U ritmu Rzava

Sa svojim starim drugom Brankom Ilićem – nekadašnjom ikonom Otpora i revolucionarne pretpetooktobarske Srbije, koji danas živi, ako se tako može reći, „osnovnim“ životom u selu iznad Arilja i retko dolazi u samu varoš – našao sam se u kafiću „Sloboda“ (Liberty), nasuprot Crkve Svetog Ahilija i amfiteatru pod njom, u kome je u tom času bio koncert kvinteta Dejana Krsmanovića. Lišće na velikoj lipi u crkvenom dvorištu, koja se nadnosi nad amfiteatar, treperilo je na blagom vetru, obojeno čudesnim svetlostima reflektora i šuštavog vazduha, maestro i ekipa su sa pozornice podizali emocionalnu temperaturu i pokazivali kako na Balkanu ima mesta za čitav svet, a desetine ljudi u gledalištu/slušalištu, i mnogo više oko zidina i po travnjaku i ulicama, uživali su u savršenom zvuku i divnoj letnjoj večeri. Gledajući sve to, prvo što je Branko rekao bilo je: „Koliko se Arilje promenilo!“ I zbilja, ARLEMM (Ariljska letnja muzička manifestacija) za ovih trinaest godina koliko traje ne samo da je doneo novu umetničku i stvaralačku dinamiku u Arilje već je i upadljivo ucrtao ovo mesto na kulturnoj mapi Srbije i njenih (letnjih) festivala. To na prvi pogled može zvučati kao fraza, ali istina je zapravo da su Arilje, i širi prostor zapadne Srbije, tek sa ovim festivalom dobili reprezentativnu kulturnu manifestaciju, koja s jedne strane postavlja nove estetske, produkcijske i organizacione standarde, a sa druge, i to je važnije, pokazuje da za visokom kulturom postoji istinska, nasušna potreba na svakom mestu. Ideja za osnivanje ARLEMM-a, manifestacije koja bi „preuzela odgovornost za mlade talente i njihov umetnički razvoj“, a „časovi sa iskusnim pedagozima i eminentnim profesorima uglednih institucija, privlačili u Arilje decu sa svih strana“ – rodila se 2009, a sledeće godine održana je prva „ariljska letnja škola mladih muzičara“, za koju se prijavio neočekivano veliki broj dece. Po rečima Dragutina i Milice Mladenović, osnivača ARLEMM-a, jedan od ključnih podstreka za pokretanje letnje muzičke škole bilo je saznanje da ne samo u Arilju već ni u okolnim mestima (Požega, Ivanjica, Guča) ne postoje muzičke škole, dok je drugi motiv opštiji i može se podvesti pod širenje (muzičke) kulture u Srbiji. Mladenovićima u ostvarivanju ovih ciljeva ide naruku to što su muzičko obrazovanje i umetničku karijeru gradili u Moskvi i Zapadnoj Evropi, kao i činjenica da se i sami bave pedagoškim radom u Školi za muzičke talente u Ćupriji, koja je, treba podsetiti, jedina muzička obrazovna ustanova od nacionalnog značaja kod nas. Istovremeno, sama eko-geografska i istorijsko-ambijentalna celina Arilja i okoline jeste inspirativno okruženje: Crkva Svetog Ahilija iz druge polovine 13. veka, zadužbina kralja Dragutina, sa čuvenom freskom „Plavi anđeo“, koju je opevao Branko Miljković u jednoj od svojih najpoznatijih pesama, potom Ovčarsko-kablarska klisura i svi njeni manastiri, i nadasve rečica Rzav sa čistom vodom i predivnim malim plažama i kanjonima, u koje je nemoguće ne zaljubiti se na prvi pogled, jednako kao što je nemoguće odoleti autentičnoj gostoprimljivosti i predusretljivosti Ariljaca. Upravo na Rzavu, odnosno na ostrvcetu Uski vir, 2015. i 2016. Vlatko Stefanovski je u okviru ARLEMM-a održao nezaboravne koncerte, čime je naglašena još jedna važna ravan ove manfestacije: iskorišćavanje prirodnih resursa koje ariljski kraj sadrži, uz istovremeno razvijanje svesti o potrebi da se ta jedina priroda čuva. Pored Stefanovskog, među poznatijim muzičarima koji su nastupali na ARLEMM-u su i Miroslav Tadić, braća Teofilović, Vasil Hadžimanov i Bisera Veletanlić, Jovan Kolundžija, Stefan Milenković, Lena Kovačević, Slobodan Trkulja i mnogi drugi. Tako je i ove godine (od 