barem od kraja 19. veka baš trudi da glas Afrike uguši, nije neobično to što je Stokholmski međunarodni institut za istraživanje mira (SIPRI) procenio da skoro polovina arsenala afričkog kontinenta stiže iz Rusije. Lavrov je znao da je u tim koordinatama korisno osuditi kolonijalizam i pohvaliti afričke nacije za nezavisnost, a Vejl Olusola, profesor međunarodne politike na nigerijskom Univerzitetu Obafemi Avolovo smatra da afričke nacije treba da iskoriste šansu, i da iz poseta poput Lavrovljevih izvuku konkretne ekonomske koristi. „To je prilika da afričke države nađu i druge veze pored zapadnih i druge koristi pored onih koje stižu sa zapada“, rekao je Olusola za Glas Amerike. Ako to nekom nežnom uvetu zvuči amoralno, valja podsetiti da se od nominalne dekolonizacije, dakle već šezdeset godina, odluke o budućnosti većine afričkih država često svode na procenu velikih sila koji će autokrata trenutno najbolje poslužiti njihovim interesima. Ako smo mi cinični, nema razloga da takvi ne budu i Afrikanci, i to Rusima daje strateške nade. Nevolja im je samo što ni drugi tabor ne miruje, pa ovi diplomatski letovi nalikuju partiji šaha. Istog dana kada je Lavrov stigao u Kongo, francuski predsednik Emanuel Makron sleteo je u Kamerun, a namerava da poseti i Benin i Gvineju Bisao. Najveću pažnju izazvali su izleti na Bliski istok. Tek što se američki predsednik DŽozef Bajden vratio iz Saudijske Arabije, Vladimir Putin je odleteo u Iran, gde je sastančio sa kolegom Ebrahimom Raisijem i predsednikom Turske Redžepom Tajipom Erdoganom. Na prvu loptu, bio je to Putinov uspeh, ne samo zato što je od ajatolaha Alija Hamneja za rat u Ukrajini dobio podršku kakvu se gotovo niko nije usudio da mu da, već još više zbog prisustva Erdogana, šefa države koja nije samo značajan igrač na međunarodnoj sceni, već je i članica NATO. Uticajni Forin polisi zbog toga upozorava svoju zapadnu publiku da je preveliko poštovanje za Putinove diplomatske veštine zamenila prejakim potcenjivanjem istih. „Pre ruske invazije na Ukrajinu Vašington je uglavnom mislio da je Putin velemajstor geopolitičke igre. Imao je dobro opremljenu i sposobnu ratnu mašineriju, i proširio je uticaj Moskve na Bliski istok, Afriku i Latinsku Ameriku. Katastrofalni blickrig je pokazao da Putin nije dostojan takve hvale, ali bez obzira na vojne mane i zapadne napore da Moskvu izopšti iz međunarodne zajednice, Putin ostaje sposoban igrač na Bliskom istoku, i tamo ima partnere“, zapisali su Stiven Kuk i Bet Saner. Bliskost Rusije i Irana deluje lako objašnjiva. Briljantna ideja Trampove administracije da rasturi nuklearni sporazum sa Teheranom - bez obzira na to što je Međunarodna agencija za nuklearnu energiju pokušavala da objasni da za to nema nikakvog osnova - vratila je odnose Irana i Zapada u doba Islamske revolucije. Teheran i Moskva sada su zajedno u izopštenosti, i kao što napola duhovito primećuju Kuk i Saner, Teheran može Moskvu mnogo da nauči o tome kako se suočava sa dugoročnim sankcijama Zapada. „Iranci takođe proizvode vojnu opremu koja je Rusima potrebna, pre svega dronove koji mogu da napadnu napredno oružje kojim Zapad snabdeva Ukrajinu. Iran je takođe i istorijski i aktuelno geografski značajan Rusiji, jer joj služi kao kapija za Bliski istok i Persijski zaliv.“ Ako se rusko-iransko rukovanje moglo očekivati, malo je teže objasniti šta su u tim prepletenim prstima tražili Erdoganovi. Ne samo da Turska nominalno pripada drugom taboru, već se njeni interesi konkretno sudaraju sa ruskim i iranskim u Siriji, gde su Moskva i Teheran glavna podrška režimu Bašara el Asada, a Turska podržava opozicione snage. Američki i francuski analitičari raznih fela u NJujork tajmsu su podvukli da Turska nema nameru da gradi čvrsto savezništvo sa Rusijom i Iranom, već da izgradi raznovrsnu spoljnu politiku, koja bi joj dala zalet i pred Moskvom i pred Vašingtonom. Ankara, ukratko, govori Vašingtonu da neće baš sve raditi po njegovom nahođenju, ali isto to govori i Moskvi. I to bi moglo da se isplati, jer je Turska već preuzela ulogu posrednika, na primer u pokušaju da se ruske i ukrajinske žitarice propuste preko Crnog mora ka gladnoj Africi. No Erdogan je u Teheran stigao i sa konkretnim ciljem, i nije ga ostvario. Nije dobio podršku za novu vojnu avanturu u Siriji, kojom je nameravao da ostvari svašta - i da opet udari na tradicionalnog kurdskog neprijatelja, i da stvori „bezbedan prostor“ u koji bi makar i prisilno vratio deo sirijskih izbeglica, kojih je u Turskoj barem 3,5 miliona, i da time osvoji neki politički bod pred izbore. Avaj za Erdogana, ispostavilo se da je ta ideja valjda jedina u skorašnjoj istoriji koja ne oduševljava ni Vašington, ni Moskvu, ni Teheran. Redžep Tajip Erdogan nije u Teheranu dobio „zeleno ratno svetlo“ kome se nadao, a to bi moglo da ilustruje i sumnjivost budućih dobitaka kojima se na Bliskom istoku nadaju i Vladimir Putin i DŽozef Bajden. Kao što primećuje Forin polisi, Bajdenu je u Saudijskoj Arabiji objašnjeno da njegova želja da Saudijska Arabija pojača proizvodnju nafte zavisi od toga šta će o tome reći članice OPEK+. Iza tog „plus“ u Organizaciji zemalja izvoznica nafte pre svega se krije Rusija, koja se 2016. svrstala u prošireno članstvo te organizacije. Drugim rečima, Saudijci Bajdenu tvrde da nemaju namere da zbog njega kvare odnose sa Moskvom. I to bi ubuduće moglo da važi na celom Bliskom istoku, u oba smera. „Malo ko na Bliskom istoku želi da bira između Vašingtona i Moskve, ili između Vašingtona i Pekinga. To nije posledica američke slabosti koliko proizlazi iz činjenice da Moskva sa skoro svim vašingtonskim partnerima u tom regionu ima neke zajedničke ciljeve, od jačih cena energenata do multipolarnijeg svetskog poretka. I ta je stvarnost mnogo drugačija od pojednostavljenog Hladnog rata koji oslikavaju neki analitičari. Reč je o neurednijem i izazovnijem okruženju, u kome je - iz perspektive Saudijaca, Egipćana, Turaka, Izraelaca - Rusija legitiman igrač“, zaključuju autori Forin polisi. Teheranski samit verovatno neće mnogo pomoći Putinu da se izbavi iz ukrajinskog blata, ali čini se da će ubuduće i Vašington i Moskva kandidate za svaljivanje odgovornosti moći da traže po celom svetu. Marko Lovrić