Demokrit za sva vremena

Odavno me neka knjiga nije tako silno ščepala kao podeblja knjižurina Leona Ledermana (1922-2016). NJegova Božja čestica me ostavljala bez daha! Lederman, istaknuti svetski fizičar, inače nobelovac, napisao je Božju česticu kao popularnu filozofsku knjigu koja vodi i prosečnog čitaoca od Demokrita iz Abdere pa do današnjih dana. Lederman je bio opčinjen Demokritom, on kao moto knjige citira Demokrita: „Ništa ne postoji osim atoma i praznog prostora; sve ostalo su samo mišljenja.“ Demokrit, Demokrit, takav se retko rađa, a kada se i rodi, malo ko ga primeti, a još manje ceni. Bajdvej, to znam i po sebi. Od Demokritovih 57 napisanih rasprava nije široj publici bila dostupna nijedna, jer niko nije našao za shodno da te njegove knjige umnoži. Teško je i tada bilo naći sponzora, pogotovo kada tvrdiš nešto mimo sveta. A unikatni primerci Demokritovih rasprava završili su u požaru Aleksandrijske biblioteke. Tako o Demokritu znamo samo ponešto iz druge, treće ruke. A Demokrit je negde rekao: „Kada sam došao u Atinu, niko za mene nije znao.“ Ali, zato su Atinjani, i te kako, znali za njegovog zemljaka i učenika Anaksimena koji je, došavši u Atinu, podučavao decu atinskih bogataša. Uostalom, i Platon i Aristotel stekli su slavu jer su njihove akademije pohađala deca atinskih tajkuna, pazeći da se atinska elita ne bi naljutila i da ne dožive sudbinu Sokrata. Uz to, nije li Aristotel stekao slavu tek kao učitelj sina kralja Filipa, koji je kasnije bio poznat kao Aleksandar Veliki. Nego, Demokrit tako nešto nije hteo da radi, pa se iz Atine vratio u Abderu i tamo ostao u dubokoj senci. Leon Lederman se usudio da u Božjoj čestici razgovara sa Demokritom lično, ali da mu, pritom, uglavnom povlađuje. To poveće poglavlje iz ove knjige podseća na formu Platonovih dijaloga u kojima Sokrat razgovara sa učenicima, tako da nije isključeno da je Platon, kao Sokratov učenik, te dijaloge zapisivao, kao vešti stenograf, te da ih je, kasnije, prisvojio. Kralo se, kralo još od davnina, a danas su se, evo, svi ostrvili na Sinišu Malog. Božja čestica je, pored ostalog, i veoma duhovita, i evo jedne epizode koja to potvrđuje. Na nekom predavanju Ledermanu je, iz publike, dosađivala neka gospođa, uporno ga pitajući: „Ama, da li ste vi, ikada, videli atom?“ Lederman joj je uzvratio: „A da li ste videli rimskog papu?!“ Ona je odgovorila: „Uh, pa naravno! Videla sam ga na televiziji!“ Na to će Lederman da je poklopi: „Ma, jelte, molim vas, videli ste samo elektronski zrak koji udara u sloj fosfora po unutrašnjoj strani staklenog ekrana!“ K. G. Jung, moj guru iz Švice, pita se: „A šta ako je ’božja čestica’, iz atoma procvetala, šta ako je atom kao zrno pšenice iz koga proklija Bog? Demokrit je sve to znao!“ Ovde se setim lomljave svog mozga kada sam kao brucoš u Kapetan Mišinom zdanju slušao kod dr Veljka Koraća predavanja o antičkoj filozofiji. Posle predavanja o presokraticima, Demokritu i Parmenidu, predavanja o Platonu i Aristotelu dođu ti kao zabava za decu. I, po meni, Lederman je potpuno u pravu kada kaže da, posle Demokrita, nauka počinje da opada i da kreće da se uzdiže tek sa renesansom. O tome, za večerom u Festini, razgovaram sa Putinom i Kaćušom, a on kaže: „To može da važi za fiziku, još za vreme Rimljana dobili smo samo rimsko pravo!“ Nego iskoristio sam priliku da pitam Kaćušu, inače „caricu u kuhinji“, kako ona sprema sočivo? I odala mi je recept, ali ne očekujte da ću vam ga otkriti! Moja Crna nas je, ispod stola, prisluškivala i rekla: „Svaka čast Demokritu, ali mene mnogo više zanima kako Kaćuša pravi sočivo. A sigurno je i tu ‘božja čestica’ umešala svoje prste!“