16. do 31. jula) na otvaranju nastupila Gudačka reprezentacija mladih izvođača (GRMI) i sving-džez sastav Tzootzoonga, a tokom narednih dana: Vojislav Pantić, koji je predstavio svoju knjigu intervjua Jazz Face, pričao o zanimljivim okolnostima u kojima su razgovori iz knjige vođeni i „protrčao“ kroz poslednjih nekoliko decenija džeza na našim prostorima, nakon čega je sledio koncert trija Slowfox; potom je Miloš Milovanović – koji je na svojim „časovima“ posvećenim klasičnoj muzici na Kolarcu vaspitao ukus već nekoliko generacija novih slušalaca – uz pomoć kamernog ansambla Monk, učio najmlađe posetioce festivala kako se sluša koncert, što je svakako bio jedan od najlepših programa; pa na početku pomenuti nastup kvinteta Dejana Krsmanovića, pa novosadski sastav Klo Klo, koji obrađuje francuske šansone, između ostalih. Uz osnovni, muzički program i radionice, ARLEMM-ovu likovnu radionicu ove godine je vodio slikar Aleksandar Mitrović, a književnu LJubivoje Ršumović (za decu) i potpisnik ovog članka (za mlade). Svi ti doživljaji su na svoj način jedinstveni: posle dana provedenog na poslu ili na nekoj od rzavskih plaža, u predvečernjim satima prostor između crkve i Sokolskog doma namah se ispuni decom i omladinom, i svi su istinski zauzeti: vaja se, slika, čita, svira, peva, pleše, ili u najmanju ruku šeta i sa zanimanjem posmatra šta drugi rade. I sve teče u dobrom ritmu, tako da je nemoguće ne pomisliti ono što i pesnik Nikola Živanović – učesnik na ovogodišnjem ARLEMM-u: baš je lepo u ovom Arilju! Marjan ČakarevićARILJSKI ANĐEO Nikad samlji nego krajem jula Kada odeš u Arilje na jedan dan A tvoja drugarica, Dubravka, Sedi kod frizera, Neko reče Daliborka, Ali Dubravka, Dubravka, Volim to ime, Ne samo zbog DŽiva Gundulića, Inače je lepo, Da sam ja smišljao imena Takva bih nekakva smislio. I onda je čekaš na upeklom suncu Po solarnoj oluji, Vremenskoj nepogodi U kafiću u kome je pivo preskupo, Mada organizatori plaćaju, Ali ti ipak misliš da je preskupo I da tvoje pesme ne vrede toliko Da baš organizator plati pet, Ne dva ili tri, Nego pet Piva koja piješ dok čekaš Dubravku. Ona onda dođe sa kosom u fronclama, Jer nisu to vračarski frizeri, Pa te odvede na smeštaj, Pored tvog drugara Marjana, Koji je najbolji čovek na svetu, I ima divnu ženu ali ima klinca koji ti ide na kurac Jer vozi bananu, I kaže da izričito neće da te preveze tom bananom do grada, Pa se, naravno pitaš, što me bre ovo dete mrzi, A ispred neke patke za koje dete kaže da se nikoga ne plaše, A velike su i lepe kao neki miroljubivi velosoreptori, I patke su tačno dve, Mužjak i ženka, I vole se. I to je tako romantično. Posebno kada baka iz susednog dvorišta Sedne na klupu da ih hrani, Pošto golubova tamo i nema. Pa onda odeš na tu neku žurku, Nazovi to nastupom, kako god, Ali tamo je puno divnih mladih ljudi, I neka riba Viktorija kaže da možeš kod nje na Rzav, A lepa je kao Konstrakta iz mlađih dana, Mada nema one bradavice po licu, Ali i da ih ima, trebalo bi da prođe još dvadeset godina Da nekome počnu da smetaju. Pa onda neki klinac, kome toliko lepo stoje cvikeri, A ti si upravo kupio prve, staračke, Pa gledaš kako to da nekome tako lepo stoje cvikeri I želiš da napraviš neku formulu, Jer znaš da tebi ne stoje nikako. I onda ujutru sretneš na autobuskoj bakicu Od sedamdeset koja se hvali kako je nabrala Trideset kila malina Devedeset dinara kilo, Ali nosila je beli šešir, A vidiš da joj je nos izgoreo, Jer četrdeset je stepeni napolju, Sunčana oluja, I onda dođe taj bus i ideš za Beograd I pomisliš, pa baš je lepo bilo u ovom Arilju, Osvrneš se poslednji put, Vidiš onu crkvu, Pitaš se šta si o Arilju znao pre toga, A da, Miljkovića, Ali anđela nikad nećeš sresti. Nikola Živanović